Piše: DŽordž Soroš
Ni naši lideri ni obični građani ne shvataju da doživljavamo revolucionarni trenutak, da je opseg mogućnosti veoma širok, te da je samim time eventualni ishod vrlo neizvestan. Većina nas pretpostavlja da će budućnost manje ili više nalikovati sadašnjosti, ali to nije nužno tako. U dugom i vrlo sadržajnom životu svedočio sam mnogim periodima onoga što nazivam radikalnom neravnotežom. U takvom periodu živimo danas.
Sledeća tačka promena biće izbori za Evropski parlament u maju. Nažalost, antievropske snage imaće konkurentnu prednost na glasanju. Postoji nekoliko razloga za to uključujući i zastareli partijski sistem koji preovladava u većini evropskih zemalja, praktična nemogućnost promene ugovora i nedostatak pravnih sredstava za disciplinovanje država članica koje krše principe na kojima počiva EU. Unija može da nametne “akvis komunautaire” (pravno telo EU) zemljama kandidatima, ali nema dovoljno kapaciteta da nametne poslušnost državama članicama.
Zastareli partijski sistem koči one koji žele da sačuvaju vrednost na kojima počiva EU, ali pomaže onima koji žele da te vrednosti zamene nečim radikalno drugačijim. To je istina u pojedinim zemljama, i mnogo više u transevropskim savezima. Partijski sistem pojedinačnih država odražava podele koje su bile važne u 19. i 20. veku, kao što su sukob između kapitala i rada. Ali rascep koji je danas najvažniji jeste između pro i antievropskih snaga.
Dominantna zemlja EU je Nemačka i dominantan politički savez u Nemačkoj – između Hrišćansko-demokratske unije (CDU) i bavarske Hrišćansko-socijalne unije (CSU) – postao je neodrživ. Savez je funkcionisao sve dok nije bilo značajne partije u Bavarskoj na desnoj strani CSU. To se promenilo usponom ekstremističke Alternative za Nemačku (AfD). Na izborima septembra prošle godine rezultat CSU bio je najgori u proteklih šest decenija, a AfD je prvi put ušla u bavarski parlament.
Uspon AfD je uklonio razloge postojanja saveza CDU-CSU. Ipak, taj savez ne može biti prekinut, a da ne pokrene nove izbore koje ni Nemačka ni Evropa ne bi mogli izbeći. Aktuelna vladajuća koalicija već ne može da bude onoliko snažno proevropski orijentisana koliko bi bila bez AfD koja preti njenoj desnoj strani.
Situacija je daleko od beznadežnog. Nemački Zeleni su se pojavili kao jedina dosledna proevropska partija u zemlji i nastavljaju tim tempom, pokazuju istraživanja javnog mnjenja dok AfD izgleda da je dostigla svoj vrhunac (osim u bivšoj Istočnoj Nemačkoj). Ali sada glasači CDU-CSU predstavljaju partiju čija je posvećenost evropskim vrednostima ambivalentna.
U Britaniji, takođe, zastarela partijska struktura sprečava narodnu volju da pronađe odgovarajući izraz. I laburisti i konzervativci su interno podeljeni, ali njihovi lideri DŽeremi Korbin i Tereza Mej su toliko odlučni kada je reč o Bregzitu da su pristali da sarađuju zarad tog cilja. Situacija je toliko komplikovana da većina Britanaca samo želi da se sve to završi, iako će to biti odlučujući događaj za zemlju u narednim decenijama.
Tajni dogovor između Korbina i Mej izazvao je protivljenja u obe partije što je u slučaju laburista u granicama pobune. Dan nakon što su se Korbin i Mej sastali, Mej je objavila program za pomoć siromašnim laburističkim izbornim jedinicama na severu zemlje, inače ljudi koji su pristalice Bregzita. Korbin je sada optužen da je izneverio obećanje koje je dao na konferenciji laburista septembra prošle godine da će podržati novi referendum o Bregzitu ako održavanje izbora ne bude moguće.
Javnost je postala svesna užasnih posledica Bregzita. Šanse da dogovor Tereze Mej bude odbačen iz dana u dan rastu. To bi moglo pokrenuti temeljnu podršku referendumu ili što je još bolje opoziv Člana 50.
Italija se nalazi u sličnoj situaciji. EU je načinila fatalnu grešku 2017. strogom primenom Dablinskog sporazuma, koji nepravedno opterećuje zemlje poput Italije gde su migranti prvi put ušli u EU. To je dovelo do toga da Italija, pretežno proevropsko i proimigrantsko izborno telo, dospe u ruke antievropske partije Liga i Pokreta pet zvezdica 2018. Kao rezultat toga, značajan udeo biračkog tela koji je i dalje proevropski nema stranku za koju bi glasao. Međutim, postoji pokušaj da se organizuje jedinstvena proevropska lista. Slične reogranizacija partijskih sistema događaju se u Francuskoj, Poljskoj, Švedskoj i verovatno još negde.
Teško je shvatiti kako proevropske partije mogu izaći kao pobednice na izborima u maju ukoliko ne stave evropske interese ispred svojih. I dalje se može iznositi argument za očuvanje EU ne bi li se radikalno izmenila. Ipak, to bi zahtevalo promenu srca u EU. Aktuelno evropsko rukovodstvo podseća na politbiro kada se raspao Sovjetski Savez – nastavlja da izdaje ukaze kao da su još relevantni.
Prvi korak u odbrani Evrope od njenih neprijatelja, kako unutrašnjih tako i spoljnih, jeste da se prepozna stepen pretnji koje oni predstavljaju. Drugi je probuditi uspavanu proevropsku većinu i mobilizovati je da brani vrednosti na kojima počiva EU. Inače, san o ujedinjenoj Evropi mogao bi da postane noćna mora 21. veka.
Autor je predsedavajući Fondacije za otvoreno društvo.
Boško Obradović objanio zašto ide na sve proteste. Pogledajte OVDE.
Izvor: Danas
