Piše: Milo Lompar
(odlomak iz knjige „Duh samoporicanja“)
Ima nečeg neobično prijatnog u starinskim i klasičnim bibliotečkim čitaonicama: naročito za melanholične duhove. Jer, tu se rasprostire osobita senovitost, kao područje polumraka koji čini da se oštri rubovi stvarnosti rastvaraju u neodređenosti, ali i da uobičajeni uvidi poprime zatamnjen vid i otkriju svoje skriveno poreklo.
Staklenim okvirom oivičene stone lampe deluju – ljubiteljima srednjovekovnih predstava – kao treptaji žiška u kandilima duž ikonostasa. Tišina i hladovina – za letnjih žega – pojačavaju ovaj utisak. Sve je u znaku prošlih vremena: misao o njima ne može otkloniti ni svetli ekran kompjutera na ponekom stolu, niti sa tavanice blešteće neonske i fosforescentne svetlosti. To je pravi prostor za čitanje starih novina.
Namenjene aktuelnostima, novine su najinteresantnije kada su daleko od njih: kada iz potpuno zaboravljenog i davnašnjeg vremena otkriju koliko je naše vreme prekriveno dugačkom senkom. To je jedan od nenaglašenih paradoksa koji pripadaju novinama: o sadašnjem vremenu mnogo više od aktuelnih novina mogu da nam kažu stare novine, posle čijeg listanja nam na prstima ostaje debeo sloj prašine. Jer, tek u retrospektivi, u sećanju koje je stopljeno sa potonjim saznanjima, sa naknadnim iskustvima, počinjemo uočavati ono opšte koje je dugo bilo prekriveno koprenom najličnijih i zapretanih sećanja.
Tako – u prelistavanju starih novina, pod datumom od 6. avgusta 1971. godine – nailazimo na izveštaj sa pripremne utakmice Hajduk – Crvena zvezda, odigrane u Splitu. Ovaj izveštaj o jednoj takmičarki beznačajnoj utakmici – koja nije imala nikakve sportske posledice, pošto je bila prevashodno egzibicionog tipa – donosi i ovakvu rečenicu:
,,Nezadovoljan ishodom, jedan deo neodgovornih gledalaca je po završetku utakmice gađao, koliko se moglo videti sa novinarske tribine, različitim predmetima igrače Zvezde, pa je jedan od igrača u crveno-belim dresovima lakše i povređen. Umesto da pozdravi mušku i fer borbu oba tima, ovaj deo publike bacio je tamnu mrlju na ovaj derbi“. Događaj čest na fudbalskim stadionima, i pre i posle ove utakmice, koji se ponavlja na svim meridijanima, poprima drukčiji vid kao deo ličnih sećanja.
Bilo je leto, žarko – kao i uvek – u srednjoj Dalmaciji, u koju se stizalo dugom vožnjom kroz krivudave i šumovite puteve Bosne, kroz kameni pejzaž i nisko rastinje dalmatinskog zaleđa. Letovanje na Jadranskom moru – u to naizgled neuzburkano i prividno srećno vreme titoističke Jugoslavije, koje sve više biva idealizovano u sećanjima nostalgičara – imalo je svojstva rodoljubivog čina. U to se uveravamo kada u starim novinama pročitamo natpise o tome kako je ,,naše more“ najlepše, kako su ostrva, uvale i plaže na toj obali najuzbudljiviji.
Domašaji takvih sugestija, ponavljani iz godine u godinu, usvajani bez ikakve razumne sumnje, nisu bili samo masovno rasprostirani i usvajani nego su imali sposobnost da u čoveku dugo traju, da pretrajavaju i u zrelom dobu, uprkos mnogim saznanjima koja su ih mogla dovesti u sumnju.
Svakako da je tada objavljeni – i na zabavama razglašeni – san svakog emancipovanog i u primerenoj meri blaziranog beogradskog mladića mogao biti vezan za želju da postane jadranski svetioničar: fina mera neiskrenosti i hotimične atraktivnosti, kao ono što treba da skrene pažnju na protagonistu, kojeg najbolje oslikava taj spoj lažljive sentimentalnosti i neiskrene pobune, prepoznavao se u oglašavanju takvog sna. Ali, i sada svako podsećanje na taj san budi pregršt nežnosti u duši: ,,predsednik Srbije je ispričao i da je kao mladić, 1981. godine, želeo da bude svetioničar na Jadranu“. Ponekad žalimo što se barem nekim ljudima snovi ne ostvaruju.
