Na ovu neminovnost nas upućuje činjenica da je vreme od njegove pogibije u saobraćajnoj nesreći, koja se dogodila na današnji dan 1964. u selu Šopić kod Lazarevca, kroz svoje stroge sudove procedilo važno saznanje da se radi o ubistvu. Likvidiran je po naredbi Josipa Broza.
Istorija je pokazala da je Slobodan Penezić zapravo jedini političar među Srbima koji se otvoreno suprotstavljao Brozu zbog njegove antisrpske politike.
Neosporno je da je prvi načelnik Ozne a kasnije Udbe okrvavio ruke, da je pod njegovom komandom bez suda i zakona ubijeno na desetine hiljada Srba, tačnije više od 59.000. NJegov greh je još veći, tim pre što je bio slepi poslušnik dvojice silnika: Aleksandra Rankovića, čoveka skromnih mentalnih mogućnosti, i Josipa Broza, koji za srpsku istoriju nema validnu ulaznicu. Krcun je sve shvatio kad je obavio krvavi posao, posle čega je odbačen i likvidiran. Ranković sve to nije razumeo.
Slobodan Penezić Krcun je bio i ostao najortodoksniji “VERNIK”. Nije verovao u Boga i Srpsku pravoslavnu crkvu, imao je on svoje Bogove, menjao ih je u raznim burnim fazama svoga života. Sve što je radio bilo je kristalno vidljivo.
Rođen je 2. juna 1918. u Užicu. Osnovnu i srednju školu završio je u rodnom gradu, bio je dobar đak, a profesori su posebno cenili njegovu inteligenciju i specifičan humor. Bio je krhke građe, a u uličnim dečjim i mladićkim sukobljavanjima iskazivao je snažnu crtu vođe.
U Zemunu 1937. upisuje Poljoprivredno-šumarski fakultet gde se prvi put nepovratno smrtno zaljubljuje u Komunističku partiju Jugoslavije. Na fakultetu je bio izuzetno razvijen revolucionarno-omladinski pokret. Pre te ljubavi vodio je boemski život, nije izbijao iz kafana, nije se šišao i češljao, nosio je vojničke cokule i nikad ispeglane pantalone. U toj atmosferi priključio se omladinskom komunističkom pokretu, preko noći prestao je da pije i da izlazi u kafane sve do posle rata. U tim boemskim vremenima dobio je nadimak Krcun, po liku iz tada popularnog stripa.
“Preko noći postao sam asketa i revolucionar, koji je fanatički verovao u sve ono što propoveda partija”, izdiktirao je to u pero Venceslavu Glišiću, istoričaru koji je pred Krcunovu pogibiju počeo da piše njegovu biografiju. “Studije sam zapostavio, ponele su me diskusije u studentskim udruženjima, u menzama. U meni se rasplamsala strast borbe, neke čudne aktivnosti. Jednostavno, zaboravio sam na učenje, na kuću, na roditelje, prijatelje…”
Postoje izvesne, ne baš pouzdane tvrdnje da je Krcun u leto 1941. u Zemunu dočekao Josipa Broza. Biće da to nije tačno, jer to mu je druga fatalna ljubav, kojoj će ostati veran sve do velikog razočaranja koje je prethodilo njegovoj likvidaciji.
U ispovesti Venceslavu Glišiću, Krcun svedoči:
“… Latio sam se partijske propagande, u prvom redu lenjinske “početnice”. Godine 1939. Minja Đilas (brat Milovana Đilasa) rekao mi je kako je odlučeno da budem primljen u partiju, a već 1940. postao sam sekretar partijskog biroa u Zemunu, a nekako odmah i član Univerzitetskog komiteta… Posle upada Nemaca u Jugoslaviju izvesno vreme sam bio u štabu Užičkog odreda na Gagincu. Odatle sam otišao u Ariljsku četu kod Steve Čolovića. U to vreme to je bila najbolje organizovana jedinica, smeštena u selu Radobuđi. Odatle sam prešao samu Požešku četu i zadržao se do oslobođenja Požege. U selu Gorobilju, u jednom kukuruzištu formiran je i štab Užičkog odreda. Za komandanta je postavljen učitelj iz Užica Dušan Jerković, za komesara Milenko Kušić, a ja za njegovog zamenika. U komandi mesta prvi put sam video Tita i Rankovića kad je u Užice pristigao Vrhovni štab…”
Ta druga fatalna Krcunova ljubav na prvi pogled prema Titu i Rankoviću bila je obostrana, uz važnu napomenu da je dvojac iz Vrhovnog štaba u Užicu u Krcunu iskusno prepoznao novog jurišnika na nebo koje ne postoji. Oni su znali šta rade, Krcuna su angažovali da se u Užičkoj republici, prvoj slobodnoj teritoriji na Balkanu, bavi bezbednosnim poslovima. Prepoznali su da se iza tog neuhvatljivog pogleda na licu koje se smeje osmehom sa puno zuba i očima koje se nikad ne smeju kriju čvrstina, inteligencija, odlučnost i odanost vernika revolucije. Radeći na bezbednosnim poslovima sa prevashodnim zadatkom da osigura Vrhovni štab od bilo kakvih nenadanih nemačkih napada, diverzija i sličnih akcija.
Josip Broz, sjajni đak Kominterne, upućeni tvrde i njen pouzdani ubica, njuhom školovanog agenta prepoznao je u Krcunu pravi materijal pa mu je tada u Užicu poverio operaciju lova na Živojina Pavlovića zvanog Ždrebe. Pavlović je bio predratni komunista, član partije od 1920, veliki intelektualac, imao je knjižaru “Horizonti”, gde su se okupljali komunisti “starog kontinuiteta”, a to je ujedno bio i kanal za Moskvu. Posle posete Sovjetskom Savezu, strašno razočaran u komunizam, Pavlović je po povratku u Beograd napisao knjigu “Crveni termidor i Staljinovi satrapi” i objavio je 1940. Staljin ga je osudio na smrt, jer je prvi put neko od starih komunista objavio istinu o Staljinovim gulazima, čistkama, o zloglasnoj Lubjanci, Staljinovom partijskom zatvoru iz kojeg niko živ nije izašao.
Uglavnom, Broz je preko Kominterne saznao da se Pavlović krije tu negde oko Užica, u svom rodnom selu. Krcun je ekspresno izvršio zadatak, pronašao je Palovića na jednom tavanu zgrade u predgrađu Užica, doveo ga je u Užice. Krcun je pobrao lovorike kod svojih idola Tita i Rankovića. Sedam dana i sedam noći batinali su Pavlovića, saslušavali, tukli ga po telu, bubrezima, tabanima Petar Stambolić, Vladimir Dedijer, pa i Krcun. Streljan je u jesen 1941. Poslednjeg dana novembra pred povlačenje partizanskih jedinica iz Užica.
Knjigu “Mrežni rat protiv Srba” možete kupiti u knjižarama Delfi, ili naručiti putem interneta na linku OVDE. Čitaoci iz inostranstva knjigu mogu naručiti u elektronskom formatu na linku OVDE.
Izvor: ekspres. net
