Davutoglu je danas Ministarstvu unutrašnjih poslova predao zvaničan zahtev za registrovanje njegove „Partije budućnosti“, objavio je list „DŽumhurijet“.

Ahmet Davutoglu (Foto: Jutjub)

Inače Davutoglu se povukao iz vladajuće Partije pravde i razvoja u septembru ove godine nekoliko dana nakon što je stranka pokrenula proceduru njegovog isključenja zbog kršenja discipline, a nakon što je on objavio manifest u kom kritikuje autoritarnu politiku Erdogana.

Tajip Redžep Erdogan (Foto: Jutjub)

Davutoglu osnivač političkog pokreta „Neoosmanizma“ je drugi najmoćniji čovek pored čuvenog Fetulaha Gulena koji je odlučno ustao protiv nekadašnjeg bliskog saradnika, prijatelja i stranačkog borca Redžepa Tajipa Erdogana i njegovog oblika vladavine.

Ahmet Davutoglu je svakako značajna politička ličnost koja je u velikoj meri uticala da sadašnja Turska raskrsti sa Kemalizom i sekularizmom i prigrli „Neoosmanizam“ kao ideološki i politički pravac. Pre tačno 10 godina objavio sam u tadašnjem Glasu Javnosti razgovor sa našim poznatim orjentalistom i ambsadorom u Turskoj, Vatikanu i UNESKO Darkom Tanaskovićem na temu „Neoosmanizma“ kada je on bio još u povoju. Neoosmanizam je od fenomena „Arapskog proleća“, krvavog građanskog rata u Siriji i jačanju Irana kao „superregionalne sile“ uz polagano odstupanje od NATO i bliskih veza s Rusijom doživeo brojne izmene. Zato sam odlučio da u celosti objavim ovaj stari tekst, koji uprkos svim izazovima i pretumbavanjima na Bosforu nije nimalo izgubio na svojoj zanimljivosti.

Buđenje sna o „zlatnom dobu“ Glas javnosti 6.12.2009

Ahmet Davutoglu, turski ministar inostranih poslova, na predavanju koje je nedavno održao u Sarajevu izjavio je da su „otomanski vekovi Balkana uspešna priča koju treba obnoviti“, a bilo je reči i o novoj turskoj politici „Nula problema“ prema svojim susedima, u kojoj Srbija zauzima značajno mesto. Profesor dr Darko Tanasković, poznati orijentalista i bivši ambasador u Ankari, odgovara na pitanje da li se Turska vraća na Balkan i da li se ovom politikom obnavlja Osmansko carstvo?

– Arhitekti nove doktrine turske spoljne politike shvatili su da država ne može pretendovati na ulogu relevantnog regionalnog i globalnog činioca, ako nema sređene odnose sa susedima. A Turska je donedavno bila zavađena s većinom komšija, pa je opredeljenje za svođenje problema sa susedima na nulu sasvim logično. Kako je i Balkan tursko susedstvo, a Srbija država za koju turski zvaničnici vole da kažu da je „sused, iako bez zajedničkih granica“, sigurno je da se i na nas primenjuje taj aktivni pristup okruženju – kaže Tanasković.

Na pitanje da li ova proklamovana politika Ankare predstavlja pojavu neoosmanizma i ponovnog vraćanja Turske kao regionalnog igrača na Balkan, dr Tanasković kaže:

– Segment ukupne spoljne politike, koja se objektivno iskazuje kao neoosmanizam, podrazumeva i obnavljanje turskog uticaja u svim oblastima koje su nekad bile u sastavu Osmanskog carstva. Naravno, danas se neoosmanizam ne ostvaruje srednjovekovnim metodima, ali je suština ideje turske dominacije nepromenjena- ističe on.

Na Sarajevskoj konferenciji Davutoglu je izneo i stav da je sudbina Turske i zemalja u okruženju zajednička, kao i da je za sve nacije na Balkanu, Kavkazu i srednjem Istoku, Turska sigurno utočište.

