Piše: Robert Farli
Vodio se rat u Kini i rat u Severnoj Africi, a uskoro je usledio i rat između Amerike i Japana. Ali, u jesen 1941. godine, jedini rat koji se zaista činio važnim vodio se u delu centralne Rusije.
Operacija Barbarosa, invazija Nemačke na Sovjetski Savez, sjajno je započeta 22. juna 1941. Opkoljavanje nakon napada odnelo je gotovo četiri miliona žrtava ogromne, ali neorganizovane sovjetske vojske.
Do početka oktobra, oni su napredovali 200 milja od Moskve. Onda je usledila operacija Tajfun, ofanziva za zauzimanje sovjetske prestonice i – ili su se barem Nemci tako nadali – okončanje vojnih operacija.
Očaj podstiče optimizam, pa je Nemačkoj zaista trebalo da uskoro okonča rat na Istoku.
Novine sa bezbroj kolumni unezverenih sovjetskih zarobljenika su možda prenele sliku nemačke nepobedivosti, ali za Vehrmaht, Rusija je bila raskomadana na hiljadu delova.
Nemačka i njeni saveznici su poslali više od tri miliona vojnika u operaciju Barbarosa: do oktobra su pretrpeli više od 500.000 žrtava, odnosno 15 procenata napadačke snage.
Tenkovi koji su ulazili 500 kilometara duboko u Rusiju ostavili su trag razrušenih tenkova. Ruski putevi, malobrojni i lošeg kvaliteta, uništili su oko 40 procenata nemačkih kamiona.
To ih je primoralo na korišćenje pruga za snabdevanje na Istočnom frontu, a ruske železničke pruge su bile šire od nemačkih, što je blokiralo snabdevanje vozovima koji nisu mogli da nastave dalje dok se ruske šine ne bi modifikovale. Nemačka logistika se urušila, ostavljajuće trupe bez hrane, municije i goriva za tenkove.
Nije da su Sovjeti bili u boljoj formi. NJihov oficirski korpus je desetkovan pre rata, a generali su često bili nesposobni, ili politički prihvatljive ulizice. Crvena armija je bila iznenađena, a zatim nemilosrdno napadana od protivnika koji je osvojio Francusku za samo šest nedelja.
Ali, Sovjeti su barem padali na svojim bazama snabdevanja. Crvena armija je imala beskrajni tok svežih divizija. Trupe su bile slabo obučene i zasigurno loše vođene, ali nemačka obaveštajna služba, ubeđena da su se Sovjeti do tada već trebali da budu poraženi, nije mogla da razume kako Crvena armija može da podnese takvu količinu napada i da još uvek nastavlja da se bori.
Operacija Tajfun bila je poput bokserske utakmice dva prebijena i krvava borca koji se jedva drže na nogama.
Sovjeti su bili u stanju da rasporede više od milion vojnika i hiljadu tenkova u Moskvi, smeštene u više odbrambenih linija koje su iskopale žene i deca.
Nemci su uspeli da sakupe gotovo dva miliona ljudi i više od hiljadu tenkova i pet stotina aviona.
U planu je bilo da se uradi više od onoga što je već dobro funkcionisalo: sprovesti niz operacija klješta kako bi se opkolile i uništile sovjetske armije pred Moskvom, a zatim upasti u glavni grad.
Brzo pokretni tenkovi predstavljali bi oružje koje bi okruživalo neprijatelja i sprečilo ih da pobegnu. Kada bi Vermaht stigao do Moskve, grad bi takođe bio opkoljen i zarobljen.
Uz odgovarajuće snabdevanje i lepo vreme, tako velika, nemačka napadačka snaga mogla bi verovatno da osvoji bilo koju zemlju na planeti.
Međutim, nijedan uslov se nije ostvario. Početna faza Tajfuna išla je po planu, samo su u Vjazmi ubijene ili zarobljene četiri sovjetske vojske i vise od 500.000 sovjetskih vojnika.
Ali onda je kiša i susnežica počela da pada početkom oktobra, donoseći sa sobom zloglasnu rasputicu, blatnu sezonu koja je ruski pejzaž pretvorila u takvu močvaru da su vozila potonula.
Morale su da ih izvlače ekipe vojnika čije su čizme takođe tonule u baruštinu. Ne samo da nisu mogle da napreduju borbene trupe, već ni kamioni sa zalihama. U međuvremenu, sovjetski kontranapad za kontranapadom, čak iako odbijeni, ostavili su nemačke snage izmučene i iscrpljene.
Takođe nemilosrdni su bili sovjetski tenkovi T-34. Teško naoružani i oklopni, za razliku od svojih kolega Teutonik, Nemci su bili očajni dok im je protivtenkovsko naoružanje odskakalo od T-34. Da stvar bude još gora, T-34 je imao široke staze, što mu je omogućilo bolju pokretljivost u blatu.
Ali Vermaht je i dalje imao veštinu, vođstvo i profesionalizam koji su ga činili najboljom vojskom na svetu u to vreme.
Napredak se nastavio, što je navelo Staljina da naredi evakuaciju sovjetske vlade iz Moskve u Kuibišev. Uprkos tome što je Staljin odlučio da ostane u glavnom gradu, taj potez je još više oslabio sovjetski moral.
