Trampova administracija se ponovo uplela u pitanje Balkana, kako kaže, iz dva razloga, a jedan od njih je Rusija i sada se na toj teritoriji vodi “špijunski rat”. Balkanskim političarima, a pre svega Srbiji, on je poručio da proba da se sama izbori za ono što želi .
Mejer, u autorskom tekstu za Nedeljnik podseća da je Trampova administracija odlučila da je vreme da se ponovo pozabavi Balkanom, kada je u avgustu prošle godine, Metju Palmer, zamenik pomoćnika državnog sekretara, postao i specijalni izaslanik za Zapadni Balkan. Takođe, administracija je angažovala i sadašnjeg američkog ambasadora u Nemačkoj Ričarda Grenela kao specijalnog izaslanika za dijalog između Srbije i Kosova. Palmer ima iskustva s Balkanom, Grebnel, nema, navodi Mejer.
Ali, bilo da imaju iskustvo na Balkanu ili ne, obojica su povezani sa skrivenom politikom Stejt departmenta koja se nije menjala 25 godina”, ističe bivši šef CIA. On objašnjava da se ta politika može ukratko opisati time da su američki lideri godinama verovali da je Ameriku Bog lično angažovao da “spase” svet tako što će širiti demokratiju po planeti, posebno među ljudima koji, po uverenju ovih lidera, nisu sposobni da se sami o sebi staraju.
“Sa ovakvim stavom SAD su se uključile u ratove za balkansko nasleđe 1993. godine. Kada su se ti ratovi okončali 1995, potpisivanjem sporazuma u Dejtonu, SAD su pomislile da su donele mir, prosperitet i demokratiju u Bosnu i ostatak Balkana. Amerika je postala manje zainteresovana za Balkan posle Dejtona, i tako je bilo sve do 1999, kada je administracija pomislila da je neophodno da se ‘spase’ Kosovo, i da se Kosovo prizna kao nezavisna država. U narednih dvadeset godina, Vašington je vrlo malo obraćao pažnje ovom regionu, pretpostavljajući da im je uspeo ‘plemeniti’ rad na gradnji demokratske države. Ali postalo je jasno da su američki napori na Balkanu daleko od uspešnih i Vašington sada ponovo veruje da je ostalo još posla”, piše Mejer.
“U proteklih nekoliko godina, bilo je raznih poziva Americi da se ponovo uključi u balkanske poslove. Ti pozivi bili su izazvani pogrešnom pretpostavkom da Vašington poseduje odgovore na komplikovana pitanja u regionu. Ali Vašington ih nema, i nije posebno zainteresovan za Balkan po sebi, niti za ljude koji žive na Balkanu”, ističe dalje on.
Trampova administracija želi da se vrati na Balkan iz dva velika razloga. Prvo, jer region nije igrao po američkom diktatu u poslednjih 25 godina, a Vašington veruje da je jedini put da Balkan krene napred da počne da radi ono što Amerika kaže. Drugo, Vašington je zainteresovan za Balkan jer su tu Rusi. Amerika i Rusija vratile su se u region i sada sprovode obaveštajne, diplomatske, političke i bezbednosne aktivnosti jedni protiv drugih. Obe zemlje koriste Balkan kao primarno poprište na kojem špijuniraju i kontrašpijuniraju jedni druge, uz različite druge skrivene aktivnosti.
U isto vreme, oni sprovode otvorenu propagandu i bezbednosne operacije. Pitanje Kosova je važno Vašingtonu – i Moskvi – ne zato što ih zanima dobrobit Kosova, već zato što žele da nadmudre jedni druge. Konstantno se čuje kako Beograd vapi “šta hoće Vašington, šta hoće Brisel”. Umesto toga, srpski lideri treba da se pitaju: “Šta mi hoćemo?”, poručio je Mejer i dodao da iako je Srbija zaista mala zemlja, to ne znači da Beograd nije sposoban da sam pronađe svoj put.
“Ovaj stav je možda psihološki odgovor na vekove dominacije stranih sila na ovim prostorima”, istakao je on i dodao:
“Ukoliko su predsednik Vučić, zamenik premijera Ivica Dačić i drugi stvarno zainteresovani za kompromis u vezi Kosova, dozvolite mi da predložim sledeće za početak. Prvo, vlada u Beogradu mora i formalno da se odrekne Briselskog sporazuma. Povinovanje njemu ne samo da nije bilo dobro po nacionalne interese Srbije nego nije dovelo ni do rešavanja pitanja Kosova. Drugo, Beograd mora direktno da se obrati Prištini, da to budu razgovori jedan na jedan. Velike sile, a posebno SAD, ne treba da budu uključene, jer su one pre svega zainteresovane za sebe i jer je svako njihovo mešanje u prošlosti bilo preispoljni krah. Nema razloga da pomislimo da će biti iole uspešnije u vođenju Srbije i Kosova ka rešavanju problema koji ovi imaju.”
“Ako Beograd i Priština mogu da se dogovore oko susreta tet-a-tet, možda bi bilo moguće da pronađu istinski kompromis, koji bi bio povoljan po obe strane. Mogu da počnu time što će shvatiti da obe strane moraju da se odreknu nečega vrednog i da će biti nezadovoljnika i u Srbiji i na Kosovu koji neće pristati ni na kakav predloženi kompromis. Takvi moraju da budu skrajnuti i suzdržani”, piše dalje Mejer.
On navodi da bi suština predloženog kompromisa “mogla da bude nešto poput ovoga”:
“Međunarodna granica trebalo bi da bude iscrtana na reci Ibar. Sve na severu pripada Srbiji, a sve južno pripada nezavisnom Kosovu. Većina Srba na Kosovu živi južno od Ibra, tako da bi oni Srbi koji ne žele da ostanu pod kontrolom Kosova mogli da se presele severno od Ibra, što bi organizovali i platili Ujedinjene nacije, OEBS, EU ili neka kombinacija ova tri činioca. Isto tako, svi Kosovari sa severa koji ne žele da žive pod srpskom kontrolom mogli bi da se presele na jug, na isti način kao i Srbi.”
Mejer piše da bi UN, OEBS, EU ili svi oni po dogovoru, uspostavili mehanizam koji bi periodično proveravao stanje stvari u preostalim srpskim zajednicama na jugu i kosovarskim zajednicama na severu, kako bi se postarali da oni nisu ni na koji način diskriminisani.
O novoj ofanzivi SAA na jugu Idliba čitajte OVDE. Knjigu ruskog geopolitičara Aleksandra Dugina “Četvrta politička teorija” možete naručiti OVDE.
