Na putu iz Amerike sa njim razgovaramo o tome ko bi potpisao taj dogovor, šta misli o protestima opozicije, ali i o dešavanjima u UN.

Prvi put su i SAD i Rusija bile na strani Srbije u SB UN?

- Na sednici u NJujorku pre nekoliko dana potvrdilo se da smo osujetili pokušaj da Kosovo i Metohija prestane da bude tema za SB UN. Tada smo utvrdili i dinamiku rasprava o Kosovu za naredne dve godine, što znači da više neće biti pokušaja da se ovo, za nas najznačajnije pitanje na mala vrata izbaci iz UN. Za razliku od Prištine i jednog broja zapadnih zemalja, mi veoma ozbiljno shvatamo rasprave o Kosovu jer to telo je i dalje najpozvanije da se bavi Kosovom u međunarodnim okvirima. Sa druge strane, Savet bezbednosti je mesto gde Srbija može da dobije podršku za svoje stavove od ogromnog broja država, kao što je sada bio slučaj sa zahtevom da se ukinu tarife za robu iz Srbije. Da Kosovo nije tema na Savetu bezbednosti, pitanje tarifa bilo bi potpuno skrajnuto sa svetske scene, a naše zahteve bi malo ko uzeo u obzir.

Zašto je važno da se ova tema zadrži i dalje na agendi Saveta bezbednosti?

- Zato što to jeste posao SB UN, evo već skoro 20 godina otkako je doneta rezolucija 1244. Savet bezbednosti je tada preuzeo obavezu da se bavi ovim pitanjem i u međuvremenu nije doneo nijednu odluku koja kaže da je posao završen. Sve dok ne bude doneto definitivno rešenje oko kojeg ćemo se saglasiti, Kosovo će biti tema pred Savetom bezbednosti. Mi insistiramo na tome jer insistiramo da rešenja budu doneta u okviru međunarodnog prava i postojećih međunarodnih institucija, a ne nekim prečicama i u hodnicima. Samo ono rešenje koje bude overeno pred važnim međunarodnim institucijama kao što su UN može da bude dugoročno i poštovano od svih strana, a to je naš važan interes.

Tači je rekao da bi ponovno iscrtavanje granica, čime bi delovi Srbije sa većinskim albanskim stanovništvom ušli u sastav Kosova, moglo da okonča dugotrajne tenzije između Beograda i Prištine i da im omogući napredak ka članstvu u EU. Šta vi kažete na to?

- Tači je zbog unutrašnjih političkih problema prinuđen da govori ono što bi njegovi voleli da čuju, ne bih se ja mnogo obazirao na ovakve njegove želje. Jedino što može da okonča tenzije između Srba i Albanaca jeste njihov međusobni, sveobuhvatni kompromis, nikakva parcijalna i izdvojena rešenja. Dakle, rešenje kojim ćemo se naći na pola puta i kojim nećemo biti presrećni ni mi ni oni, ali nećemo biti ni osramoćeni. Na tome radimo i predsednik Vučić i ja i cela Vlada jer želimo da rešimo problem, a ne da ga još sto godina držimo ispod tepiha.

Šta vi u ovom momentu vidite kao rešenje pitanja odnosa Beograda i Prištine?

- Ja odavno govorim o potrebi razgraničenja između Srba i Albanaca kao jednom od preduslova za trajno stabilne odnose. Ali to nije čarobni štapić, niti je u tome celo rešenje. Srbi na Kosovu i Metohiji moraju da imaju dugoročne garancije za bezbednost i prosperitet, da uživaju puna građanska i politička prava, što odavno nije slučaj. Naša istorijska i kulturna baština mora biti maksimalno zaštićena, a državna imovina i imovina naših građana vraćena svuda gde je uzurpirana. O svemu tome moramo da postignemo sporazum sa Albancima i da za to dobijemo garancije od najvažnijih država sveta.

Da li očekujete da će pitanje odnosa sa Prištinom biti rešeno u 2019. godini?

- Vidim da neki zapadni političari i diplomate to već najavljuju kao gotovu stvar, samo ne znam na osnovu čega to tvrde. Niko ne može da predvidi kada ćemo imati sporazum, evo godina je već odmakla, ali suštinskih razgovora još uvek nema. Ne žurimo, bolje je da na kraju imamo kvalitetno rešenje koje će istrpeti tok vremena i koje će svi poštovati, nego da zadovoljimo nečiji kalendar obaveza.

Ako dođe do takvog razvoja situacije, ko će staviti potpis na dogovor između Beograda i Prištine? Vi, premijerka Srbije Ana Brnabić ili predsednik?

- Daleko smo od potpisa, ali to zaista neće biti važno. Neće to biti ničija lična odluka nego nečija dužnost kao predstavnika Republike Srbije, koji za to ima demokratski legitimitet. Srbija je demokratska država u kojoj se poštuju procedure. Ja nisam potpisao Briselski sporazum u privatnom svojstvu, već kao predsednik Vlade koja je donela odluku da taj sporazum bude prihvaćen, jer obaveze koje se njime prihvataju nisu moje lične obaveze, već države Srbije. Tako će biti i sa nekim budućim sporazumom.

