Piše: Slobodan Reljić
Važno je napomenuti da su ovo istraživanje sproveli istraživači jasno neskloni ovakvom mišljenju građana. Tako ćete, ako sad odete na sajt Instituta za evropske poslove, na centralnom mestu naći naslov: „20 godina od NATO bombardovanja, saradnja nikad bolja, da li je vreme za članstvo?“. Institut, to se vidi i iz tog teksta, promoviše članstvo Srbije u NATO, čak i ako je, i po njihovim istraživanjima, 84% građana protiv. Dakle, jedna od onih dobrih organizacija koja otvoreno pokazuje da „evropski poslovi“ apsolutno ne trpe mišljenje naroda. Neumoljivi ljubitelji demokratije bez demosa.
Ko god zna nešto o tehnikama istraživanja javnog mnjenja može potvrditi da ovo 81%, bez straha da ćete pogrešiti, možete gledati i kao – 91%. Ali ni takvih 81% nije moglo naterati predsednika Srbije da uzme narodnu volju u obzir u pregovorima o našoj južnoj pokrajini. On je nastavio da se „razgraničava“ s Tačijem i to tako snisishodljivo i bez garda da mu je ovaj sad u Minhenu (16.2.) bacio u lice činjenicu da ne može da postoji nikakva Zajednica srpskih opština jer to nema u tzv, Ustavu Kosova.
Prvi je rezultat predsednikovih napora i potpisivanja Briselskog sporazuma - u čije se razmatranje ne sme upustiti nikakva pravna institucija Srbije, u sudstvu koje predsednik javno tretira kao servis za hemijsko čišćenje – da srpski pregovarač drži do Ustava Srbije kao do lanjskog snega. Druga očiglednost je da Hašim Tači - koji je studirao „filozofiju i istoriju na Prištinskom univerzitetu“, u Cirihu dodavao neka znanja iz istorije Jugoistočne Evrope i „bio osnivač marksističko-lenjinističke organizacije Narodni pokret Kosova“ – više drži do Ustava i prava nego „najbolji student u istoriji Pravnog fakulteta“ i odanije se bori za neku nedovršenu državnu tvorevinu nego borbeni „delija sa Zvezdinog Severa“ viševekovnu državnu tvorevinu.
Kakva god da vam je politička pozicija u Srbiji morate osetiti mučninu. Bilo je ovakvih samoponižavanja u Srbiji kako je postala bantustan, ali niko nije tako svakodnevno i netolerantno, od ranog jutra do kasne večeri, sa svih ekrana ružio narod. Teško je naći u Sriji biće, sem valjda njegovih najbližih, koga Aleksandar Vučić nije nagazio. Jedino oni kojima to puni džepove ćute.
I sada su na ulicama u trideset-do-pedeset gradova probuđeni studenti, znatiželjni đaci, prevareni malinari, ubogaljeni penzioneri, protivnici gradnje mini hidroelektrana, potcenjeni profesori, prezreni arhitekti, poniženi vojnici, uplašeni svet iz Kosovske Mitrovice, partijski kibiceri, razgoropađeni glumci, povređeni građani koji sav taj „ekonomski uspeh“ vide kao „totalnu rasprodaju“ i zulumćarenje bez ograda. I više ne mogu da trpe. I ne veruju da će morati./„Bio jednom jedan Vučić./ Taj je jeo šta je hteo/ aerodrom ceo i penzija deo./ Jezik pogan, pogled zao,/ on za ustav nije znao./ Dok ga narod jednog dana/ šetnjom nije izbrisao.“/ Pišu se stihovi, parole tipa "Pozlilo nam je od tvojih uspeha", nose se sugestivne igračke poput vešala, potpisuje se „Sporazum s narodom“. Sva ta smesa sve je eksplozivnija.
