Kako ići radosno kroz život uprkos najtežim životnim situacijama?
Mi smo svi došli na ovaj svet s namerom da živimo radosno, samo smo to negde putem zaboravili. Da je to zaista tako, postane ti jasno kad pogledaš koliko se raduju bebe i s kolikim poverenjem i znatiželjom istražuju svoj svijet. Bilo bi mudro da se i mi ponašamo tako; radosno, puni poverenja u život i da sa znatiželjom tražimo uvek nešto dobro i zanimljivo u svemu što nas okružuje…
Da li je uvek ono što ostaje, ljubav?
Naravno! Iz ljubavi smo nastali, a s ljubavlju bi trebali i živeti pa i otići s ovog sveta. LJubav je glavni pokretač svega što vredi i tolike svoje probleme, ako napuniš ljubavlju i razumevanjem prema svima koji su sudeonici tog problema – toliko ćeš lakše rešiti…
U svojoj knjizi otkrivate intimu i razne životne situacije kroz koje ste prošli, kako ste se odlučili na to?
Nije to bila odluka. Nakon što je vrlo traumatično s ovog sveta na mojim rukama otišao moj Tata, pisanje me lečilo, pisala sam sebi da pomognem, i kroz tugu, a kasnije sam pisala o svemu što sam kroz život naučila što mi je pomoglo da sretnije živim. Suprug mi je rekao da je besmisleno da nešto toliko lepo što pomaže meni, ostane u mom kompjuteru ako bi moglo pomoći i nekom drugom… Poslala sam knjigu na adrese tri izdavača i svi su je hteli izdati. Od prvog trena postala je najprodavanija, zbog nje sam počela i sredama snimati videa na mom you tube kanalu, a velika pažnja mojih pratitelja iz Srbije donela mi je čast da izdavačka kuća Vulkan prepozna moju knjigu. Veseli me da su prve informacije da se knjiga odlično prodaje i u Srbiji, verujem da ljudi prepoznaju iskrenost i ljubav kojom je knjiga pisana i ta je to tajna njenog useha. Htela sam na tim stranicama reći da smo svi krvavi ispod kože, da svi živimo vrlo slične živote i da ako ja mogu kroz svoje izazove proći mirno uz nekoliko mudrih informacija, a imala sam moždani u 39toj, rano sam ostala i bez majke – onda to doista može svako…
Napisali ste da oni koje volimo odlaze sa ovog sveta, da bi stavili naš život u pravu perspektivu, ipak, mnogo je onih kojima se sa gubitkom „srušio ceo svet“. Šta biste njima posavetovali?
Kroz tugu svako od nas prolazi svojim tempom. Tugu ne možeš izbeći, sastavni je deo života, ako dovoljno dugo živiš, od nekih dragih ljudi jednostavno se moraš oprostiti. Tugu ne možeš izbeći ali patnju moraš! To je ono u čemu mnogi greše, svaku novu tugu opravdavaju starom, i nikako da izađu iz tog začaranog kruga. A istina je da naši voljeni ne bi voleli da nam čitav život prođe i da ne uživamo samo zato što njih više nema pored nas. Moj Tata bio je sretan kad sam ja sretna i nesretan kad je meni bilo teško. Uverena sam da je tao i sada i to je bila jedna od stvari koja mi je pomogla da prestanem patiti. Tužna sam nekad i danas, i to je prirodno, ali kad god mi je teško setim se da je toliko uživao u mojoj radosti. Važno je takođe prepoznati trenutak u kojem toliko patite da ne možete sami sebi pomoći već da vam treba stručna pomoć…
Može li se biti lep bez duše?
Po meni – ne može! Ali ne postoji život bez duše, tako da zapravo problem o kojem me pitate ne postoji.
Kome je namenjena Vaša knjiga?
Knjigu „Ono što ostaje, uvek ljubav je“ čitaju većinom žene od 20 do 70 pa i više godina, svi oni koji žele više od života i koji žele naučiti kako da nastave radosno kroz život nakon što dožive bolest i ostanu bez onih koje vole. Pisala sam iskreno o svemu kroz što sam prošla i kako sam to preživela i nikad ne savetujem ljudima ništa što sama nisam probala, jer ako to mogu ja, onda to zaista može svatko…
Kako su roditelji osamdesetih odgajali decu saznajteOVDE.
Izvor: Balkanpost.info
