Piše: Branko Mamula

Kina je postala velesila, razvila je svoj ekonomski potencijal i takmiči se sa SAD za prvenstvo u svetu. NJen globalni program “jedan pojas – jedan put” je kompozicija međunarodnih odnosa izvan matrice koju je oblikovao Hladni rat i struktura globalizacije koju je SAD, kao jedina velesila nakon pada SSSR-a, pokušala da nametne svetu. Kina, zbog jedinstvenih istorijskih i društvenih uslova nije mogla da prihvati liberalni kapitalizam i višepartijsku demokratiju. Kineski predsednik Si Đinping je konstatovao da Kina neće koristiti tuđe razvojne modele jer joj to može prouzrokovati “katastrofalne posledice”. Zbog toga je njen razvoj teško uhvatljiv drugim takmičarima. Očekuje se, da će njen bruto društveni proizvod, u ne tako dalekoj budućnosti, preteći SAD i da će Kina postati vodeća svetska ekonomija.

Si Đinping reformisao je armiju koja je bila zaostala zbog nacionalnog prioriteta koji je dat ekonomiji. Sad se to nadoknađuje i armiju osposobljava da pobeđuje u novim tehnološkim i geopolitičkim okolnostima. Rukovođenje armijom neće, kao do sada, biti u rukama partijskog tela – Centralne vojne komisije nego će rukovoditi predsednik države, kao vrhovni komandant. Vojska je dobila istorijske uslove i mogućnost da vodi združene operacije na kopnu, moru i vazduhu – uspešnu borbu u sferi elektronskog, kibernetskog i kosmičkog ratovanja. Kinesko rukovodstvo jedinstveno je uz predsednika Si Đinpinga u odluci, da se Kina mora temeljito pripremiti za buduće velike geopolitičke izazove. U tom svetlu treba sagledavati najnovije kineske poduhvate u Južnom kineskom moru gde se nasipaju i dograđuju morski atoli kako bi mogli poslužiti kao stalni vojni aerodromi i garnizoni. Pokušaj nove administracije SAD da odustane od prihvaćenog statusa jedinstvene Kine, a da ostrvo Tajvan smatra za samostalni državni entitet, propao je. Nasuprot, veze Pekinga s Tajvanom intenziviraju se. Prema nepotvrđenim vestima Kina gradi šest velikih nosača aviona i planira dostići Ameriku s njenih dvanaest modernih operativnih nosača aviona.

Rusija s obnovljenim i modernizovanim vojnim snagama izmenila je geostratešku situaciju u istočnoj Evropi i bitno uticala na promene na Bliskom istoku, uključivši deo Sredozemlja i zemlje Severne Afrike (Egipat, Sirija, Sinaj – Palestina). Vojne snage Ruske federacije uspešnim operacijama u Siriji i drugim područjima Bliskog istoka bitno su izmenile strategijske i političke odnose na težištu – evroazijskom kontinentu. Rusija je onemogućila SAD da naruši kosmički poredak kada je ova montirala svoje izviđačke i protivraketne sisteme u Poljskoj i Rumuniji, navodno radi odbrane od kosmičkih napada Irana. Prava namera SAD sa tim lokacijama, je da nije u pitanju odbrana od Irana nego pretnja Rusiji što se videlo u odluci predsednika Trampa da ne potvrdi međunarodni sporazum s Iranom o zabrani proizvodnje nuklearnih oružja. NJega su potpisale SAD, Rusija, Kina, Velika Britanija, Francuska i Nemačka. Sve su one, osim SAD ostale verne onom što su potpisale. Bio je to važan uspeh UN: zbližio je SAD, Rusiju, Kinu i Evropu oko prvorazrednog problema koje je obuzeo svet nakon međusobnih pretnji Amerike i Severne Koreje. Izjavom predsednika Trampa, SAD najavljuju novu strategiju prema Iranu. Dolazi do pokušaja da se s iranskom opozicijom preuzme vlast u Iranu i time udovolji zahtevima Izraela i Saudijske Arabije. Nije se isključivao ni veliki regionalni rat. SAD je dakle, u prvom planu videla neke druge probleme s Iranom, a ne opasnost od nuklearnog napada. Ako bi takva opasnost i bila realna, ona se ne bi mogla sprečiti s osmatračnica u Rumuniji i Poljskoj. Ovakav neočekivani postupak udaljio je SAD od EU. Štaviše, ovo se i u EU i u OUN doživelo kao uvreda.

SAD se na Pacifiku i Indijskom okeanu ne može više oslanjati na izrabljenu i olinjalu bezbednosnu strukturu stvorenu još u vreme Hladnog rata. Donald Tramp je odlučio da SAD izvuče iz Transpacifičkog partnerstva. Krupni promašaji administracije SAD na evroazijskom kontinentu i u Severnoj Africi udaljili su je od najvećih islamskih zemalja. Čašu tolerancije prelila je Trampova odluka da američku ambasadu iz Tel Aviva preseli u Jerusalim i jednostrano ga proglasi izraelskim glavnim gradom. Palestinu i njen status ravnopravne države je otpisao i postavio je pred dilemu – boriti se za svoje teritorije i prava ili kapitulirati pred Izraelom. U tom kontekstu treba razumeti i Trampovu odluku u pitanju Jerusalima i obustavu američke finansijske pomoći Palestini.