Oko tog mora nezadovoljnika petljaju nesposobne opozicione partije i dirigovane NVO. Utihnule su i budalaštine kako građani pre svega traže bolju ekonomsku situaciju. Ovaj sistem to više ne može proizvesti ni u Zapadnoj Evropi. Najjednostavniji su zahtevi za slobodu medija. Jedino što je svima jasno da će oni koji ih preuzmu, dok je ovog sistema, činiti isto kao i Vučić. Kao što su i činili.
Bažno je razumeti da povod za ove proteste jeste Vučić i njegov banalni način vladanja, ali razlozi su mnogo dublji. Protesti koji traju i šire se po Srbiji su po svojoj prirodi isto što i “žuti prsluci” u Evropi. Doduše, u njima ima više očajanja, jer ono tamo je posrnula demokratija, ovo ovde kolonijalna demokratija. Kad bi samo Vučić bio problem, masa bi tu vlast raskomadala za dve večeri. Ali radi se o dubinskoj krizi sistema, a takve promene su prelomne, krajnje neizvesne. Svi koji se nude kao rešenje već su nam sedeli za vratom. Vučić je zbog njih i došao na vlast.
A predaja Kosova lebdi nad tim.
Zato će se u ovoj narodnoj volji, koja liči na biblijski haos, i koja je jači adut od kontrolisanog i isprofanisanog izbornog sistema, morati uspostaviti neki red. Svaki preokret ima svoj kamen na koji se staje. Srbi će morati sa svoje države skinu pokrov poniženja i usmere njena kretanja i odlučivanja u sklad s narodnom voljom.
Kad jednom odlučimo da ne budemo kolonijalna demokratija onda ćemo imati i stav 1) da se, ako i sve normalne države na svetu, ne možemo razgraničavati sa separatistima iz Srbije, 2) da neće nas devet desetina naroda biti udruženo s našim NATO-ubijačima potpisom nekog novog Vuka Draškovića, 3) da će neka normalna vlada iz Nemanjine, kao sve normalne vlade, u skladu s našim interesom doneti ekonomski program a da se neće MMF-ov teror proglašavati najvećim uspehom, 4) da „mir u regionu“ po meri „američkog nacionalnog interesa“ ne može biti važniji od opstanka Srbije, 5) da medijska interpretacija događaja u svetu neće biti vesternizovani pogled na svet koji je usmeren, kako nam je pre nekoliko godina javio časni Nemac Vili Vimer, da „Srbija treba da se trajno isključi iz evropskog razvoja“. Podvlačim reč „trajno“. Kad jednom postavimo normalan red stvari sve ostale stvari će se poređati po tim „prvim principima“.
Mi trenutno nemamo važnije poruke od one koju je časni čovek i najbolji srpski plivač svih vremena Milorad Čavić imao na crvenoj majici koju je obukao za ceremoniju na kojoj je trebalo da mu oko vrata okače osvojenu zlatnu medalju na 50 metara delfin na Evropskom šapionatu 2008. u Ajndhovenu. Pisalo je: „Kosovo je Srbija“. Čavić je suspendovan u Ajndhovenu, ali ga neće moći mimoići ni jedna hornika borbe Srbije protiv rasparčavanja koje je na početku XXI veka činio Zapad. Milorada Čavića će neka slobodna Srbija tertirati kao heroja u velikom nevremenu. Kad je trebalo imati srce! I postupiti kao slobodan čovek! Koliko god bila velika sila koja je to izgurala iz javnosti, takva dela se sačuvaju negde duboko u kolektivnoj svesti naroda i iznenada izrone.
Deceniju kasnije kad je od sjajne zapadne diližanse, koja je neometano prelatala „preko naših streljanih očiju“, ostala olupina – opet dolazimo do toga da se mora jasno i glasno reći: „Kosovo je Srbija“ i činiti da tako u doglednoj budućnosti bude. Da se ne sramotimo svoje dece. Jer, nije valjda da iko od onih odlučnih ljudi koji šetaju jedanaest nedelja veruje da je istorija našla Vučića i Dačića da za „našu decu“ učine „da rata više nikad ne bude“. To je samo najniže podmetanje. Svaki srpski seljak zna da se za decu treba činiti isto ono što mudri Kinezi uče milenijumima: Dobar roditelj detetu ne daje ribu, nego ga uči kako da ribu ulovi. Nema tog Vučića i Dačića koji mogu i najvećom veleizdajom da biju bitke naše dece i u njihovom vremenu.
