„Taj način stvaranja političkih stranaka ’kupujem-prodajem’ pokazuje da neke političke grupe koje žele da se osnuju u stranku nemaju ni kredibilitet, ni snagu, ni sposobnost da zaista budu politička stranka“, ocenjuje Milan Jovanović, profesor beogradskog Fakulteta političkih nauka.

Već nekoliko stranaka u Srbiji osnovano je u poslednje vreme preuzimanjem već registrovanih, ali neaktivnih partija.

Ko je preuzeo partije?

U aprilu ove godine tako je nastala partija Dragana Đilasa, osnivača opozicionog Saveza za Srbiju (SzS), jedinog čelnika tog bloka koji do tada nije imao partiju. Preregistracijom Zelene ekološke partije – Zeleni (ZEP) formirana je Stranka slobode i pravde (SSP), na čijem čelu je pomenuti političar. Dotadašnji predsednik ZEP-a koji ju je ustupio Draganu Đilasu postao je jedan od potpredsednika novoosnovanog SSP-a.

Pre toga je na isti način stranku osnovao još jedan akter na opozicionoj sceni Srbije. Vuk Jeremić je u oktobru 2017. godine formirao Narodnu stranku, članicu SzS, tako što mu je narodni poslanik Miroslav Aleksić ustupio svoj Narodni pokret Srbije, formiran godinu dana ranije. Aleksić je nakon toga postao prvi potpredsednik novostvorene partije.

Od početka u formiranju stranke nije išao ni Aleksandar Šapić, aktuelni predsednik opštine Novi Beograd. Opozicioni Srpski patriotski savez (SPAS), napravio je promenom imena već postojećeg političkog subjekta „Puls Srbije“, koji je osnovan početkom 2010. godine u Kraljevu, a kojem je predsedavao LJubiša Jovašević, nekadašnji gradonačelnik Čačka.

Po istoj matrici pre nekoliko godina na izbore je izašla Nova demokratska stranka – sada Socijaldemokratska stranka Borisa Tadića, nekadašnjeg predsednika Srbije i Demokratske stranke. Tada nije bilo vremena za registraciju jer su se izbori približili, pa se u tu svrhu udružila sa Zelenom strankom.

Da li je sve po zakonu?

Od Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave Radio Slobodna Evropa je dobio odgovor da „zakon o političkim strankama ne sadrži odredbe kojima bi se ograničavala promena bilo kojeg podatka koji se upisuje u Registar, pa tako ne sadrži odredbe o zabrani promene zastupnika ili naziva stranke, osim ukoliko bi takav naziv izazivao zabunu u javnosti, povređivao moralna osećanja građana, asocirao na političku stranku čije je delovanje zabranjeno zakonom“.

Ministarstvo dalje navodi da je „u sprovođenju propisa kojima se uređuje političko organizovanje neophodno voditi računa i o Ustavom zagarantovanoj slobodi udruživanja.

Od stupanja na snagu ovog zakona, 2009. godine, do sada 26 političkih stranaka menjalo svoj naziv, neke i više puta, podseća Ministarstvo i ukazuje da „Nacrt zakona o izmenama i dopunama Zakona o političkim strankama o kojem je sprovedena i javna rasprava, nije predvideo izmene kojima bi se ograničavalo pravo na promenu određenih podataka (zastupnik, naziv, skraćeni naziv stranke)“.

Zakon ovako nešto ne zabranjuje, a sve što nije zabranjeno, dozvoljeno je, ali se ipak postavlja pitanje legitimiteta političke opcije koja nastaje ovakvom „trgovinom“, kaže profesor Milan Jovanović.

On ocenjuje da ovakav način osnivanja stranka podstiče korupciju i unosi zabunu kod birača. To je, dodaje, suštinski izigravanje volje onih građana koji su davali potpise podrške za osnivanje prvobitnih stranaka.

„Oni koji su registrovani, a ulaze u takav dil pokazuju, u stvari, da žele da se ratosiljaju svog političkog čeda i svoje organizacije. Zašto onda nisu pitali te ljude koji su im dali potpise da li žele tu novu stranku, da li žele takav program, da li žele tog lidera? U krajnjoj liniji, i jedni i drugi obmanjuju i birače i građane i one koji su im dali podršku za osnivanje političke stranke“, ističe Jovanović.

