U knjizi “Kraj vojne supremacije – Kratkovidost američkog strateškog planiranja”, koja je imala ogroman uticaj na geostrateške centre na visokom nivou, predlaže se “prava mera za računanje vojne moći”, nezavisno od vojnog budžeta.
Rusija je nadmašila Sjedinjene Države u pet područja. U sposobnosti zapovedanja, kontrole, komunikacije, računara, špijunaže, nadzora i izviđanja, potom u mogućnostima elektronskog ratovanja, u novim sistemima naoružanja, sistemima protivazdušne odbrane koji ograničavaju efikasnost američkih vazuhoplovnih snaga i na kraju sa svojim podzvučnim, nadzvučnim i hipersoničnim krstarećim projektilima dugog dometa, koji predstavljaju veliku pretnju svim američkim bazama.
Dok su Sjedinjene Države živele od svog “opasnog narcizma” o vojnoj nadmoći, uprkos katastrofalnoj ruskoj deceniji devedesetih godina, Moskva je u rekordnom vremenu uspela da savlada nevolje i da proizvede gotovo neuništiva oružja.
Sve to se radilo pod velikom “pretnjom” pogrešne procene američke vojske, kada su Sjedinjene Države bile zauzete vođenjem ratova za “uništenje sedam muslimanskih zemalja”.
Martjanov je imenovao “pravog neprijatelja” i Sjedinjenih Država i Rusije. Ruski stručnjak tvrdi da su neprijatelji oba naroda Štrausovi neokonzervativci, opijeni željom da po svaku cenu očuvaju nepostojeću izuzetnost Sjedinjenih Država, stavljajući ljudski rod u opasnost od nuklearnog uništenja. Proteklih 70 godina Sjedinjene Države nisu pobedile ni u jednom ratu, što su, uz nedavne velike geostrateške neuspehe u Ukrajini i Siriji, skrivale ogromnim publicitetom.
Sjedinjene Države su se suočile samo sa slabim zemljama “trećeg nivoa”. Još uvek se nisu suočile sa srednjom silom, da ne govorimo o supersilama poput Rusije ili Kine.
Najgore je to što su glavni “stratezi” Sjedinjenih Država slepo odani Izraelu i za izraelske interese nameravaju da vode još jedan rat protiv Irana. Bez nuklearnog rata, Sjedinjene Države konvencionalno i na njihovim zemljopisnim područjima ne mogu poraziti Rusiju ili Kinu. Američke trupe vodile su ratove daleko od svoje teritorije, ali današnja evolucija vojno-tehnoloških sposobnosti može dovesti bojno polje u same SAD, čak i uz neočekivani napad sa Južnog pola.
Govor Vladimira Putina od 1. marta 2018. za autora predstavlja novu geopolitičku, vojnu i ekonomsku realnost u konfiguraciji globalne sile u nastajanju. Govor je održan osam godina nakon neuspelog napada gruzijske vojske, koju su obučavali SAD i Izrael, na Južnu Osetiju.
Tada predstavljen hipersonični projektil “Kinžal” radikalno menja odnos snaga na geopolitičkom, strateškom, operativnom, taktičkom i psihološko nivou.
DŽefri Levis je napisao: “Istinska geneza nove generacije ruskog čudnog nuklearnog oružja ne leži u nedavnom Pregledu nuklearnog stanja (NPR), već u odluci DŽordža V. Buša 2001. da se povuče iz sporazuma protiv balističkih raketa. (ABM).”
Putin se slaže da je jednostrano povlačenje Sjedinjenih Država iz ABM ugovora omogućilo Rusiji da napravi ogroman napredak u razvoju novih modela strateškog oružja, što je za autora “vojno-tehnička kombinacija Perl Harbora sa Staljingradom”, jer danas nema “raketnog jaza”, nego “tehnološkog ponora” između Rusije i Sjedinjenih Država.