A rat će nas zaobiliaziti u meri u kojoj nas ne budu videli kao laku metu, što ovi naši ubedačeni ratnici uporno čine. I mi nemamo pravo da budemo slabi i da se stalno povlačimo, jer hraneći pohlepu neprijatelja bićemo odgovorni za rat. Više nego oni. Kad jednom nastane svet u kome će se Britanci, Nemci, Italijani, Amerikanci odricati svojih teritorija zato što neka grupa otud ne želi da bude pod upravom Londona, Berlina, Rima ili Vašingtona doći će vreme da se i u Beogradu o takvim potezima razmišlja.
Uostalom, pa i ne radi se tu o narodima nego o raspojasanim oligarhijama. Iako sve te zemlje sebe zovu demokratijama, demos se nije slušao. Bez obzira na tvrdnje NATO-a da je bombardovanje izvođeno u ime interesa naroda demokratskog sveta istraživanje javnog mnjenja iz aprila 1999. koje je objavio Ekonomist pokazalo je veliko protivljenje ratu i u zemljama NATO, iako je i pitanje na koje je odgovarano s namerom iskrivljivalo istinu: „Da li ste za ili protiv NATO odluke da bombraduje srpske vojne položaje?“ I, trećina ili više stanovništva se protivila u Kanadi, Poljskoj, Nemačkoj, Francuskoj i Finskoj; jedva do pola se dobijala podrška u Mađarskoj i tačno polovična u Italiji, a u Češkoj Republici se protivilo dve trećine. U Rusiji je protiv bilo 94 odsto, u Ukrajini 89 odsto, u Slovačkoj 75 odsto. Protivljenje u dve najveće zemlje na svetu, Kini i Indiji, je bilo nesumnjivo. U Grčkoj, članici NATO, protiv agresije na Srbiju je bilo 99.5 odsto stanovništva. Srpski narod to mora da ima na umu.
Nema potrebe da slušamo Johanesa Hana, koji beslovesno, usred velikog bezbedonosnog skupa u Minhenu kao u ludnici poziva da se predaja Kosova i Metohije što hitnije potpiše, jer posle majskih izbora za Evropski parlament sav ovaj napor Mogerinijeve i Kocijančičeve odneće mutna voda. Pa dobro, je l' taj čovek normalan? Ili mu je, možda (da ne budemo nepravedni), naš predsednik obećavao da će on to, svemoćan i pouzdan partner Zapada koji samo očujkuje s Putinom, srediti - do pred letnje odmore?
U doba otomanske okupacije Srbi su imali porodicu koja je bila okupljena oko zajedničke ekonomike, u kojoj su vaspitavani novi članovi i Crkvu - kao centar duhovnog okupljanja i mesto obrazovanja onih koji su sticali više od osnovnih znanja. Danas, u doba „demokratske okupacije“ u sistemu kolonijalne demokratije 1) naš politički sistem je implementiran spolja i kontrolisan i otvoreno usmeravan protiv narodne volje; 2) naša ekonomija je usklađena s proklamacijama Vašingtonskog konsenzusa i predata MMF na upravljanje; 3) naš školski sistem se sistematski „reformiše“ po smernicama Globalnog pokreta obrazovne reforme i usklađuje svoje kurikulume sa zapadnim korporativnim interesima odbacujući vezu s našom kulturom i ciljevima; 4) naša porodica je u procesu ubrzanog raspadanja koji je razvijen do cinizma – na čelu vlade koja brine o demografskom preporodu i usmerava vaspitno-obrazovni sistem je etablirana lezbijka koja je objavila da sa svojom partnerkom „čeka dete“!?