U američkoj strategiji nacionalne bezbednosti oživljava se rivalstvo s Rusijom i Kinom. Navodi se, da su Rusija i Kina rešene da ekonomiju učine manje slobodnom, osnaže svoje vojske i kontrolišu informacije, izmene status kvo u međunarodnim odnosima. Govori se kako Amerika ovo ne sme da dozvoli. Da će se Amerika oslanjati na vlastite snage, ne na saveznike i donositi samostalno odluke o klimi, međunarodnoj trgovini i migrantima. Tramp smatra za najvažniji elemenat nacionalne bezbednosti ekonomsku sigurnost i spreman je da je štiti vojnom silom. Naglasio je da međunarodna saradnja više nije američki prioritet i ponovio izborni slogan Amerika na prvom mestu. Zbog toga neće dozvoliti da briga o zaštiti životne sredine spreči privredni rast Amerike. Neupitna je ostala privrženost Izraelu. Za krizu na Bliskom istoku optužuje Iran i džihadističke organizacije, koje naziva terorističkim. Oštriji kurs prema Kini i Rusiji zauzet je zbog činjenice da nova američka administracija smatra potrebnim da SAD ima protivnika, a ne partnera.

Amerika kao velika nacija, mešavina naroda formirala se u posebnim svetskim uslovima. U svom usponu bila je simbol slobode i demokratije. Usponom finansijskog, vojnog i političkog establišmenta postala je moćna imperija. To je trajalo gotovo ceo jedan vek. Sada u silaznoj putanji ne može prihvatiti nove realnosti posedovanja ekonomske, političke i vojne moći što može lako dovesti do krupnih problema u globalnom geopolitičkom prostoru. Kina je iznenađujuće uspešno kombinovala principe tržišne i dirigovane ekonomije i dostigla BDP jednak onome SAD. Poznati američki ekonomski stručnjak i analitičar upozorava, da ne treba očekivati mirnu rotaciju konkurenata, što drugim rečima znači da je moguć i ratni sukob.

Rukovodeće garniture EU rukovode se vrednostima potpuno suprotnim onim koje Tramp izlaže u novoj američkoj strategiji. Populizam, nacionalizam i izolacionizam lideri EU sasvim odbacuju. U nekada čvrstoj i funkcionalnoj Transatlantskoj zajednici nastale su dve linije globalnog razvoja: američka i evropska od kojih je prva moćna i nametljiva, a druga se sporo i teško izvlači ispod njenog uticaja.

Svet više ne veruje nikakvim garancijama ili čvrstom partnerstvu SAD. Nedavna široka sondiranja svetskog javnog mnjenja (agencija GALUP) ukazuju na mogućnost da se Kina, Rusija i Nemačka nametnu međunarodnoj sceni. Nemačka rukovodeća elita još uvek vidi Angelu Merkel, i pored njene postizborne oslabljene pozicije u središtu većine koncentričnih krugova u kojima se, konačno rađa i zajednička evropska vojska. Nemačka želja je da u novonastaloj situaciji pregrupiše snage na nivou EU i da se s tim ne odugovlači. Veoma su kritični prema predsedniku Trampu, smatraju da je njegov krajnji cilj da uništi liberalni svetski poredak, čime će samo ojačati Rusiju i Kinu. A SAD, Rusija i Kina će krenuti u trku u naoružanju. Zato Nemačka, kako je rekao nemački šef diplomatije, mora s više samopouzdanja braniti svoje interese i ako je potrebno povući i crvenu liniju preko koje drugima neće biti dozvoljeno da je pređu. Nemci moraju otvoreno prići odbrani svojih interesa u svetu. Međutim, oni dobro znaju da je za ulazak u svetsku utakmicu uz ekonomsku i spoljnopolitičku moć neophodna i ozbiljna vojna moć, koju Nemačka nema. Zbog toga ona insistira na evropskom odbrambenom projektu i traži ozbiljne partnere da ga izgradi.

Nemačka odavno želi da gradi EU kao samostalnu zajednicu država koja će se rukovoditi svojim interesima, koji se neće uvek podudarati s američkim. Nije imala potrebne podrške u Uniji i nije mogla da uspe. Nakon dugo vremena neaktivnosti pojavila se Francuska, na čelu s predsednikom Makronom, ambicijama i projektima kompatibilnim onima Angele Merkel i velikom nemačkom koalicijom. To donosi neophodne promene unutar EU. Dvoje vodećih lidera – Francuska i Nemačka su počeli da ih dogovaraju. EU da će skinuti sankcije Rusiji i odnosi s njom i Kinom trebali bi da se grade na partnerstvu. Intenzivirala bi se i izgradnja evropskog sistema odbrane i Evropa više ne bi zavisila o Americi i NATO savezu, iako bi se odnosi saradnje, posebno kada je reč o NATO, očuvali.

