U razgovorima Radulović traži Lazareviću da proveri da li se vodi istraga protiv njegovog prijatelja, na šta mu Lazarević odgovara da će „videti to ponovo“.

Transkripti pokazuju i kako je Lazarević insistirao kod narko-dilera da mu nabavi „Blekberi“ telefon. Tužilaštvo ove razgovore smatra ključnim dokazima da su iz Dačićevog kabineta mafiji dostavljane poverljive informacije.

Oni, ipak, nisu iskorišćeni na sudu jer ih je sudija Danko Laušević izbacio iz procesa i zapečatio – tako da javnost neće moći da ih čuje.

Novinari KRIK-a objavljuju sadržinu razgovora koji su, da bi se bolje razumeli, stavljeni u neophodan kontekst – uz ostale činjenice koje su do sada otkrivene o ovom slučaju.

Sredinom novembra 2008. godine Rodoljub Radulović zvani Banana, jedan od ključnih ljudi balkanskog narko-kartela i saradnik Darka Šarića, pozvao je telefonom svog prijatelja u pokušaju da dogovori susret. Bio je to prijatelj kakvog svaki kriminalac može samo da poželi – Branko Lazarević, šef kabineta ministra policije.

Nadimci kojima se oslovljavaju i način na koji razgovaraju ukazuju na to da su ova dva čoveka bliska i da se poznaju neko vreme. Lazarević ga prisno oslovljava sa čak tri nadimka – Mišo, Miško i Mićko, a Radulović njega sa druže, brate moj i Bane.

Radulović je Lazarevića pozvao 15. novembra 2008. oko dva po podne. Čim se javio, Lazarević ga je podsetio na neispunjeno obećanje.

„Brate, drka me telefon i ja kažem: ’Miša mi obećao telefon i nema ga da se javi’“, požalio mu se Lazarević.

Radulović je, kunući se u decu, objasnio da nije uspeo da nađe telefon, ali je i obećao da će ubrzo da mu kupi.

„Čim se pojavi, brate, dobijaš ga!“, rekao mu je međunarodni švercer kokaina. „Dobićeš od mene na poklon najbolji telefon. Znaš kakav je ovo telefon, kako radi!“

„Je l’ ima kameru?“, upitao je Lazarević.

„Sve ima, brate, i kamere i sve živo. 3G, jebiga, vrh!“, uverio ga je Radulović, nakon čega je Lazarević prestao da insistira na ovome.

Nastavili su da ćaskaju kao prijatelji. Šezdesetogodišnji kriminalac pitao je šefa kabineta da li ga je spominjao kod nekih devojaka, na šta mu je Lazarević odgovorio: „Nemam ja to brate“ i istakao da je veran svojoj supruzi.

Lazarević je na poklon čekao više od mesec dana. Radulović mu je telefon marke „Blekberi“ predao 21. decembra.

„Gde ćemo da se vidimo? Ja izlazim iz Užičke“, pitao ga je narko-bos te noći, a šef kabineta odgovorio: „Aj budi tu, na Topčiderskoj zvezdi… pa se vidimo kod onih žirafa (kružni tok).“

Predaja poklona zabeležena je i kamerom, a ove snimke je KRIK ranije objavio.

Na snimcima, koje su radnici obaveštajne agencije BIA načinili te noći, vidi se da je Radulović pre susreta sa Lazarevićem posetio njegovog šefa Ivicu Dačića u državnoj rezidenciji u kojoj je živeo u Užičkoj ulici u Beogradu, a da se nakon toga našao sa Lazarevićem na mračnom mestu gde mu je dao telefon.

Ovaj događaj bitan je tužilaštvu koje tvrdi da je to bila korist koju je Lazarević dobio, telefon vredan 700 evra, da bi dostavljao poverljive podatke kriminalcima. „Blekberi“ je, međutim, imao i drugi značaj. U to vreme bio je popularan jer je važio za telefon koji je bilo teško prisluškivati. Koristili su ga kriminalci, policajci i diplomate koji su želeli da obezbede sigurnu liniju za komunikaciju.

