Moskva je iz ruševina SSSR-a pod njegovom upravom postala jedna od najmodernijih, najbogatijih i najdinamičnijih svetskih prestonica.

Jurij Lužkov je u tom periodu izrastao i u jednog od najuvaženijih i najodgovornijih političara savremene Rusije.

Doprineo je političkom utemeljenju patriotskog političkog kursa, koji se i pod uticajem zapadne agresije na Srbiju i našeg otpora pojavio u Rusiji krajem 1990-ih.

Zajedno sa slavnim Jevgenijem Primakovim osnovao je 1998. politički blok «Otadžbina – sva Rusija» (Lužkov i Primakov su bili kopredsednici), koji je postojao četiri godine i iz kojeg je nastala danas vladajuća «Jedinstvena Rusija», kojoj se Lužkov priključio i ostao u njenom najužem rukovodstvu do okončanja svoje političke karijere 2010. godine.

Biće potrebno mnogo vremena mnogim ruskim istraživačima da izuče i ocene rezultate i dostignuća ovog istorijskog korifeja. A mi možemo da budemo ponosni što su SR Jugoslavija, Srbija, Beograd i Kosovo i Metohija u Juriju Mihajloviču sve vreme imali iskrenog i neskrivenog prijatelja, čiju otvorenu podršku, pomoć i spremnost na saradnju nisu uvek umeli ili mogli da dovoljno iskoriste.

Suštinu svog odnosa prema Srbiji, Jurij Lužkov je najbolje sam opisao u autorskom tekstu u listu «Izvestija», objavljenom 20. marta 2006, posle smrti Slobodana Miloševića, kome je u mesecima pre toga, i zahvaljujući svom gradonačeniku, Moskva javno ponudila i gostoprimstvo za lečenje i mesto za poslednje počivalište.

Sećamo se danas ovog velikog čoveka i njegovih pogleda o nama, da bi mu i u Srbiji bila stvorena vječnaja pamjat.

Zapad je kupio Miloševića, kao stvar, od vlasti Srbije

Piše: Jurij Lužkov

U svom rodnom gradu Požarevcu – 80 kilometara od Beograda, što je za nas blizu – našlo je svoje zemno upokojenje telo Slobodana Miloševića. Duša Miloševića će uzleteti visoko, na Božji sud, koji je nedostupan tužiocima Haškog tribunala.

O smrti je napisano mnogo.

«Blažen je, ko je pao, kao momče Ahil, lepotan, smeo, mlad i blistav» - pisao je pesnik pre 200 godina. Bivši predsednik Jugoslavije nije bio ni momče ni lepotan, ali je pao u istinskoj bici, sam se boreći za čast srpskog naroda i svoju sopstvenu – tako će, ubeđen sam, danas reći i u Srbiji i u Rusiji ljudi koji ne veruju Zapadu na reč.

Neki od njih su već stavili Slobin lik na ikone.

Nisam spreman da dajem konačne ocene života i delatnosti Slobodana Miloševića. Mi, političari i administratori, koji se kuvamo u kotlu svakodnevnih problema – najnezahvalnija smo vrsta za visoke ocene. Ali, političari, kao i svi ljudi, na razne načine prolaze i završavaju svoj životni put.

Nedavno su, jedan za drugim, dva naša bivša predsednika proslavili svoje okrugle rođendane. Sukobljavajući se među sobom, oni su zajedno razbili našu zemlju i naneli joj takvu štetu, kakvu joj nisu nanosili ni najstrašniji osvajači. Ali, to nije uticalo na njihov apetit i samopoštovanje.

Vidimo kako stare udobno i sa počastima, okruženi rodbinom, sponzorima i poštovaocima. Mnogaja i blagaja im ljeta!

Slobodan Milošević, koji se kako je najbolje umeo borio za svoju Jugoslaviju, grešio i spoticao se, ali, na kraju nije sagnuo glavu ni pred pristrasnom Evropom, ni pred 66 tačaka optužnice, sigurno će u sećanju svog naroda zauzeti najbolje mesto.

Mnogo bolje od onog koje su njegovom kovčegu odredile sitne duše u vlastima njegove zemlje, opsednute obračunom sa Miloševićevom porodicom i njegovom uspomenom.

A imamo pravo i da ukažemo na one zbog kojih je Slobodan Milošević zadobio venac mučenika. Čestitamo liderima NATO, koji su izbombardovali Jugoslaviju, zapadnoj štampi i televiziji i, naravno, gospođi Karli del Ponte, haškim lekarima i sudijama koji su zauvek proslavili to osobito «haško pravosuđe».