I na kraju, da li će biti globalnog rata? Nakon razbijanja socijalističkih zemalja traže se putevi kretanja društava na Planeti, tendencije i nosioci se menjaju a do održivog plebiscitarnog odgovora nije se došlo.

S dovoljno sigurnosti može se konstatovati da predstoji nova raspodela ekonomske moći. Svi glavni partneri, ili protivnici imaju svoja rešenja. Zajednički trend i model se ne nazire. Jednako, nije jasno da li će do njega doći ekonomskom, kulturnom, naučnom i političkom utakmicom ili ratom. Predsednik Tramp ne želi da Kina i Rusija budu uključene u svetski poredak i smatra ih protivnicima. Obe su moćne velesile. Ako se ne bi prihvatila utakmica u razvoju i napretku i svet ustrajao na maksimi Amerika na prvom mestu, ostao bi rat kao jedino rešenje. Može se lako dogoditi da se u nekim regionima sveta rešenja nađu dogovorom, u drugima jednim ili drugim načinom. Dakle, rat je uključen u rešenja koja se naziru. Svima se postavlja pitanje da li bi se rat mogao održati pod kontrolom u datom regionu, ili bi se proširio i postao treći veliki rat u stotinu i nešto godina.

Sve velike sile spremaju se za rat. Rusija se oporavila i neće dozvoliti da NATO savez radi na njenim granicama ono što je planirao. S Kinom je rešila probleme u Sibiru i oko Sibira, stvorila je strateško partnerstvo i snabdeva Kinu naftom. Ponovo je na Sredozemlju.

Bitka za Ukrajinu između Rusije i SAD poprima odgovore u oružanim pretnjama. SAD i NATO nude Ukrajini teško naoružanje, a Rusija na to odgovara novim atomskim raketama neograničenog dometa, promenljive trajektorije leta, s više atomskih projektila, zaštićene od otkrivanja.

SAD ne dozvoljava Evropi samostalnost i formiranje snaga odbrane. Tvrde, da se Evropa bez SAD ne može odbraniti. Amerika time ostavlja sebi prostor da ga koristi za svoje interese političke, vojne i privredne.

Kina, sa svoje strane, čini najveće i najznačajnije pomake u svetskim odnosima. Strateški moto – “široki pojasevi i putevi” – otvaraju je, da svojim obimnim demografskim i ekonomskim potencijalom kreće na sve kontinente. Radi se pre svega o utakmici sa SAD za svetski primat. Sprečava joj se širenje uticaja zabranama za ulazak u Evropu, što ona savladava moćnom ekonomijom i finansijama. Već je 16 evropskih zemalja prihvatilo milijardsku pomoć koju daje Kina.

Na Pacifiku Kina izgrađuje stratešku branu američkim planovima.

Indija, uz napredak odnosa s Kinom, osigurava se na Indijskom okeanu izgradnjom širokog obruča vojne bezbednosti, posebno na Sejšelskim ostrvima i prema Africi. Želi da putevi nafte i gasa preko Indijskog okeana budu pod njenim nadzorom, kao i sva bezbednosna pitanja.

U najnovije vreme SAD i Velika Britanija otvorile su dva vrlo ozbiljna svetska sukoba: trgovinski rat s Kinom i diplomatski rat s Rusijom proterivanjem njenih diplomata. Sukobi su se preneli na sve kontinente. Evropa, koja je takođe pogođena trgovinskim ratom sa SAD, posebno se cepa na pitanju proterivanja ruskih diplomata. Kina i Rusija odgovaraju bez ustezanja istim merama, svesne sveukupnih posledica po svet.

Bremenitost stvorenim problemima izaziva dodatnu neizvesnost budućnosti.

Veliki rat, prema definiciji UN, jeste onaj rat koji prelazi hiljadu civilnih žrtava godišnje. Momentalno u svetu se vodi najmanje deset takvih ratova. Za neka područja to je permanentno stanje. Zapadne civilizacije, još uvek uverene u svoju superiornost, ne priznaju tzv. periferne ratove. Rat protiv terorista jeste iskren zajednički cilj ne samo velikih sila, već čitavog čovečanstva. Ali je činjenica, da je Islamska država nastala kao posledica onoga što su SAD učinile u Iraku, nerešenog palestinskog pitanja, loše politike u Siriji kao i promašenih očekivanja od tzv. Arapskog proleća. Takvi i drugi promašaji se ređaju i oni mogu uzrokovati i velike planetarne ratove.

O Mamuli

Poslednji iz plejade Titovih visokih vojnih rukovodilaca, admiral flote Branko Mamula, rođen 1921. godine, autor je knjige “Rat u novom stoleću”. Admiral Mamula je u domaćim i stranim časopisima objavio veći broj zapaženih vojnopolitičkih i strategijskih studija i analiza, a u najnovijoj knjizi vrlo sveobuhvatno sagledava vojnopolitičku situaciju u svetu u XXI veku.

Olja Bećković je spremna da se uhvati u koštac sa Vučićem. Pogledajte OVDE.

Izvor: Danas