Lazarević je na sudu priznao da je dobio telefon i rekao da je to bio samo „znak pažnje“. Ispričao je i da je isti telefon Radulović dao i njegovom šefu Dačiću.

Nedelju dana kasnije, Radulović je nazvao prijatelja da ga pita kako radi telefon. Nije imao mnogo toga da čuje.

„Dao sam tamo, jebiga, da mi ga našteluju. U ’Telenoru’“, odgovorio je Lazarević u prisluškivanom razgovoru od 27. decembra 2008. u kome su se dogovorili da se vide na kafi.

Sledeća dva razgovora koja su vodili oko dve nedelje kasnije su najbitnija i tužilaštvo ih smatra ključnim dokazima protiv Lazarevića. Darko Šarić, šef narko-kartela, pozvao je Radulovića 12. januara 2009. i rekao mu da uradi nešto bitno.

„’Oćeš li se videti sa ovim drugovima, ovim tvojima, makar onim jednim, da vidiš ima li šta onako?“, pitao ga je Šarić.

„Nisam ga kontaktirao juče i danas, ali probaću“, rekao je Radulović.

Šarić mu zatim kaže da, kad zove, ne postavi pitanje na očigledan i direktan način.

„Reko’, je li sve u redu u vezi mene i to, mislim, ima li šta, onako okolo pitaš to. Okolo samo, znaš kako ide.“

„Važi, važi“, odgovorio je Radulović.

Četiri sata kasnije, Radulović je pozvao Lazarevića.

„Šta radi moj drug?“, pitao ga je i predložio da se vide. „Ja došao danas u Beograd pa da vidim šta radiš.“

Lazarević je, međutim, sastanak odložio za dva dana.

„Vidimo se u sredu popodne“, rekao mu je Lazarević. „Sutra idem nešto na put.“

Očigledno nezadovoljan što će morati da sačeka, Radulović se ipak odlučio da ga preko telefona pita šta je hteo. Ono što sledi je ključni deo razgovora.

„Slušaj, samo na brzaka da te pitam nešto. Znaš onaj moj drug (misli na Šarića, sudeći po prethodnom razgovoru), ono što smo onaj put gledali kod tebe, ovaj, za njega?“, kaže Radulović. „Da nema nešto da, ovaj, stalno ga neko pali da ima nešto protiv njega (istraga).“

Radulović u razgovoru ističe i kako je njegov prijatelj pošten: „Ma dečko ništa ne radi. Potpuno normalan čovek, radi potpuno pravi biznis!“

Lazarević svojim odgovorom potvrđuje da je već učinio istu uslugu Raduloviću.

„Pa, ajde, videću to ponovo u sredu.“

„Ajde. Znaš kako se zove, je l’ tako?“, pita ga Radulović izbegavajući da kaže ime svog prijatelja.

„Znam, znam“, kaže mu Lazarević i njih dvojica ubrzo, u prijateljskom tonu, završavaju razgovor.

Ovih pet razgovora, prema Tužilaštvu za organizovani kriminal, ključni su dokaz da je Lazarević kriminalcima dostavljao poverljive informacije iz policije.

Tužilac Saša Ivanić u optužnici tvrdi da su ubrzo nakon poslednjeg telefonskog razgovora članovi kriminalne grupe promenili način na koji komuniciraju i postali pažljiviji, što je, po njemu, još jedan dokaz da su od Lazarevića saznali da se protiv njih vodi istraga.

O tome je na sudu govorio i bivši član narko-kartela Draško Vuković, koji je postao svedok saradnik. Ispričao je da mu je jedan od šefova grupe krajem 2008. otkrio da su pod istragom.

