U intervjuu za „Politiku”, Svetko Kovač govori o svojoj knjizi i seriji, ali i o aktuelnim špijunskim aferama, radu obaveštajnih službi, atentatima na kralja Aleksandra Obrenovića, kralja Aleksandra Karađorđevića, premijera Zorana Đinđića.
Kako ste otkrili oficira s pet dosijea?
Kada sam pisao tekst o dosijeima službi bezbednosti naišao sam na jedan dosije koji mi je privukao pažnju jer su se u njemu nalazila razna dokumenta nekoliko službi, među kojima četničkog i partizanskog pokreta, Gestapoa, Abvera i KOS-a. Bilo mi je interesantno da otkrijem ko je bio čovek koji je imao pet dosijea. Nastavio sam da istražujem arhivsku građu u Vojnom arhivu, Istorijskom arhivu Beograda, Britanskom nacionalnom arhivu u Londonu, u privatnim i porodičnim zbirkama. Na taj način sam došao do mnogih zanimljivih podataka, ne samo o Dimitriju Cvetkoviću, nego i o drugim oficirima koji su imali sudbinu sličnu njegovoj. Ali ne samo to. Među tim podacima su se krili detalji koji su verno opisivali jedno istorijski veoma bitno vreme prelomljeno kroz sudbinu malog čoveka.
Promociji knjige u Domu vojske prisustvovao je i sin Dimitrija Cvetkovića, koji živi u Sloveniji. On je tada rekao da je iz knjige saznao mnoge tajne iz života svoga oca.
Zoran Cvetković, sin mog glavnog junaka Dimitrija, ispričao je na promociji jedan detalj koji nisam pre toga znao, a odnosi se na njegov razgovor s nastavnikom predvojničke obuke koji je bio penzionisani oficir i poznanik njegovog oca. Pitao ga je šta mu je otac bio u ratu, a Zoran je odgovorio da je bio komandant Drugog valjevskog partizanskog odreda. Nastavnik se samo osmehnuo bez reči. Tek kada je u pripremi pisanja ove knjige saznao da mu je otac u stvari bio komandant Drugog valjevskog četničkog odreda, shvatio je zbog čega se nastavnik osmehnuo. Zbog toga je prvo s nestrpljenjem pročitao deo „Četnički dosije”.
Koju ste poruku želeli da pošaljete knjigom „Oficir s pet dosijea?
Knjiga govori i o našim unutrašnjim sukobima i podelama, moralnim i drugim životnim dilemama ne samo u toku Drugog svetskog rata, nego i posle, sukobljenim ideologijama, političkim sumnjičenjima, koja su znatno uticala na život ljudi. Ako postoji poruka ove knjige, onda je to besmisao podela i sukobljavanja, naročito zbog toga što se danas, posle toliko godina, delimo i mrzimo jer su naši preci bili u četnicima ili partizanima, ili zbog ideološke isključivosti i zaslepljenosti, koje su bile posledica ratnih sukoba i pobede jedne ideologije nad drugom.
Napisali ste scenario za dokumentarno-igranu seriju „Tajne službe Srbije”. Šta ćemo saznati u ovoj seriji?
Serijal „Tajne službe Srbije” ima dvadeset epizoda u kojima se govori kako su nastale, kako su se razvijale i kakvu su ulogu službe bezbednosti Srbije imale u nekim prelomnim istorijskim trenucima. Obuhvataju vreme od Karađorđa Petrovića i Miloša Obrenovića do kraja osamdesetih godina prošlog veka. Govorimo i o periodu kada nisu postojali specijalizovani organi koji su se bavili bezbednosnom problematikom, ali je ta vrsta poslova bila vrlo razvijena i u vreme Karađorđa i Miloša.
Naša istorija je, nažalost, prepuna mnogih ubistava i atentata. Da li su službe mogle da spreče Majski prevrat i ubistvo kralja Aleksandra Obrenovića i njegove žene kraljice Drage?
Ubistvo kralja Aleksandra Obrenovića je posebno tragično imajući u vidu da je on imao najavu da se sprema atentat na njega, ali ga nije sprečio. Kada je krajem 1901. godine dobio podatke o zaveri, kralj Aleksandar je naredio istragu koja nije dala nikakve rezultate. Upravnik grada Beograda Božidar Maršićanin je krajem 1902. i početkom 1903. godine upozorio kralja da se u vojsci kuje zavera protiv njega i da se sprema atentat. Tri dana pre Majskog prevrata ruska tajna policija je vrlo ozbiljno upozorila kralja o zaveri protiv njega. Uprkos otkrivenim saznanjima, u noći između 28. i 29. maja 1903. godine, atentat nije sprečen i grupa zaverenika je zverski ubila kralja Aleksandra i kraljicu Dragu. Tada je stvorena jedna tipska slika o Srbiji i Srbima kao kraljeubicama, a Evropa nam to nikada nije zaboravila.
Možda je još karakterističniji slučaj ubistva kralja Aleksandra Karađorđevića u Marselju.
Službe bezbednosti Kraljevine Jugoslavije došle su do preciznih podataka o pripremama za atentat na jugoslovenskog kralja. Pratile su kretanje atentatora i o svemu upoznale francusku policiju i francuske službe bezbednosti. Iskusni jugoslovenski obaveštajac Vladeta Milićević imao je svoje izvore u vrhu ustaškog pokreta i zahvaljujući tome otkrio je plan za izvršenje atentata na kralja Aleksandra u Zagrebu 17. decembra 1933, koji je zahvaljujući tome izbegnut. Iako se takođe sve znalo, atentat u Marselju nije sprečen prvenstveno zbog grubih propusta francuskih službi bezbednosti i policije, zbog čega verovatno taj dosije još nije otvoren. Stručnjaci tvrde da su iz originalnog video-snimka ubistva kralja u Marselju isečeni neki delovi filma i tek kada se otvori ta arhivska građa moći će da se donese zaključak o propustima francuske strane, ali i neposrednoj umešanosti mađarske i posebno italijanske službe bezbednosti.
U novijoj istoriji izdvaja se ubistvo premijera Zorana Đinđića. Kao i kod prethodnih, i u ovom slučaju je bilo ozbiljnih indikatora koji su uočeni, ali im nije dat odgovarajući značaj.
Tome je znatno doprinela paraliza obaveštajno-bezbednosnog sistema Srbije koji je formalno postojao, ali u praksi nije funkcionisao. Tek posle ubistva Đinđića analizirano je kako je funkcionisala fizička, tehnička i kontraobaveštajna zaštita. Da je to urađeno pre ubistva, možda bi ono bilo sprečeno. Želim da istaknem značaj kontraobaveštajne zaštite za koju su odgovorne službe bezbednosti koje prve moraju da otkriju indikatore takve pretnje i posebno da postoje konkretne pripreme za izvršenje atentata ili nekog drugog terorističkog akta.
Brnabić otkrila kada možemo da očekujemo nobelovca! Više o tome OVDE.
Izvor: Alo