Pitanje legitimiteta

Uz to, dodaje, na samom startu nove stranke, nastale ovakvim oblikom političke trgovine, postavlja se i pitanje legitimiteta lidera i njegove ovako rođene političke opcije, kao i ozbiljnosti njegove politike.

„Suština stranke jeste oblikovanje političke volje građana. Ako je to tako, vi onda morate kontaktirati te građane što neposrednije da biste učvrstili tu stranku u nastajanju. Na takav način ne dobijate samo članove, aktiviste nego formirate mrežu i pokazujete građanima da želite ozbiljno da se bavite politikom. A ovo se svodi na to da vi, u stvari, ’rentirate’ političku stranku“, kaže Jovanović.

Jedini posao koji ostaje stranci koja je preuzela već postojeću jeste da promeni ime i statut.

Da je ovakav način osnivanja političkih partija odlika političke kulture u Srbiji, smatra Raša Nedeljkov, programski direktor Centra za istraživanja, transparentnost i odgovornost (CRTA).

„To nije zabranjeno, ali bi to trebalo da bude predmet osude građana, odnosno, birača, kako se odnose prema takvoj političkoj partiji. Birači su sudije u političkom procesu“, navodi Nedeljkov.

Rigidni uslovi

On ocenjuje da je ovakva praksa posledica političkog haosa koji vlada u Srbiji, gde su „politike i programi davno zaboravljeni i zakopani i gde je jedino važno ko je lider političke partije“.

„Otuda apsolutno ne iznenađuje činjenica da neko pokušava da dođe do mandata ili do stranke tako što će ’kupiti’ neku već registrovanu političku partiju. Očigledno je da se zato ne ide na skupljanje potpisa. Da biste skupili 10.000 potpisa potrebna je logistika, potrebna je, ipak, neka vrsta organizacije, a iza ovoga očigledno stoji namera da se prečicama dođe do nekakvih instant-rešenja“, kaže Nedeljkov.

On, međutim, ističe da na ovaj način organizovanja političkih partija treba gledati u širem kontekstu - iz perspektive da li postoji potpuno slobodno političko organizovanje.

„Ja pre svega govorim o velikim pritiscima na birače, o tome da ukoliko niste pristalica nečije vladajuće klike, vi ste automatski proglašeni za neprijatelja države. Otuda ne treba u potpunosti kritički gledati na pokušaje političkog organizovanja, gde neko ko ima nameru da se bavi politikom možda čak posegne i za tim putem prečice da se politički organizuje. Ako, međutim, govorimo čisto teorijski, ja ne mogu čistog srca da kažem - da, to je pošten i odgovoran način za organizovanje političke partije“, pojašnjava Nedeljkov.

U vreme vlasti bivšeg predsednika Srbije Slobodana Miloševića za registraciju političke stranke bilo je potrebno samo 100 potpisa, a promenom zakona od 2009. godine treba skupiti 10.000, tako da je ta lestvica podignuta, možda i previše jer je to za stranke malih kapaciteta ozbiljan posao, smatra profesor Milan Jovanović.

„Sada osnivanje stranke nije jednostavno ni sa novčane strane, to zahteva trošak, a zahteva i mrežu aktivista, zahteva rad i kontakt sa biračima i onda su se neke stranke dovijale na taj način što jednostavno kupuju stranku. Priča se u javnosti da se tu razvija jedan oblik trgovine i mislim da to nije do kraja legitimno, a politički svakako predstavlja nekorektno ponašanje“, ocenjuje Jovanović.

Izmene zakona

U tekstu Nacrta izmena i dopuna Zakona o političkim strankama, kaže on, ne postoje, međutim, odredbe kojima bi se sprečilo formiranje nove stranke preregistrovanjem već postojeće.

Predloženo je samo da se partije koje više od osam godina ne učestvuju u izbornom procesu ili ne ispunjavaju zakonom, programom ili statutom predviđene obaveze mogu brisati iz registra stranaka.

Šta je akcija srpske policije “Armagedon”, pročitajte OVDE.

Izvor: Radio Slobodna Evropa