„On je kazao da obavezno moramo da promenimo komunikaciju telefonsku, jer nas BIA prati, ali da imamo čoveka u policiji koji će nam javit preko Radulovića šta i kako“, ispričao je Vuković. „Dogovorili smo se da ja osmislim neki novi način komunikacije, pa smo prešli na internet komunikaciju, preko mejlova koje nismo slali, već čuvali u draftovima (neposlate poruke).“

Sa snimljenim razgovorima, svedočenjem Vukovića i još jedne osobe, tužilaštvo je verovalo da ima jak slučaj protiv Dačićevog bivšeg šefa kabineta, kojeg je optužilo 2014. godine.

Kada je predmet, međutim, došao u ruke sudije Danka Lauševića stvari su krenule nizbrdo.

Poznanik iz afere „kofer“

Na iznenađenje tužilaštva, sudija Laušević odlučio je da snimci telefonskih razgovora ne budu dokazi – i izbacio ih iz postupka. Oni su potom zapečaćeni tako da nikad ne budu dostupni javnosti. Transkripti ključnih razgovora, međutim, citirani su u drugom dokumentu i do njega su došli novinari KRIK-a.

Bez ovih razgovora nije bilo šanse da se slučaj istera do kraja. Lazarević je, tako, na kraju oslobođen.

„Ostale su samo korice predmeta. Od dokaza nije ostalo bukvalno ništa!“, požalio se tužilac Saša Ivanić na sudu.

Izbacivanje razgovora iz dokaza, iako ključna, nije jedina kontroverza koja je pratila ovo suđenje. Bilo je nejasno, pre svega, zbog čega je slučaj uopšte stigao u ruke sudije Lauševića.

Lazarević je bio optužen kao član Šarićeve kriminalne grupe i očekivalo se da će postupak protiv njega biti dodeljen sudiji Siniši Petroviću koji je u tom trenutku već četiri godine sudio ovoj grupi u postupcima za šverc kokaina i pranje novca. On je dobro poznavao predmet, dokaze, prisluškivane razgovore i kako je narko-kartel funkcionisao.

Umesto Petrovića, slučaj je dobio sudija koji se već bavio ljudima bliskim Dačiću u drugom, javnosti dobro poznatom, slučaju.

Laušević je ranije sudio njegovim saradnicima optuženim za davanje mita u slučaju poznatom kao „afera kofer“. Oslobodio ih je tvrdeći da nema dokaza da je optuženi koji je nosio kofer znao da je u njemu novac pošto ga nije otvorio. Sam Dačić bio je prisutan prilikom primopredaje novca, ali je otišao pre nego što je upala policija i nije bio optužen.

Iz Višeg suda u Beogradu tvrde za KRIK da je pukom slučajnošću Lazarevićev predmet dopao baš Lauševiću.

„Predmet je automatski dodeljen sudiji Danku Lauševiću koji je bio na redu za dobijanje novih predmeta“, kažu iz suda. Tvrde da to nije bila odluka predsednika suda Aleksandra Stepanovića.

Kako je rušen postupak

Suđenje Branku Lazareviću je, posle godinu dana odlaganja, počelo krajem 2015. godine.

Lazarević je odbio da se brani dok ne vidi koje dokaze će sud da prihvati. NJegova odbrana uložila je ogromne napore da razgovore ospori kao nezakonite što im je na kraju i pošlo za rukom.

Sudija Laušević ih je izbacio iz postupka uz obrazloženje da se tužilac nije na vreme izjasnio da će ih koristiti. Uzalud je tužilac Ivanić objašnjavao da je po završetku istrage Šarićeve grupe istakao da će sve snimljene razgovore koristiti kao dokaze.

Vrhovni kasacioni sud kasnije je procenio da je sudija Laušević prekršio zakon kada je odlučio da se razgovori izbace – jer je odluku doneo samostalno, a ne zajedno sa dvoje kolega iz sudskog veća. Ovo, međutim, nije moglo da utiče da oni budu vraćeni. Inače, na suđenjima Šariću za šverc kokaina i pranje novca razgovori su prihvaćeni kao dokaz.