U ruskom vojnom sektoru prekretnica nije bio Putinov slavni govor u Minhenu 2007. godine, to nije bila ni pobeda nad Gruzijom, niti ozbiljna finansijska kriza koju je 2008. izazvao Lehman Brothers, nego povlačenje mlađeg Buša iz ABM ugovora, 17 godina ranije.
Danas je došlo do nove geopolitičke reorganizacije u kojoj su Rusija i Kina, dve najmoćnije evroazijske zemlje, proglasile punu nezavisnost od američke vizije sveta, što je Putin lično istakao 1. marta 2018. godine.
Rusiji ne treba trka u naoružanju, ali Kina ubrzava izdvajanja za vojsku
Nakon nedavne objave Vašingtona, da jednostrano izlazi iz Ugovora o uklanjanju nuklearnih projektila srednjeg i kratkog dometa (INF), Rusija je učinila isto, uz naglašavanje da zemlja neće srljati u trku u naoružanju i da će razvijati svoje odbrambene kapacitete koji su, već sad, dovoljni za suzdržavanje sile kao što je američka vojska, uključujući NATO saveznike.
Ali, gotovo istovremeno, rukavicu u lice Pentagona je bacila Kina. Sjedinjene Države su ranije navele i “kinesku pretnju” kako bi opravdale povećanje vojnih troškova. Kad je već tako, Peking je odlučio da nastavi da sprovodi vojnu reformu i modernizaciju svojih snaga, pre svega zbog nepredvidivog i nestabilnog okruženja međunarodne bezbednosti. Zemlja će 2019. godine još jednom povećati budžet za odbranu na oko 1200 milijardi juana, za Global Tajms tvrde kineski vojni stručnjaci. Tačan iznos će se odlučiti na dva godišnja zasedanja početkom marta. Kina smatra da je razumno povećavati odbrambeni budžet sve dok privreda raste.
Stalni rast budžeta za odbranu je koristan za održavanje operativne sposobnosti kineske vojske, kao i za modernizaciju naoružanja i opreme, rekao je vojni stručnjak za Global Tajms ističući da je stalan rast od 8 do 9% iz 2018. razumno prognozirati i za budućnost.
Vei Dongšu, vojni analitičar u Pekingu, rekao je da će budžet za odbranu Kine 2019. biti oko 1200 milijardi juana i da povećanje budžeta, u odnosu na prošlu godinu, verovatno neće premašiti 10 posto.
Kineski budžet za odbranu u 2018. godini je iznosio 1110 milijardi juana, što je povećanje od 8,1% u odnosu na 2017.
Izveštaj za XIX Nacionalni kongres Komunističke partije Kine pojasnio je cilj kineskog vojnog napretka.
“Do 2020. je bitno ostvariti punu vojnu mehanizaciju uz primenu IT opreme, kako bi se stekle strateške sposobnosti za dugoročni napredak”, stoji u izveštaju, koji takođe navodi da će do 2035. modernizacija kineske odbrane i nacionalnih snaga biti dovršena.
Do povećanja troškova je došlo uglavnom zbog razvoja novih oružja i materijala, poboljšanja obuke, vojnih reformi i plata i naknada za vojsku. Isto važi i za 2019. Kina još uvek ima mnogo oružja i tehnologije koju treba modernizovati, jer su kineska oružja u prošlosti bila manje napredna, tvrdi Vei Dongšu.
Zadržavanje starog naoružanja u službi takođe može biti skupo, govoreći kako je potrebno načiniti korak kao što je drugi nosač aviona kojeg će ove godine steći kineska mornarica. Kina je razvila i napredna oružja kao što su borbeni avioni J-20 i tenk Type 99A. Istina, njihov broj je ograničen i mnoge kineske jedinice još uvek koriste zastarelo oružje kao što su borbeni avion J-7 (kineska verzija MiG-21) i tenk Type 59(kineska verzija tenka T-54A). Stručnjak je rekao da će vojna reforma dovesti do češće obuke i povećanja operacija.