Nakon što su nemačke vojske početkom novembra zastale da predahnu, vreme je postajalo hladnije, smrzavajući blato i dajući Hitlerovim trupama čvrstu podlogu koja im je bila potrebna za napredovanje.
Krajem novembra nemačke izviđačke jedinice bile su udaljene samo 12 milja od Moskve, tako da su se kule grada mogle videti pomoću dvogleda.
Tako blizu, a opet tako daleko. Početkom decembra termometar je pao na 45 stepeni ispod nule na Farenhajtovoj skali. Nije tačno da Nemci nisu bili svesni ruske zime. Ali sa ograničenim kapacitetom snabdevanja, prednost je data gorivu i municiji. Pored toga, kome je trebala zimska odeća kada je Moskva trebalo da bude zarobljena pre nego što je General Zima nastupio?
Umesto toga, Sovjeti su napali. Staljina su uverili podaci Riharda Zorgea, Nemca koji je živio u Japanu, ali koji je radio za sovjetske obaveštajne službe, da će se Japanci okrenuti na jug kako bi se borili protiv Amerikanaca i Britanaca, a ne na sever protiv Sibira.
Osetio je da je u mogućnosti da železnicom do Moskve prebaci 18 elitnih sibirskih divizija, dobro obučenih i dobro opremljenih za delovanje u otežanim zimskim uslovima.
Kada je 5. decembra započeta kontraofanziva, sovjetske armije su se nemilosrdno probijale kroz neprijatelje. Nemačko oružje i nemački vojnici su bili smrznuti. Preživeli su mogli samo bespomoćno da gledaju kako se napadači, toplo obučeni u jakne i čizme, pojavljuju poput duhova kroz maglu i sneg.
Usledila je jedna od onih prelomnih tačaka koje se javljaju u svakoj većoj bici.
Neki Hitlerovi generali su želeli da se povuku na liniju daleko od Moskve. Ali Hitler se bojao da će se povlačenje raspasti u paničnu rutu koja će Crvenu armiju dovesti do kapija Nemačke. Naredio je svojim trupama da zadrže svoje položaje do poslednjeg čoveka.
Iako je Hitler otpustio neke generale koji nisu bili saglasni, mnogi nemački komandanti su kasnije pohvalili odluku kao sprečavanje kolapsa kakav je pretrpela Napoleonova Velika armija 1812. godine.
Nemci su vraćeni nazad u Ržev, 150 milja od Moskve. Ali njihove linije su i dalje bile netaknute, i iako poražene, njihove vojske su i dalje bile spremne za borbu.
A onda je nastupio Staljinov trenutak za samopouzdanje. Sovjeti su takođe teško pretrpeli kontraofanzive: njihove trupe su bile neiskusne, snabdevanje je bilo otežano snegom i blatom, a trpeli su i hladnoću.
Ipak, sanjajući o osvajanju Berlina, Staljin je naredio svojim iscrpljenim snagama da nastave sa napadima. Rezultati su bili veliki gubici u uzaludnim napadima. Do februara, Nemci su čak izveli kontranapad i uništili nekoliko sovjetskih divizija.
Šta je postignuto? Obe strane su se kockale i izgubile. Nemački snovi o zarobljavanju Moskve i okončanju rata na Istoku su isparili. Staljinovi snovi o velikom kontranapadu koji će Nemce izbaciti iz Sovjetskog Saveza takođe su propali. Klanica koja je predstavljala Istočni front nastavila se do 1942., a potom i u 1945. godinu.
Međutim, Hitlerova igra se pokazala kobnom. 1941. i 1942. bile su poslednje godine kada su Nemci imali luksuz da vode rat na jednom frontu.
Nakon toga, Amerikanci i Britanci su otvorili Drugi front s amfibijskim sletovima u Evropi i konstantnim bombardovanjem Trećeg Rajha.
Ako je Hitler želeo da pobedi, to je moralo da se desi pre nego što su Anglo-Amerikanci udružili svoje snage i pre nego što su Sovjeti reorganizovali svoje vojske i iskoristili svoj ogroman industrijski potencijal.
Ironično je da je katastrofa koju je Nemačka jedva izbegla u Moskvi samo dovela do kasnije katastrofe. Hitler je možda bio u pravu kada je naredio da se njegove vojske ne povlače. To je bio dokaz da je bio inteligentniji i da je imao više živaca od profesionalnih vojnika.
Stoga je Hitler slušao samo sebe i nikada nije prihvatio savete svojih generala da se povuku, što je značilo da su nemačke vojske u Staljingradu i Normandiji držale svoje položaje sve dok nisu bile u potpunosti uništene.
Da li bi zauzimanje Moskve izmenilo ishod Drugog svetskog rata? Gubljenje kapitala je često teralo narode da traže mir. Moskva je bila više od administrativnog glavnog grada Sovjetskog Saveza: bila je i vitalno železničko čvorište i proizvodni centar.
Bila je tu i simbolična vrednost: totalitarni diktatori, poput Hitlera i Staljina, stvarali su slike sebe kao sveznajućih vođa svojih nacija. Gubitak Moskve bi sigurno smanjio poverenje naroda u Staljina. Zapravo, Staljin je slao diskretne mirovne predloge u Nemačku preko Švedske, što je Hitler ignorisao.
Šta su sve teroristi ostavili sirijskoj vojsci prilikom povlačenja pročitajte OVDE.
Izvor: Webtribune.rs
