Piše: Protojerej Vladan Simić

Nisam stručnjak za medije niti sociološke fenomene i ne znam uzroke navedenog deficita, ali sam uveren da u našoj zemlji, kakva god ona bila, ne postoji čovek koji će negirati bilo čije pravo na slobodu, a pogotovu pravo na slobodu štampe i medija uopšte ili slobodu mišljenja i govora. Ili, ako takav čovek možda postoji, onda je teško zamisliti da bi svoje stavove izneo javno, bez straha da će od strane celokupne javnosti biti odbačen na marginu društva. S druge strane, ne znam ni koliko je procenata naših običnih građana sposobno da iz svog ugla, odnosno s pozicije svakodnevnog korisnika medija, prepozna razne aspekte problema medijskih sloboda ili poštovanja ljudskih prava uopšte, makar kada je reč o zemlji u kojoj živimo.

Svi su isti

Ako su za slobodu medija ili njeno uskraćivanje po pravilu najodgovorniji oni koji su na vlasti – „režim“ ili „pozicija“, kako je kome drago – za očekivanje je da opozicija, kada dođe na vlast i postane pozicija, podari najveće medijske slobode i širom otvori vrata slobodnom mišljenju i govoru. U našem iskustvu je situacija potpuno drugačija. Za sve propuste i (ne)dela za koja kritikuje režim, po osvajanju vlasti, opozicija i sama biva kritikovana. Dakle, ovako posmatrana situacija jasno pokazuje da rešenje problema medijskih sloboda nije isključivo u promeni vlasti jer, rekli bismo, svi su oni isti.
Mene više zanima uloga samih medija u kreiranju medijskog prostora i oslobađanju istog od kontaminiranih ideja koje se protive osnovama demokratskog društva, kao, na primer, da je sloboda čoveka ograničena slobodom drugoga čoveka. Ako ovaj aksiom primenimo na medije i pojedinca, dolazimo do mnoštva pitanja na koja bi medijski poslenici i vlasnici medija trebalo da daju odgovor.

Pođimo redom! Da li se u ograničenje medijskih sloboda ubraja i činjenica da urednici neretko menjaju sadržaje tekstova novinara i prilagođavaju ih trenutnoj uređivačkoj politici? I ko uopšte kreira tu uređivačku politiku? Da li se za sve pita urednik, čija kreativnost i autoritet, iskustvo i poštenje, treba da budu neupitni, ili konačnu reč o uređivačkoj politici donosi kapital? Da li koncept uređivačke politike nešto znači, ili se on koristi samo kao eufemizam za interese krupnog kapitala, trgovinu uticajem i formiranjem javnog mnjenja?

Javni linč

Pored ove jasno vidljive provalije između medija i istine, pojavljuje se još jedna, mnogo veća, koja bi se mogla opisati terminom odobrenog ili poželjnog nasilja – javnog linča. O čemu je reč? Ako verujemo da je sloboda čoveka ograničena slobodom drugoga čoveka i da bi to trebalo da bude polazna tačka svakog aktivizma, onda je neobjašnjiva činjenica da se vrlo lako dopušta ili, bolje reći, odobrava svojevrsni javni linč pojedinaca ili grupa, pa čak i velikog dela društva u kojem živimo, bez ikakvih posledica po počinioce. Ako je svako nevin dok se na sudu ne dokaže suprotno, ko daje pravo medijima da unapred optužuju i presuđuju, a kada se pokaže da istina nije na njihovoj strani, da nastave svoj linč kao da je sudska presuda u skladu s njihovim ranije donetim sudom? Gde je tu istina i gde je objektivnost? Kako je moguće da mediji u ime svojih prava na slobodu izražavanja i mišljenja mogu nesmetano da svojim neistinitim informisanjem ili manipulisanjem poluistinitim informacijama (spinovanjem) unapred oklevetaju ljude i unapred ih proglase krivim, a da za to ne poseduju nikakve ozbiljne argumente ili materijalne dokaze? Zar i njihova sloboda nije ograničena slobodom drugoga čoveka? Ko je dozvolio da se u ime slobode govora ugrožava tuđe pravo na slobodu i odbranu svog dostojanstva? Nije li takvo postupanje medija zapravo ukidanje slobode pojedinca, pa i čitavog društva? Zar se time ne nanosi šteta svima – i onima o kojima se piše i onima koji takve tekstove čitaju? Da li medijske slobode pripadaju samo medijima ili se one tiču čitavog društva i svakog pojedinca kao korisnika medijskih usluga? Prostije rečeno: da li oni mediji kojima istina nije na vrhu pera imaju odgovornost i prema svojim čitaocima i gledaocima kojima na taj način manipulišu?