Potrošni materijali kao što je municija i gorivo takođe zahtevaju finansiranje. Kako cene roba rastu, plate vojnika u Kini se u skladu s tim moraju povećati.
Drugi razlog povećanja budžeta je spoljno bezbednosno okruženje s kojim se suočava Kina. Sjedinjene Države šalju brodove u Južno kinesko more i Tajvanski moreuz, Japan razarače klase Izumo pretvara u nosače aviona, a američki borbeni avion F-35 se prodaje Južnoj Koreji, Japanu i Australiji.
Kineska vojska mora imati dovoljno sredstava za rešavanje tih izazova, tvrde stručnjaci.
Čak i uz moguće povećanje budžeta, kineska vojna potrošnja je i dalje mnogo niža nego u Sjedinjenim Državama. Američki predsednik Donald Tramp je pristao na budžet za odbranu u iznosu od 750 milijardi dolara za 2019. godinu, a funckioneri Pentagona su rekli da bi sve manje od 733 milijarde dolara povećalo rizike, preneo je CNN u decembru 2018. godine.
Podaci koje je objavio kineski Peoples Daily pokazuju da je odbrambeni budžet Kine u razdoblju od 2007. do 2016. iznosio samo 1,33% BDP-a. To je znatno manje od svetskog proseka od 2,6 posto, da ne spominjemo SAD ili čak Rusiju koji izdvajaju oko 4 posto BDP-a. Međutim, Sjedinjene Države kineski vojni budžet vide kao pretnju bezbednosti njihovih azijskih saveznika, od kojih, baš kao u Evropi, traže veća izdvajanja za zaštitu od “kineske pretnje”.
U škripcu između Rusije i Kine
Politika Vašingtona je na kraju morala dovesti do zbližavanja Moskve i Pekinga u vojnoj sferi, stoga iznosi koji se izdvajaju za odbranu navedeni u rubljama ili juanima, nemaju nikakvog smisla.
DŽin Perier za New Eastern Outlook piše kako je zanimljivo da se reference na važnu azijsku silu mogu naći u biblijskim proročanstvima u Otkrivenju 16:12 gde piše da “istočni kraljevi moraju doći”. To znači da će Kina “na kraju” odigrati važnu ulogu, čak i ako to bude Treći svetski rat.
Nemoguće je reći šta zapadne istraživače više izluđuje, spomenuto proročanstvo ili to što kinesko-ruska saradnja napreduje u skokovima i preskače granice, prisiljavajući Vašington da ponovo razmisli o svom pristupu prema dva glavna geopolitička aktera. Analitičari već decenijama ističu kako bi bliske veze između Moskve i Pekinga mogle biti lako uzdrmane. Vašington i Brisel i danas misle da Kina i Rusija ne mogu stvoriti trajni savez. Tvrde da su prepreke za ovaj scenario brojne i komplikovane, budući da su Rusija i Kina u svojoj istoriji imale razdoblja međusobnog animoziteta, kao i neizbežan sukob interesa od kog ne mogu pobeći.
Međutim, ta zapažanja su neverovatna i savršen su primer zajedničke želje među apologetima zapadnog međunarodnog poretka. Na njihovu žalost, nova godina obećava da će biti vrlo važna za saradnju Rusije i Kine, budući da dva azijska diva rade na stvaranju sve dubljih veza na širokom rasponu sektora. Jasno je da su veze između Rusije i Kine odavno prešle tačku u kojoj su se još uvek mogle opisati kao prisilna saradnja. Sada je jasno da govorimo o neslužbenom savezu. Čak iako nikada nisu stvorile formalni savez, dve zemlje su uspostavile efikasno strateško partnerstvo koje pokriva sva bitna područja koja saveznici treba da pokrivaju.
Postoje jasni znakovi da su Kina i Rusija oduvek imale koristi od bliske saradnje. Zbog nemilosrdnih napora Vašingtona, obe zemlje se suočavaju sa ekonomskim izazovima i sličnim zabrinutostima vezanim za bezbednost na granicama, što samo podstiče interese za zbližavanje.
