Ko je Trnova Ružica?
To je žena sa velikom tajnom i još većim bolom. U romanu, ona je na neki način i simbol svega prećutanog o našoj nedavnoj istoriji, simbol poniženja ali i usuda koji se ovde ciklično javlja. Naposletku, ona će se pojaviti i kao simbol oprosta, kao zapravo jedinog načina da se krugovi zla definitivno prekinu, a samo oslobođeno zlo jednom zauvek zauzda.
Da li je istina jasno razdvojena od laži?
Preduslov za davanje pozitivnog odgovora na ovo pitanje predstavljalo bi uverenje da istina, onakva kakvim se ovaj pojam javlja u predstavi većine posmatrača, uopšte postoji. Međutim, kada se malo dublje pozabavimo ovim problemom, kada pročitamo šta kažu filozofi koji se čitavog života bave razumevanjem ovog pojma, shvatimo da je veliko pitanje da li znamo o čemu govorimo kada govorimo o istini. Mnogo toga što nazivamo istinitim, povezano je sa uglovima naših percepcija, kulturom, prethodnim iskustvima, predubeđenjima… Koncept koji je dugo bio dominantan u marksističkoj teoriji, na kojoj su odgajane generacije domaćih pravnika, uveravao nas je u prevagu sveta materije nad svetom ideja. Tako smo došli i do shvatanja o postojanju „materijalne istine” koja predstavlja neki „višu”, „drugačiju”, pa i „vredniju” istinu koja, navodno, uvek postoji, pri čemu je samo pitanje da li nam je, na osnovu postojećih saznanja, dokučiva. Spadam u one koji su skeptični prema ovakvim učenjima, koja se zasnivaju na navodno jasnim podvojenostima, pa i prema shvatanju po kojem je istina objektivizirana, „spoljašnja” kategorija. Pre verujem u postojanje više različitih pogleda na istinu, pa i njenih verzija, od kojih su neke samo verovatnije i, na aktuelnom stadijumu nauke i kulture, prihvatljivije od drugih.
Šta nam počinilac govori o zločinu, a šta zločin o počiniocu?
U oba slučaja nemoguće je razumeti jedno bez drugog. Zločin je uvek akt konkretnog čoveka, njegovih impulsa, karaktera, uverenja i sistema vrednosti koji su ga oblikovali. Jedan od problema savremenog društva,nije to slučaj samo kod nas, je to što se premalo bavimo razumevanjem. Brzina savremenih komunikacija i instant informisanje uslovljavaju i brzo donošenje zaključaka, pa i onda kada je reč o sudskim postupcima. Sudija je samo jedan od učesnika u ovom procesu. Od njega se sve više očekuje da presuđuje, da administrira pravdu, da bude efikasan i brz, a sve manje da bude mislilac, pravnik, tumač… To ne može proći bez posledica. Kazne se izriču šematizovano, postoje sistemi koji pomoću tabela zbrajaju negativne poene, što sve dovodi do toga da ljude posmatramo kao robu s greškom, koja je u zavisnosti od stepena njene izraženosti svrstana u određenu kategoriju. A upravo je neophodno imati na umu da je svaki slučaj specifičan, baš kao i čovek koji je u njegovom centru, i da zahteva posebno bavljenje. Jednostavno, savremene okolnosti, povećanje broja ljudi na planeti, i usložnjavanje naših odnosa zahtevaju šematizaciju koja je uvek na uštrb kvaliteta i mudrog postupanja.
Ko su deca zla?
Reč je složenom pojmu, koji mi je poslužio da predstavim svu kompleksnost problema o kojem roman govori. Dva naizgled suprotstavljena pojma ovde tvore nekakav dijabolični amalgam, višeznačnu metaforu. Mogu li deca, kao najčistija i najnevinija bića, nastati iz zla? Nije li to neostvarivo jedinstvo suprotnosti? Sa druge strane, može li zlo postati manje zlo, ako je iz njega nastalo nešto u toj meri sveto kao što je ljudski život? To su neke od ravni kojima se priča bavi. Deca zla su zato simbol suprotnosti koje mogu tvoriti čudne, do tada neprepoznate pojave, u svetu u kojem je zlo u određenom periodu predstavljalo dominantni oblik ponašanja.