Kaže se: ko je upozoren, on je spasen. Kada je Zapad otkupio Miloševića, kao stvar, od vlasti Srbije postavljenih uz zapadnu pomoć, napisao sam za «Izvestija» članak-upozorenje «Ne pitaj, za kim zvono zvoni». Citiram: «U sali Haškog tribunala, svi velikaši zemalja NATO će verovatno, suprotno svojim prvobitnim planovima, stupiti sa njim, Miloševićem, u dvoboj kao sa «svrgnutim veličanstvom» u jednini. Od kada je sveta i veka, slike ovakvih neravnopravnih sukoba pogađaju ljudsku dušu.

Uz to, Zapad će morati da se žestoko potrudi da predstavi sudu svoju sopstvenu ulogu u sistematskom desetogodišnjem razbijanju Jugoslavije kao uspešno konstruktivno angažovanje u regulisanju konflikta, kao pokušaj – iz čistog altruizma – da pomogne njenim narodima da reše svoje unutrašnje probleme.

U bezumnoj želji da izvedu Miloševića pred svoj sud, sa njime se obračunaju i tako «zatvore temu», učesnici bombardovanja Jugoslavije su, ne primetivši to, sami sebe postavili na optuženičku klupu pored onoga koji je sa nje otišao neosuđen».

Pre pet godina mi naravno nismo sve mogli znati: da će Zoran Đinđić, koji je predao Miloševića u Hag, poginuti pre Miloševića, i to od srpske ruke; da će Zapad sprovoditi tako zadivljujuću ekonomiju, odustavši od obećanih kredita i pomoći osramoćenoj izdajničkoj vladi Srbije; da odlazak Miloševića neće olakšati život Srbima na Kosovu, a da će ta pokrajina, suprotno svim sporazumima, danas biti na pet minuta od nezavisnosti. Ali smo naslućivali da Slobodan Milošević neće izaći živ iz haške tamnice.

Pokušaj da se pravnim sredstvima za Srbe i njihovog lidera prikuje uloga žrtvenih jaraca za sve što se desilo na Balkanu nije uspeo – najviše zahvaljujući Miloševiću. On je postavio svoje tamničare u bezizlazni položaj: nisu mogli da ga osude, a da ga oslobode – nipošto.

Godine, koje je svrgnuti predsednik proveo u tamnici, bile su godine njegove unapred planirane i najavljene smrti. Da li su ga otrovali ili su mu samo uskratili lečenje – važno je za istragu, ali ne i za razumevanje suštine onoga što se desilo.

Slobodana Miloševića su vodili ka smrti i na kraju su ga ubili.

Pre presude.

To ritualno ubistvo utiče i uticaće ne samo na buduću sudbinu srpskog naroda i države. Ono nameće oštru granicu pokušajima moćnika da osude slabije i nateraju sve da budu ushićeni njihovom pravednošću.

Takvi međunarodni sudovi nad vladarima odstranjenim sa vlasti uz pomoć stranog mešanja, nad odbačenim narodima i nerazumljivim kulturama, znamo, mogu još da potraju. Ali sumnja je posejana – čak i u očima pristalica nadnacionalnog pravosuđa.

I da se vratim najvažnijem. Onome, što me danas uzbuđuje ništa manje nego pre pet godina: «Duboko sam uznemiren događajima u Jugoslaviji i molim se da ona opstane i izdrži to novo iskušenje. Ali ništa manje nisam uznemiren sve dubljom provalijom između Rusije i Zapada u oceni događaja na Balkanu – suviše dobro osećam kako naš narod ne prihvata dvostruke standarde, dvostruki moral, licemerje u odnosu prema Jugoslaviji.

Razilaženje u tom pitanju sa Zapadom – osnovana sumnja u pravednost novog svetskog poretka – razočaranje u vrednosti koje su nam zajedničke sa Zapadom – to je taj lanac zaključivanja, koji ja, kao gradonačenik jedne od evropskih prestonica, ne bih želeo da dopustim. Jer mi ipak takođe pripadamo Evropi, Zapadu, bar za one koji žive istočnije od nas.

I zablude Zapada, i to što on sa moralne tačke gledišta nije u pravu, a što se tako oštro oseća u Rusiji – povod je za našu najozbiljniju brigu, a ne za zluradost.

Ne pitaj za kim zvono zvoni. Ono zvoni za izgubljenom pravednošću».

Ko ima najmoćnije borbene avione na svetu, koliko ih ima i šta sve mogu pročitajte OVDE.

Izvor: fakti.org/ balkanist.rs