„ Kao i u 16. veku napravićemo da Balkan, Kavkaz i srednji Istok zajedno sa Turskom postanu centar svetske politike u budućnosti. To je cilj turske spoljne politike i mi ćemo to postići“, rekao je tada Davutoglu i time u javnosti nametnuo pitanje da li Turska pretenduje na mesto globalnog igrača u svetskoj politici.

– Da bi postala „globalni igrač“, Turska prvo mora da zadobije prerogative regionalne sile i predvodnice regiona u partnerstvu s najjačima. Ona upravo na tome veoma promišljeno i radi, ocenjujući da je opšta konjunktura u međunarodnim odnosima za nju u ovom trenutku povoljna – ističe Tanasković.

Kod nekih srpskih opozicionih političara pojavilo se mišljenje da nova politika Ankare zapravo predstavlja zamenu za Evropsku uniju, jer je primanje Turske kao kandidata naišlo na oštro protivljenje desničara u zemljama Evropske unije.

– U neku ruku da. Mislim da je, bez obzira na stereotipnu retoriku u vezi s evrointegracijama, onima koji u Ankari odlučuju savršeno jasno da od priključenja Turske EU zadugo, a verovatno i uopšte, neće biti ništa. Turska se, stoga, opredeljuje za znatno samostalniju, aktivniju spoljnu politiku. Ona želi da valorizuje sve svoje komparativne prednosti, kako u odnosu na evropske tako i neevropske države. Legitimisanje savremenih spoljnopolitičkih pretenzija, pozivanjem na navodno „zlatno doba“ osmanske moći apsurdno je, ali time ne manje i realno. Izgleda da u Turskoj ima onih koji stvarno veruju da bi poziv na obnavljanje osmanske ideje u modernom ruhu mogao biti privlačan nemuslimanskim balkanskim narodima. Teško je pretpostaviti da bi oni takvo okupljanje mogli prihvatiti kao zamenu za članstvo u EU- naglašava.

Profesor Tanasković, međutim, ne smatra da izglasavanje Statuta Vojvodine može na sličan način da se prenese na Rašku oblast, u kojoj živi brojna muslimanska zajednica.

– Teško je, pogotovo u našim uslovima, povući granicu između legitimne, racionalne regionalizacije i latentnog, puzećeg separatizma. Zato bismo i s onim što deluje legitimno morali biti krajnje oprezni. Kao što Vojvodina nije isto što i Kosovo i Metohija, tako ni Raška oblast, odnosno Sandžak, nije isto što i Vojvodina. Zajednički imenitelj ovih triju situacija ipak postoji, a to je težnja udaljavanja od vlasti Beograda. Stepen relativizovanja pozicije ovih triju regija u državno-administrativnoj i političkoj strukturi Republike Srbije nejednak je i neuporediv. Sandžak čak i ne postoji kao region, premda je ispostavljen zahtev da on to bude, a Vojvodina je autonomna pokrajina. Ipak, koga su zmije ujedale… Inače, uticaj Turske na sandžačke muslimane je znatan i ona je toga u punoj meri svesna- kaže Tanasković.

Iznošenje proklamovanih Davutogulovih stavova nameće srpskoj javnosti razmišljanje da li Turska stvarno želi biti faktor mira i stabilnosti na Balkanu ili je samo u pitanju strateška kontrola zemalja koje su nekad bile deo osmanskog carstva.

Osmansko carstvo (Foto: Jutjub)

– S obzirom na sve svoje značajne potencijale, Turska bi mogla biti važan faktor mira i stabilnosti na Balkanu, ali jedino ako se odrekne bilo kakve ideje o regionalnoj dominaciji i usvoji načelo ravnopravne saradnje sa svima, bez favorizovanja muslimanskih zajednica.   

450 kilometara ruske teritorije pod „kišobranom“ američkog radara! Više o tome pročitajte OVDE.

Izvor: vojnopolitickaosmatracnica.wordpress. com