Pitanje Kosova povezuje se i s održavanjem izbora u Srbiji. Hoće li ih biti ove godine?

- Da samo ja odlučujem, izbori bi bili održani u redovnom roku, dakle, iduće godine. Ali pošto imamo koaliciju i važne odluke donosimo dogovorom, onda je moguć i drugačiji ishod. Glavni parametar pri donošenju odluke o izborima biće da li se njihovim održavanjem ugrožava bilo koji segment naše državne politike – pregovori o Kosovu, ekonomski razvoj, privlačenje investicija, pridruživanje Evropskoj uniji... Ima argumenata i za i protiv izbora, pa ćemo dobro izvagati. Govorim u ime SPS, ali siguran sam da tako misle i naprednjaci, možemo na izbore već sutra jer na njih imamo s čime da izađemo.

Boris Tadić je rekao i da će, parafraziram, vlast biti teško smeniti, osim ako se ne napravi dogovor sa nekim iz aktuelne vlasti. Svi su pomislili na SPS, što ste vi demantovali. To znači da ste spremni da, ako dođe do takve situacije, odete u opoziciju?

- To planiranje stvarno zvuči kao da neko iz Druge srpske lige misli da može na jesen da uđe u Ligu šampiona samo kad bi doveo dva-tri igrača iz Reala i Juventusa. Eto, toliko je realno. Niti bilo kome iz Reala i Juventusa pada na pamet da igra u Drugoj srpskoj ligi, niti bi Tadiću i njegovima pomoglo da dovedu svih 11 igrača iz Lige šampiona. Oni nemaju ni igru, ni trenera, ni stadion ni publiku, nemaju politiku niti znaju šta žele, a kamoli kako to da ostvare.

Da li vam je Vučić oprostio konačno to što onda niste formirali vlast sa njim?

- Nismo mi u emotivnoj zajednici pa da se ljutimo ili da opraštamo jedan drugome, mi smo u racionalnom političkom savezu u kojem imamo interese, a glavni oko kojeg smo se okupili je taj da učinimo nešto dobro za Srbiju. Da smo na drugačijim osnovama postavili našu koaliciju, ona sigurno ne bi trajala skoro sedam godina, već bi se raspala odavno, kao što je bio slučaj sa mnogim političkim savezima u prošlosti. Koalicija SNS i SPS donosi korist za Srbiju i za sve naše građane, zemlja napreduje, rešava svoje istorijske probleme, kao što je Kosovo, na primer, i to je dobrim delom posledica ovakvih odnosa među koalicionim partnerima, koji su strateški i dugoročni.

Kako gledate na aktuelne proteste opozicije?

- Kad bih znao šta su njihovi zahtevi i ciljevi i koga predstavljaju, verovatno bih malo ozbiljnije i analitičnije o njima razmišljao. A i oni sami već tri meseca postavljaju ista pitanja, ali ne nalaze odgovor. Ja ne mogu i ne želim da im pomognem, odrasli su ljudi, pa neka se snađu sami. Ali ako su odgovori da prete vešalima i robijom, maltretiranjem žena i psovanjem studenata nasred ulice, onda više ne pričamo o političkim protestima nego o najobičnijem siledžijskom ponašanju. Još gore od toga je kada počnu da relativizuju sve te incidente, da ih tumače kao šalu, performans ili mladalačko blesavljenje. To možda može jednom da se desi, ali Đilasovi, Jeremićevi i Obradovićevi demonstranti svake subote naprave poneki težak incident, nekome prete, psuju ga ili mu spremaju vešala... Daleko je to od okupljanja, kako sami kažu, pristojne Srbije.

Kako vam se čini Sporazum sa narodom, koji je potpisala opozicija?

- Ni bučnijeg naslova ni praznijeg teksta. Šta ćemo s onim narodom koji ne deli tu politiku, a on je u ogromnoj većini? Je l‘ to znači da za Đilasa i Jeremića postoji neki drugi, rezervni narod kojem se obraćaju? Videli smo ovo isto pre skoro 20 godina, kada je DOS nudio narodu nekakav ugovor i šta je od njega ispunio? Nisu bili sposobni da sprovedu ono što su sami ponudili, nisu bili iskreni, prevarili su ljude kojima su se obraćali, a tako će biti i sada.

Prešao 1.077.025 kilometara

Vodite li evidenciju koliko ste kilometara prešli do sada?

- Sa trenutnim putovanjem, to je 1.077.025 kilometara. Dosta, ali ja to doživljavam kao obavezu jednog ministra spoljnih poslova, a ne kao privilegiju. Rezultat na spoljnopolitičkom planu ne može da dođe ako se sedi u Beogradu. Na primer, posetio sam svaku od 13 država koje su do sada povukle priznanje Kosova jer sam siguran da se to ne bi dogodilo da sam sedeo u Beogradu i zvao telefonom ili pisao pisma.

Šta Šešelj kaže o tzv. vojsci Kosova pročitajte OVDE.

Izvor: Blic