Ostala nam je Crkva, izranjavana i napadnuta sa svih strana, ali ipak, posle svih unutrašnjih sukoba sposobna da kaže - „Kosovo je Srbija“. Zato su smisleni i pozivi iz društva da se ona više i direktnije angažuje na zaustavljanju erozije, sad već i petine Srbije - i to Srbije koja je suština Kosovskog zaveta.
Moraće neko u ovako haotizovanom društvu stalno oglašavati „Kosovo je Srbija“, jer bez toga se atomizovane jedinke, iako ih ima bar 81 od sto, guše u osećaju usamljenosti koji proizvodi propaganda vestrenizovanih medija i teledirigovano navođenje partijskih i NVO infrastruktura koje su ustrojene po uputstvima DŽina Šarpa u priručniku Od diktature do demokratije. Koliko su ta uputstva kolonijalna besprizornost videće svako ko, na internetu, pročita naziv biblioteke u kojoj je priručnik objavila NVO Građanske inicijative : Rušimo prepreke, gradimo mostove.
Dok Zapad (SAD i EU) podiže zidove prema kojima je Berlinski zid kamenčić u zamku Karlštajn, mi podanici kolonijalne demokratije bi trebalo da se oslobodimo svih organizacija i odbrana kao pećinski ljudi. Paradoks je da je Šarpova doktrina demokratskog terora postala zaštitni znak Beograda, grada koji se prvi pobunio protiv Novog svetskog poretka! Otpor se posle prelivao u sve gadosti američke politike od „arapskog proleća“ do Huana Gvaida koji je u Beogradu naučen da se može postati predsednik Venecuele iako nikad nisi izabran za tu funkciju. I, zamislite, to i Šarpa prevazilazi - „demokratske zemlje“ javno priznaju neizabranog predsednika! Demokratija ti je čudo.
E sad, kad sve ovo imamo na umu, ne treba da čudi što se realno pobunjenim građanima Srbije nudi Sporazum s narodom u kome se političke snage ne sporazumevju s svojim demosom o prvom pitanju da „Kosovo je Srbija“. Možda to staje u tačku 4 : „Obavezujemo se da ćemo obelodaniti i preispitati sve akte koji su do sada usvojeni i koje bi sadašnji nedemokratski režim usvojio, a koji ugrožavaju državne, nacionalne i ekonomske interese.“ Možda, mada će „šarpova deca“ sve učiniti da to ne bude.
I po javnom oglašavanju to nije biti nikakva obaveza za većinu Vučićevih potencijalne naslednike. Ne osećaju oni nikakvu obavezu prema stavu onih 81 od sto srpskih građana. Moraće ih ta apsoltno apsolutna većina(kao i Vučića!) stalno i tvrdo podsećati da – „Kosovo je Srbija“. Velika većina njih su imali i imaju svoje obaveze prema Imperiji, a narod je samo testo za pečenje kifli koje će zadovoljiti njihov ukus.
To će biti tako do god budemo pristajali da bezuslovno živimo u ovom sistemu koji nam je Zapad u Pax Americana navukao kao ludačku košulju. Narod će se tu uvek uzimati u obzir samo onoliko koliko bude spreman i sposoban da pritišće. Jer, mi živimo u dobu: I posle Vučića Vučić. Kao što smo i u dobi: Posle Đilasa Đilas!
To nikako ne znači da treba zaustavljati opravdanu narodnu pobunu. Moramo učestvovati u ovoj velikoj evropskoj pobuni protiv kapitalizma koji poništava Čoveka. Sve ovo podseća na revoluciju iz 1848. Kapitalizam u Evropi je tada popustio.Šta će biti danas kad Evropa postaje baruština u globalnom svetu niko ne zna. Ali istorijski narodi u tome moraju učestvovati. I boriti se za – pravi red stvari!
Predhodni tekst Slobodana Reljića za Pravdu pročitajte OVDE.