Laušević je pokušao da iz slučaja izbaci i zapisnike sa Lazarevićevog saslušanja u policiji i tužilaštvu, ali mu Apelacioni sud to nije dozvolio.

Sudija je odbio i predlog tužioca da se pregleda Šarićev sudski predmet koji daje kontekst i za ovo za šta se sudilo Lazareviću, tvrdeći da je slučaj preobiman.

Poslednji adut tužilaštva bili su svedoci – član narko-grupe Draško Vuković i biznismen Mile Jerković, ali oni nisu posebno brinuli Lazarevića jer nisu imali direktna saznanja odakle su dolazile informacije.

Lazarevićev branilac ipak ih je omalovažavao u sudnici i nazivao „lažnim svedocima“ na šta sudija Laušević nijednom nije reagovao. Sudija, međutim, nije pokazao istu blagonaklonost prema tužiocu čije je izlaganje više puta prekidao, jednom i rečima: „Ponovo manipulišete, oduzimam Vam reč“.

Svedočio je i Darko Šarić koji je rekao da ne poznaje Lazarevića, kao i da nikada od Radulovića nije tražio da mu proveri da li se protiv njega vodi postupak.

„Nikada mu ništa nisam tražio. Ja sam njega zvao zbog drugog čoveka. I u policiji sam na poligrafu na pitanje da li mi je neko iz MUP-a prenosio informacije rekao – nikada“, tvrdio je Šarić.

Lazarević je na kraju izneo odbranu i nazvao postupak protiv njega brukom srpske policije i tužilaštva.

„Moja komunikacija sa Radulovićem dešava se usled njegovih uspešnih i neuspešnih pokušaja da se sretne sa ministrom Ivicom Dačićem… Ja nemam šta da krijem, oni koji imaju, s podsmehom gledaju na ovaj postupak“, istakao je Lazarević.

Branio se da nije dostavljao poverljive podatke kriminalcima, kao i da sa pozicije šefa kabineta ministra policije nije ni imao pristup informacijama o tome protiv koga se vodi istraga. Rekao je i da nikada nije upoznao Šarića.

Laušević u presudi ne negira da je Lazarević dao informacije kriminalcima, ali tvrdi da tužilaštvo nije dokazalo da je odavao tajne podatke. Prema mišljenju suda, Lazarevićevi postupci nisu naneli nikakvu štetu po istragu pošto je grupa Darka Šarića, na kraju, ipak pohapšena.

„Je l’ razgovarao s Mikijem“

Dačićeva uloga u opisanim događajima ostala je nerazjašnjena.

Među prisluškivanim razgovorima bili su i oni između njega i Radulovića, za koje je takođe planirano da budu pušteni na sudu, ali su završili zapečaćeni. Iz optužnice se vidi da je u pitanju šest razgovora i pet sms poruka koje su razmenili.

Dačić ne samo da se nije našao na optužnici, već ga ni tužilaštvo, ni sud nisu pozvali čak ni da svedoči. Sudija Laušević smatrao je da je to „suvišno i nepotrebno“.

U razgovoru sa Lazarevićem od 15. novembra 2008, kada mu obećava telefon, Radulović ga pita i za zajedničkog prijatelja. Taj prijatelj je, po svemu sudeći, Dačić.

„Gde je drug?“, pitao je, na šta mu je Lazarević odgovorio: „Otišao u Loznicu. Pa ide sutra u tazbinu, pa u svoj rodni kraj.“ Upravo tog dana Dačić je bio u službenoj poseti Loznici, pokazuju novinski arhivi koje su pregledali novinari KRIK-a.

„Dobro. Javiće se on možda posle, videće da sam ga zvao… Trebao bi ga videti, jebiga, malo da ga pitam u vezi onoga, je li razgovarao ono sa Mikijem. Ja sam mu rekao: ’Slušaj, samo mi to završi i više te ništa u životu neću pitati.’“, kaže Radulović.