Ko je Radovan Kovač kao lik u knjizi i ima li ga u realnom životu?
Kovač je primerak kakvog verovatno najčešće srećemo u domaćoj društveno-političkoj zbilji. Ratni profiter, dobitnik tranzicije, politički mešetar, tajkun… Čovek kojeg je nepristojno pitati za prvi milion i nekoliko leševa u ormanu. Bojim se da je on upravo prototip prepoznatljivih predstavnika naše višedecenijske političke elite, onih kojima smo infantilno poverili u ruke naše živote, neobjašljivo verujući da će ih ljudi takvog kova učiniti vedrijim i boljim. Svakodnevno, gde god se okrenemo, srećemo tipove koji se nikada nisu bavili ničim drugim do opsenarstva, koji nemaju nikakva druga postignuća do eventualno kovačevskih biografija sa ratišta i crne berze, a koji su se tragičnim sticajem okolnosti našli u kokpitima naših života. Ali, kao što se kaže, svako na kraju dobije ono što zaslužuje. Zato je Kovač model našeg političkog usuda, i naša presuda zbog nedovoljnog razumevanja kovača koji nas okružuju.
Da li suđenje predstavlja borbu bez emocija?
Ne bi smelo postati samo sukob bezosećajnih kiborga, ali ne bi smelo biti ni teatralni okršaj u kojem emocije prevladavaju razum i profesionalnost. Imali smo jednog tužioca koji je svako malo puštao suzu nad sudbinom žrtava u postupku. Verujem da je svima, čak i samim žrtvama, bilo jasno da takvom ponašanju u sudnici nije mesto. Da biste bili profesionalac u mom poslu, nekim stvarima ipak morate prilaziti sa određenom dozom hladnokrvnosti. Svaki drugačiji pristup, osim što može postati neukusan, još pre i još opasnije može voditi pogrešnim, emotivnim zaključcima. A posao suda je da objetkivno, a ne subjektivno, proceni stvar. Da je drugačije, žrtve bi sudile učiniocima, a to u savremenim društvima nije slučaj.
Međutim, uprkos tome, postoje stvari na koje se ni jedan profesionalac ne može navići. To su ljudske sudbine pogođene zlom. Čovek se može sviknuti na krv, zločin, ubistvo… Ali ja još uvek nisam uspeo da se naviknem na patnju deteta pred kojim je silovana majka, ili majke pred kojom je ubijeno dete. Nesposobnost da oguglamo na ljudsku patnju valjda nas do kraja i razlikuje od mašina, kojima nas sve više zamenjuju.
Da li ste imali problema zbog pisanja ove knjige i kako ste se nosili sa njima?
Iskreno, do sada sam imao mnogo manje problema nego što sam očekivao. Roman govori o škakljivim temama u društvu koje još uvek nije otvorilo mnoge od stranica sopstvene istorije. Pa ipak, barem za sada, negativni komentari izazvani izborom teme i načinom njene obrade, mogu se nabrojati na prste jedne ruke. Mislim da deo objašnjenja leži i u izboru žanra. LJudima je lakše da neke teške, ozbiljne priče prihvate, ako su obrađene kroz pristup koji smatraju pitkijim, lakšim, kao što je to slučaj kada je reč o trileru. Siguran sam da bih mnoge od njih odbio kada bih im rekao: “Sada ću da vam pričam priču o ratnim zločinima i korupciji u našem pravosuđu”. Međutim, kada im ovakve teme ponudite u trileru, čitaoci su spremniji da vam daju šansu i da se sa njima suoče. Nenametljivost žanra, po svemu sudeći, olakaša suočavanje sa teško prihvatljivom realnošću.
Izvor:Pravda