Bio je to, naravno, zvanično podsticani san ispod koga se kretala, komešala i ključala sama stvarnost. Uspon do malog stadiona na Plinari beše relativno lak, mnogobrojni ljudi koji su koračali ka ulazima bili su glasni i veseli, šaleći se sa očekivanjima od igrača, veče se primicalo, senke postajale sve duže, bilo jej toplo, strah od rezultata se u dečačkom srcu stapao sa narastajućim uzbuđenjem: uobičajena navijačka situacija.
Utakmica je vremenom iščezla iz sećanja, ostala je samo mutna predstava o blizini terena i tribina, o tome da se igrač mogao dohvatiti dok je izvodio korner ili aut, da bi zauvek ostao upamećen trenutak u kojem igrači u crveno-belim dresovima počinju da beže sa terena: pogrdni povici, predmeti koji lete prema njima, iznenada otkrivena samoća – od koje se hlade prsti – u naizgled prijateljskom okruženju.
Ostalo je nejasno: odakle sve to? Odakle toliko precizne mržnje prema nama koji smo stigli – vođeni iznudicom ili izborom – tamo gde su nas pozivali: sa mesta sa kojih su nas opominjali da ne krećemo put drugih strana? Odakle toliko neuvažavanje i neosvrtanje na infantilizam našeg vaspitanja, na samozaslepljujuću predstavu o tome da tu nismo više tuđinci nego bilo gde drugde na svetu?
Trenutno rasprskivanje službenih laži i porodičnih prećutkivanja, sasvim neposredno i gotovo opipljivo saznanje o tome da smo tuđinci na „našem moru“, sirova i sasvim životna vrelina mržnje: opipljiva, kao telo, gusta i zagušujuća, kao magla, bezrazložna i bezuslovna.
Sve je to bilo manje oporo od saznanja o tome koliko smo ovde – u jednom trenutku – prokazani kao tuđinci: više nego igde. Ta šokiranost tek otkrivenom tuđošću u jednom titoistički sjajnim lakom – premazonom svetu, dobiće mnogo docnije svoje obrazloženje, razjasniće se sama po sebi: bilo je leto 1971. godine. Tog proleća grupi srpskih pisca beše zabranjen književni nastup u Zadru, kuda su krenuli „prvi put posle rata“, pa su ih domaćini odveli u planinsko zaleđe, u selo Islam Grčki, da bi održali književno veče pod otvorenim nebom.
„Narod je silazio s planina i, budući da se tad nije ni imala srpska zastava, niti se smela nositi, primetili smo jednu grupu koja je nosila zastvau kluba „Crvena zvezda“. Okupilo se pet-šest hiljada ljudi i i smo u jedno kasno mediteransko predvečerje održali književno veče pred nekoliko hiljada, zanemarenih, zaboravljenih, u planini ostavljenih Srba.“ (Borislav Mihajlović Mihiz, u knjizi „Kazivanja i ukazivanja“).
Ono što u dečačkim očima beše tako mutno i nejasno, tako zastrašujuće čudno, odjednom postaje savršeno jasno: do svega je došlo zato što su crveno-beli dresovi – u tom raju titioističke tolerancije – predstavljali srpsku zastavu. Jedna metonimija pretvorila se u jednu metaforu.
Nisu to, dakle, bili nikakvi neodgovorni navijači, nego čitav stadion. Nije tome bio povod u nezadovoljstvu rezultatom jedne potpuno beznačajne utakmice, niti je uzrok položen u nezadovoljenu sportsku želju, kao što se tu nije rasprostirala samo ona opšta šovinistička strast fudbala o kojoj je napisano toliko učenih reči. Bila je to nepatvorena i usredsređena mržnja.
Svako buđenje iz infantilizma – tako dirigovanog u našoj sadašnjoj javnoj svesti, tako omamljujuće rasprostrtog duž tolikih javnih poziva i uličnih oglasa, toliko sirenskih nagovora da se ponovo uputimo toj ne tako bliskoj obali, iako smo upoznali mnoge druge, iako se svet pretvorio u orahovu ljusku – počinje jednostavnim saznanjem o tome da tu prebiva mnogo, odviše mnogo onih koji nas mrze. Svako ostajanje u infnatilizmu ima svoju želju kao egzistencijalni kič: biti jadranski svetioničar. Ponekad žalimo što se barem nekim ljudima želje ne ostvaruju.
Kako se posle jednog kratkog tretmaa u Splitu postaje Crnogorac, pogledajte OVDE.
Izvor: Sedmica