Presuda „Blicu“

Jedan od dobrih primera za postavljena pitanja jeste nedavni epilog sudskog procesa koji je episkop bački g. Irinej vodio protiv dnevnih novina Blic za neistine objavljene uoči početka Svetog arhijerejskog sabora prošle godine. Presudom Višeg suda u Beogradu potvrđeni su svi navodi iz tužbe episkopa Irineja, a Blicu je naloženo da objavi tekst presude. Uredniku Blica i autoru neistina nije palo na pamet da upute javno izvinjenje za svoja pisanija i time pokažu makar minimum ljudskosti, dostojanstva, poštovanja civilizacijskih normi i novinarske etike. Izgleda da im to nije deo uređivačke politike. Umesto da, u skladu sa sudskom presudom, odgovor episkopa Irineja objave na istoj strani i u istom formatu kao i svoj neistiniti tekst, objavili su nepotpuni tekst presude suda, i to na dnu 18. strane, u rubrici Hronika (crna), ispod teksta s velikim naslovom jezivog sadržaja koji se odnosio na ubistvo starice iz Zemuna.

Ali ono što je najgore u svemu i zbog čega navodim ovaj primer jeste činjenica da se Blic nije izvinio ni svojim čitaocima koje je izmanipulisao, slagao i doveo u zabludu. I tu, nažalost, nije kraj. Nastavak kampanje protiv Srpske pravoslavne crkve i njenog patrijarha, Svetog sinoda i portparola traje bez prestanka i verujem da će ovakvih presuda biti još više. Verujem i da sve te tužbe i presude neće zaustaviti i promeniti sistem koji nam je nametnut od strane medija. Kada zatreba, neko će svoje pisanije započeti istim „argumentima“ koje je sud već pokazao kao neistine i klevete, ali to neće biti važno, jer propagandna mašina mora da ide dalje ka svome cilju. Po pravilu, svako se poziva na pisanje nekog pre njega i tako se redom sinhronizuju horsko laganje i klevetanje. Isto je i u drugim slučajevima raznih pojedinaca koji po potrebi uređivačke politike završe na naslovnim stranama i u udarnim televizijskim terminima. Blic i njemu slični ne tragaju za istinom nego za senzacionalizmom, a za sebe tvrde da su dnevne novine! U samom startu je suštinska neistina. Nisu tu da bi nas istinito informisali nego da bi nas dezinformisali, a ko će biti meta njihove obrade odlučiće takozvana uređivačka politika u skladu s interesima i geopolitičkim ciljevima vlasnika krupnog kapitala. Zato su takvi mediji neophodni u procesu razbijanja društva, njegovom raslojavanju i atomiziranju, i, na kraju, međusobnom suprotstavljanju njegovih činilaca. Zato, za uspeh tog destruktivnog procesa, i kada ne postoji realan problem, nešto se mora izmisliti jer se od nečega mora početi.

Ovim ne želim da aboliram od odgovornosti sve druge subjekte u ovoj stvari, pogotovu ne vlast, bez obzira na to ko je u pitanju, jer su na današnjoj političkoj sceni manje-više svi oni koji su makar jednom u nekoj instanci bili na vlasti. Ali da su medijski poslenici ostali na visini svoje profesije i zadatka, da su odbili da puze zarad lične koristi i da su se držali istine, Istina bi nas oslobodila i ne bismo živeli u medijskom mraku na koji se tako glasno žale. Razumem da u posrtanju svih slojeva našeg društva ni mediji nisu mogli ostati uspravni, ali barem nisu morali i ne moraju da budu deo mašinerije koja nas gura sve dublje u propast. Nije ključno pitanje da li postoji medijski mrak u Srbiji, jer svako po svom osećanju i mišljenju može da zaključi da li živi u mraku ili ne. Treba pitati: ko je ugasio svetlo i odbija da ga upali jer mu je lakše da radi u tami? Ako najodgovorniji medijski poslenici (čast retkim izuzecima) ne znaju, onda neka odgovor potraže u ogledalu.

Pročitajte OVDE  ko kaže da bojkotovati izbore ili ne – pitanje je isto kao i da li piti čistu ili zatrovanu vodu!

Izvor: Pečat