Piše: Vladimir Dimitrijević

PROPOVEDATI VERU PREDAKA

Srpska Crkva nikad nije bila klerikalna, kao vatikandžije, negoje uvek bila sa svojim narodom.

Danas, međutim,  ima i onih koji, zbog svoje navodne „prosvećenosti“, misle da je narodna pobožnost prevaziđena.

Mitropolit morfski Neofit je narodu govorio i o poukama koje je dobio od starca Jakova Evijskog, još dok je bio mladi mirjanin: „Dete moje, kad pređeš pedesetu godinu života ( sada mi je pedeset i šesta ) nastupiće takva tmina u svetu, takva zbrka, da će biti potrebni oci kadri da prosvetle ljude, da im kažu šta je pravoslavno, a šta nije, da kažu šta je Istina, a šta laž, šta je sveto, a šta demonsko. I tada mnogi neće govoriti, malo njih će govoriti. A ja želim da ti govoriš“. Tek sad sam ušao na njegovu „frekvenciju“, pa ga upitah:“Šta da govorim ljudima?“ On će:“Da ne govoriš svoje. Šta da kažeš? Nemaš ti da kažeš svoje!“Vidite kako me je smirio! I reče:“Govorićeš ono što si video od svoje svete bake, kako je poštovala narodnu pobožnost Kipra, pobožnost prabaka i pradeka. Govorićeš što si video od svoje svete majke. Što si čuo od svetog Porfirija, što si čuo od najsvetijeg Pajsija. Što si doživeo u bolnici za gubavce – od Evmenija. Ako si i ovde nešto dobro video, kod glupog Jakova, kako je sebe nazivao, pričaćeš i o tome. Kad bude trebalo da govoriš, dete moje, imaćeš malo više od pedeset godina, i tada treba da postaneš upaljač. Ali to neće biti tvoj upaljač, nego naš, tvoje bake, tvoje majke, Porfirijev, Pajsijev, Evmenijev, glupoga Jakova upaljač. Ti samo treba da držiš upaljač, i kad vidiš ljude željne svetlosti, a tada će biti dovoljno čak i malo svetlosti, plamičak jedan, ti samo treba da kresneš taj upaljač, naš upaljač.“

Vera predaka je vera potomaka: to je ono što će nas održati. 

OTAC JUSTIN I NJEGOV NAROD 

Sveti Justin Ćelijski, iako doktor teologije, nije mislio da je iznad svog pobožnog naroda, koga je voleo sinovskom i očinskom ljubavlju – sinovskom kao Srbin, a očinskom kao duhovnik. Naprotiv! Kad se pojavio bogomolnički pokret, koji su neki racionalistički teolozi osuđivali kao zastranjenje, dva čoveka su, odmah i bezrezervno, ustali u odbranu bogomoljstva – Vladika Nikolaj i Otac Justin. U svom časopisu „Hrišćanski život”, mladi kaluđer i profesor bogoslovije je redovno izveštavao o bogomoljstvu i njegovim plodovima. On je pisao: „Kada hoću da mi srce ne zarđa sasvim rđom savremenog socijalnog života; kada hoću da mi moljac užasa ne nagrize i izgrize poslednji rub, poslednje tkivo duše; kada hoću da se ne ugušim u otrovnim nizinama našeg hristoborskog kulturnog pijanstva – ja se uspenjem na goru, na visoku goru bogomoljačke revnosti. /…/ Sa svih strana guraju me u grob očajanja, no podvizi pojedinih bogomoljaca vaskrsavaju me i oduševljavaju za hiljade života. Oni – krotki i smireni, žalost moju pretvaraju u radost; oni – blagi i tihi, tugu moju obraćaju u molitvu. Kada sam slab, onda sam silan njihovom verom; kada sam izranavljen, onda mi dušu leče blagim melemom krotke ljubavi svoje”. 