Zapravo, Foreign Affairs je naveo: “Produbljivanje vojnih veza između ta dva bivša suparnika je stvarno, a snažnije strateško partnerstvo između Pekinga i Moskve moglo bi s vremenom pokopati pola veka američkog vojnog planiranja i strategije”.
Očaj Vašingtona se pretvorio u odlučnost da se očuva propadajuća hegemonija nad ostatkom sveta, što je nateralo dva azijska diva da zajedno sprovode vojne manevre. Od 2003. godine ih je već bilo trideset, od kojih je najpoznatiji bio “Vostok 2018”. kada je 3500 kineskih vojnika učestvovalo u vežbama u Rusiji.
Osim toga, Kina je postala najveći i najpouzdaniji kupac ruskog oružja. Međutim, preterani pritisak Zapada na te države zasigurno nije jedini motor brzog približavanja Moskve i Pekinga, budući da su dve zemlje i ekonomski međuzavisne. Rusija je pre svega izvoznik sirovina i želi da ima pristup naprednim industrijskim tehnologijama ili kapitalu. S druge strane, Kina je ogroman potrošač sirovina, posebno nafte i gasa, a istovremeo ima dosta kapitala za ulaganje u inostranstvo. Kako je najavila kineska carinska uprava, prošle godine je ukupna bilateralna trgovinska razmjna probila crvenu liniju od 100 milijardi dolara.
Komentarišući ove brojke, ruski premijer Medvedev je rekao: “Pre deset godina to nismo mogli ni zamisliti, ali sada možemo čak ciljati na 200 milijardi dolara”. Nije preterao, jer su poslednjih dana prošle godine Moskva i Peking sklopili niz sporazuma o saradnji u sektorima kao što su energetika, poljoprivreda i svemirski programi. U Šangaju, na sajmu China International Import Expo, dve zemlje su potpisale još četiri ugovora za izgradnju novih reaktora za nuklearnu elektranu Tianwan i sporazum o pomoći koju će Rusija pružiti Kini u izgradnji brzog neutronskog reaktora CFR -60.
Prošlogodišnji Airshow China je video uspešno sklapanje ugovora o snabdevanju naprednih ruskih S-400 i aviona Su-35, što je podstaklo Kinu da traži i druge vojne tehnologije i još tri ugovora su potpisana ubrzo nakon objave da je Rusija ispunila sve prethodne obaveze prema savezniku.
Međutim, opšte neprijateljstvo Vašingtona prema Moskvi i Pekingu ne bi trebalo podcenjivati, posebno kad se raspravlja o ubrzanim rusko-kineskim vezama. Čini se da se Vašington ne boji vojne superiornosti Rusije i Kine, možda i zbog činjenice da su azijske države generalno miroljubive, naročito u poređenju sa nekim zapadnim državama. Ali Sjedinjene Države jednostavno ne mogu da podnesu činjenicu da njihov formalni nesporni medijski primat sada nestaje.
Na primer, Japan je nedavno izrazio zabrinutost da će, zbog same prirode približavanja, Rusija i Kina uskoro biti prvaci u globalnoj medijskoj pokrivenosti. Dva azijska diva su uspela da stvore oko četiri stotine zajedničkih medijskih programa, olakšavajući međunarodne kontakte među mladim novinarima kroz sveobuhvatne prakse. Čak i danas, gledaoci iz Kine mogu gledati ruske nacionalne televizije uživo sa kineskim titlovima.
Zato je zanimljivo da je američka privatna obaveštajna kompanija Stratfor u nizu studija iznela prilično sumornu procenu zbog brzog približavanja Kine i Rusije, zemlje koje su, udružene, daleko iza sebe ostavile SAD.
Koliko su zapravo za Rusiju opasne američke rakete u Poljskoj pročitajte OVDE.
Izvor: logicno.com/ N. Babić
