Na takvim događajima se, po pravilu, određuje u kojim dometima, nadmorskim visinama i kursevima se otkrivaju vazdušni objekti, kontinuirano se prate u određenim modusima i proverava se da li su dobijeni podaci u skladu sa prethodno navedenim taktičkim i tehničkim karakteristikama.
Turci su izveli takav vazdušni program koji po svom intenzitetu i naponu nadmašuje čak slične ruske događaje.
Dva F-16, jedan F-4 i helikopter su neprestano bili u vazduhu osam sati sa dopunjavanjem goriva u vazduhu, dolazili su iz različitih pravaca i visina (uključujući izuzetno male), uletali u takozvane „mrtve kratere“ radarske opreme i prolazili kroz komplekse i stanice pri najrazličitijim brzinama.
Ulazak u zonu uništavanja sistema protivvazdušne odbrane aviona i helikoptera završio se elektronskim pucnjem sistema protivvazdušne odbrane S-400, tj. nije lansirana prava raketa, već njen elektronski model.
Pored toga, turski avioni su grupisani, raštrkani i, što je najvažnije, leteli su oko radara S-400 u krugu. A to u praksi znači da je njihova radijalna brzina za lokatore S-400 bila blizu nule.
Turska strana je u početku sumnjala da li će sistem „Trijumf“ uspeti da detektuje i stabilno prati vazdušne ciljeve sa nultom radijalnom brzinom. Na osnovu rezultata leta, nedvosmisleno su uvereni da S-400 lako ispunjava takve ciljeve.
Napominje se da je, prema rezultatima leta, „Trijumf“ pokazao izuzetno visoke sposobnosti otkrivanja i praćenja vazdušnih objekata.
Turska vojska je računala na izuzetne borbene kvalitete ruskog protivavionskog raketnog sistema, ali stvarnost je premašila sva njihova očekivanja, rekao je izvor.
Puno pitanja se postavlja u vezi sa mogućnošću povezivanja sistema protivvazdušne odbrane S-400 „Trijumf“ sa NATO-ovim automatizovanim sistemima za kontrolu vazduhoplovne odbrane i raketa.
Dobijanje informacija o neprijateljskim vazdušnim aktivnostima od superiornih i međusobno delujućih jedinica i formacija u okviru automatizovanog sistema upravljanja (ACS) protivvazdušno-raketne odbrane Severnoatlantskog saveza nikada neće biti nemoguće za S-400, kao što zaista i jeste , za bilo koji drugi protivavionski raketni sistem.
Zadatak povezivanja sistema protivvazdušne odbrane S-400 tehnički je rešiv. Jedino pitanje je možda u vremenu i ceni.
Biće neophodan zajednički rad barem dva konstruktora – ruskog i NATO-ovog. Međutim, trenutno je teško zamisliti sličan nivo interakcije.
Mišljenje nekih visokih američkih generala je da je S-400 navodno nemoguće integrisati u opšti sistem protivvazdušne odbrane Severnoatlantskog saveza.
Pored toga, određena zabrinutost SAD u vezi turske kupovine sistema protivraketne odbrane S-400 „Trijumf“ bila je uglavnom povezana sa problemima integrisanja sistema S-400 SAM, što (hipotetički) može negativno uticati na opšti sistem protivvazdušne odbrane / NATO ABM.
Turci su međutim uvereni da sistem protivvazdušne odbrane S-400 „Trijumf“ nema sredstva za prenos takozvanih ključnih informacija bilo gde. Jednostavno nema takve opreme i radare u sistemu protivvazdušne odbrane S-400.
Štaviše, Turci su želeli da opcija „prijateljski cilj“ bude unapred instalirana u opremi za zahtev i odgovor u drugom setu sistema protivvazdušne odbrane S-400, koji će biti poslat u Tursku u bliskoj budućnosti.
Turska strana smatra da im je neophodan takav dodatni način rada za ispitivanja S-400 na nacionalnoj teritoriji.
Istovremeno, Nils Šmid, poslanik Bundestaga iz Socijaldemokratske partije Nemačke (SPD), rekao je da bi NATO trebalo da odgovori na kupovinu ruskog sistema S-400 od strane Ankare i da bude u mogućnosti da razmešta američke sisteme protivraketne odbrane u Turskoj.
„Prvo, ovo je postao problem za NATO, pa nam je potreban odlučan odgovor NATO-a, jer verujemo da razmeštanje ruskog oružja na turskom tlu ugrožava jedinstvo NATO-a. Zato moramo da pronađemo drugi način da zaštitimo tursku teritoriju od projektila “, kaže poslanik.
Ameri ucenjuju Srbiju, traže da prekinemo opremanje vojske. Više o tome čitajte OVDE.
Izvor: Webtribune.rs