Lazarević mu je odgovorio: „Bili smo juče zajedno sa Mikijem“ i dodao da tu ima „progresa“. Iz razgovora ne može jasno da se zaključi ko je „Miki“ i kakva im usluga treba od njega. Lazarević je na saslušanju u policiji govorio o tome da se sastajao sa Miodragom Mikijem Rakićem, koordinatorom službi bezbednosti koji je preminuo 2014, ali iz razgovora nije sigurno da je to on.

Postoji još dokaza o Dačićevim susretima sa Radulovićem. Sem što je Dačića posetio u rezidenciji, Radulović je sa njim ručao u ekskluzivnom ribljem restoranu „Gušti mora“, 31. januara 2009. godine. Snimak tog susreta KRIK je ranije objavio, a na njemu se vidi kako njih dvojica nazdravljaju vinskim čašama, puše tompuse i ćaskaju. Nije poznato zbog čega tužilac ove snimke nije predložio kao dokaze.

Lazarević na sudu nije mnogo govorio o svom bivšem šefu. Rekao je samo da ga je Dačić upoznao sa Radulovićem, kao i da je ministra obaveštavao o svim kontaktima sa tim Šarićevim saradnikom.

Nakon svega, Dačić je ostao jedan od najznačajnijih političara u državi.

Ni Lazarević nije prošao loše. Dok je trajalo suđenje, radio je u ambasadi Srbije u Atini. Zatim se vratio u Ministarstvo unutrašnjih poslova 2016. godine u Sektor za vanredne situacije. Pošto je, kako je sud utvrdio, Lazarević bio neosnovano udaljen sa radnog mesta, MUP će morati da mu isplati naknadu štete.

On je odbio da govori za KRIK.

„U vezi sa ovom temom, sve je već ispričano i odgovoreno. Za mene je ta priča okončana argumentovano obrazloženom pravnosnažnom presudom Apelacionog suda. Sudske institucije su se izjasnile, ne vidim potrebu da se okončani postupak, koji je od početka ispolitizovan, dodatno zlonamerno politizuje“, napisao je u sms poruci Lazarević.

Do Radulovića nije bilo moguće stići jer se on nalazi u bekstvu. Krajem 2018. osuđen je na 11 godina zatvora zbog učešća u međunarodnom švercu kokaina. Presuda još nije pravosnažna.

Spašena isporuka

U vreme ovih razgovora, Radulović je sa Šarićem organizovao velike isporuke droge iz Južne Amerike u Evropu. On je svojim brodovima „Golden“ i „Verti“ iz Argentine prevezao 1,8 tona kokaina sakrivenog u soji. Radna grupa koju su činili pripadnici srpske policije, BIA-e i britanske agencije SOCA više meseci pratila je kartel i planirala da zapleni drogu u Grčkoj. Međutim, zbog „curenja“ informacija iz policije, kriminalna grupa je to saznala i kokain istovarila na španskom primorju, rekli su KRIK-u ljudi koji su učestvovali u istrazi.

Lobiranje za Subotića i Karića

Lazarević je negirao da je dostavljao podatke o policijskim istragama Šariću, ali je ispričao da ga je Radulović posećivao u kabinetu i tražio usluge u vezi sa dva tadašnja begunca od pravde: „Mogu da pomenem dva slučaja – da li može Ivica (Dačić) da vidi sa rukovodstvom države da Bogoljub Karić i Stanko Subotić dođu, polože depozit sudski i da se brane sa slobode. Prisustvovao sam jednom razgovoru sa predsednikom Tadićem kada ga je Ivica pitao za Karića. Bivši predsednik je to kategorički odbio i rekao doslovce: „Ako to uradim s ovim, onda bih morao to da uradim i za Caneta (Stanko Subotić), a ja to ne želim da uradim“. Obojici, Subotiću i Kariću, omogućeno je da se vrate u Srbiju tek nakon što je Srpska napredna stranka došla na vlast. Subotić je blizak Šariću i imali su više zajedničkih poslova.

Pročitajte OVDE   sve o aferi “Hilandarska”.

Izvor: Danas