Jedan pravoslavni Srbin je svedočio o slučaju svoje majke, seljanke – bogomolnice, koja se kasnije upokojila kao žička monahinja. Ona je jednom, sa nekom svojom u Hristu sestrom, otišla do Ćelija. Poklonile se u crkvi, uzele šta treba, i krenule nazad. Pre toga, pitale jednu monahinju da li mogu da dobiju blagoslov od oca Justina. Ona im rekla da otac Justin radi (sedeo je i pisao na terasi ondašnjeg novog konaka, tamo gde je hram Svetog Zlatousta i gde je njegova kelija). Čuo to avva, pa rekao monahinji da ih pusti da mu dođu. I ove dve žene iz naroda provedu, na Justinov zahtev, dva sata s njim u razgovoru! Avva ostavio svoju teologiju da s bogomolnicama priča! Kasnije, kad je video tu ženu u Žiči (često je išao u posete kod vladike žičkog Vasilija), rekao joj: „Sestro Novka, kad ćete ponovo u Ćelije da se Bogu molimo?” To je bio sveti avva, i tom ljubavlju prema narodu u Hristu je postao to što jeste. I hrabrošću, pastirskom, spremnom da brani svoje stado od vukova koji ga rastržu.

VLADIKA NIKOLAJ O NAŠEM NARODU

To je bilo sasvim u skladu sa onim čemu ga je Sveti vladika Nikolaj upućivao: „Narodu se mora odazivati, narod je naš dobar i još bi bolji bio da su vođe bolje. Prošao sam mnogo sveta i učio mnoge škole ali pobožnost sam našao u našem narodu”… „Koje je najvažnije pitanje? Najvažnije je pitanje: da li misliš sa Crkvom, da li osećaš sa Crkvom, da li se moliš Bogu sa Crkvom, da li živiš sa Crkvom? Na zemlji Crkvu Božiju u glavnom čini Božji narod, koji s mukom živi. Ko ne misli i ne oseća i ne moli se i ne živi sa Crkvom, taj ne misli i ne oseća i ne moli se i ne živi sa narodom. Odsečen je od naroda, odsečen je od Crkve, kao grana od stabla. A to je danas bez malo sav školovani stalež u svetu. Jer je škola odsečena od Crkve i od naroda”.

Bez naroda, nema Crkve. Ne pomažu doktorati ako nema žive vere u živom narodu Gospodnjem. Krajnje je vreme da se to shvati. 

Umesto visokoparnih beseda i izgradnje crkava i parohijskih domova u pustim selima i gradovima moglo bi se, recimo, prpovedati o obnovi porodice i rađanju dece. I da se višedetnim porodicama grade stanovi i deli obilna pomoć, jer Crkva ima mogućnosti za to. Dosta je verbalizma i tra – la – la. Za deset godina nas je manje pola miliona. Čuju li to naše vladike i sveštenici? 

Ko će narod pozvati na rađanje ako ne Crkva? Ali ne samo pozvati, nego i pomoći, i primer dati. 

PRIMER PATRIJARHA ILIJE

Naši episkopi i sveštenici treba da se ugledaju na patrijarha Iliju, čiju je četrdesetpetogodišnjicu intronizacije za poglavara ove drevne Crkve cela Gruzija nedavno svečano proslavila.

Još 2005. godine, patrijarh Ilija je obećao da će biti kum svakom trećem ( i potonjem ) detetu rođenom u Bogom blagoslovenom crkvenom braku. Roditeljima te dece govori:“To je moje dete, budite oprezniji i pažljiviji s njim“. Broj abortusa se, zahvaljujući ovakvim postupcima patrijarha Ilije, smanjio za 50%, a broj novorođenčadi porastao za 25%. Patrijarh ima preko četrnaest hiljada kumića. Roditelji su beskrajno blagodarni svjatješem kumu. Tamar Kapanadze, otac četvoro dece, kaže:“Patrijarh je krstio našeg četvrtog sina, Laška, a pre toga našu ćerkicu Liziko. Posle Liziko smo, po blagoslovu patrijarham, rešili da rodimo još jedno dete“.

Patrijarh kaže:“Kada je obeležavana tridesetpetogodišnjica mog ustoličenja, roditelji i deca su se skupili da me pozdrave kao kuma. Mnogo sam radostan. Jer to su deca koja se ne bi rodila. Roditelji bi ih možda ubili abortusom. Mislim da će, kad porastu, umeti to da cene. Sad, kad se rodi treće dete, roditelji su presrećni, pa se na zaustavljaju – rađaju četvrto, peto“.

Daj, Bože, da patrijarh Ilija postane uzor našim služiteljima oltara. Dosta je visokoparne priče, učinimo nešto živo i konkretno, ispunjavajući prvu zapovest Gospodnju – o rađanju i množenju! Tu je radost i tu je spasenje! 

Ostale tekstove Vladimira Dimitrijevića čitajte OVDE.

Izvor: Pravda