Piše: Gilbert Doctorow
On ne predstavlja pretnju kao njegov prethodnik, partijski šef Sovjetskog Saveza 1956. godine. On ne diže noge na sto dok razgovara sa Generalnom skupštinom Ujedinjenih nacija kao što je to činio Nikita Hruščov. Tako mi Evropljani i Amerikanci zaboravljamo na opasnosti “vrućeg rata” sa Rusijom koji rizikujemo sprovođenjem naše dnevne spoljne politike dovođenjem Rusije u ćošak. Rat ne može biti duboko u našim mislima, jer mi sami sebi kažemo da niko ne želi rat.
Zbog gore navedenog ponašanja, zbog lansiranja prvog Sputnjika tokom njegovog mandata i invazije sovjetskih snaga na Mađarsku u svrhu promene režima, zbog atmosferskih testova ogromnih hidrogenskih bombi koje je njegova zemlja proizvodila, Hruščov je ostavio snažan utisak na širu javnost, ali i na političku klasu na Zapadu.
Hruščov nam je predložio politiku “miroljubive koegzistencije”, koja nam je omogućila da shvatimo da se neprihvatanje Zapada izjednačava sa nepostojanjem života na našoj planeti. Shodno tome, Hruščov i njegova zemlja su uvek bili tretirani sa poštovanjem i strahom od naših zemalja.
Smatrali smo ga grubim momkom, ali se niko nije usudio reći da je on razbojnik, ubica novinara, itd, što se danas čuje redovno kada naši političari i mediji opisuju Vladimira Putina. Tada niko nije govorio o Rusiji kao “gasu, a ne o zemlji”, kao o mestu koje nije proizvelo ništa što je svet hteo ili rekao da je to bila samo regionalna sila koja je loše postupala, a svim tim je Barak Obama opravdavao svoju odluku izolovanja Rusije i prekida svih mogućih odnosa, čak i kanale komunikacije uspostavljene pre nekoliko decenija nakon krize sa kubanskim raketama, da bi se obezbedila stabilnost i predvidljivost u uslovima hladnog rata.
Za razliku od Hruščova i drugih vladinih lidera SSSR-a, Putin se ponaša i govori na veoma civilizovan način. Čak i danas, u periodu novog hladnog rata, trajnih sukoba sa Zapadom, strogih ekonomskih sankcija koje su nametnute njegovoj zemlji i provokativnih vojnih vežbi NATO-a bez presedana na ruskim granicama, Putin i dalje govori o “kolegama” na zapadu, u cilju održavanja mira i izbegavanja eskalacije napetosti koja bi, po njegovom mišljenju, mogla brzo dovesti do oružanih sukoba.
Odakle potiče Putinova finoća? Mora se shvatiti da njegova prošlost zauzima mnogo više od njegove službe u KGB-u. Tokom devedesetih godina služio je u upravi liberalnog gradonačelnika Sankt Peterburga Anatolija Sobčaka.
U svojstvu zamenika gradonačelnika koji je odgovoran za strana ulaganja, upoznao je čitavu povorku biznismena i političara iz Evrope i Sjedinjenih Država. On je bio deo prozapadnog okruženja gradonačelnika, a kada se uzdigao na mesto predsednika 1999. godine, čuvao je mnoge liberalne saradnike uz sebe. Oni i danas predstavljaju uticajnu frakciju u politici Kremlja.
Od svojih prvih dana na vlasti, Putin se nadao da će integrisati Rusiju u NATO i, generalno, u zapadni svet. Putin je bio prvi šef države koji je telefonirao DŽordžu V. Bušu nakon napada na Svetski trgovinski centar i velikodušno pružio značajnu pomoć, otvarajući rusko dvorište u Centralnoj Aziji američkim snagama, kako bi osigurao logističku podršku operaciji koju će SAD pokrenuti protiv talibana u Avganistanu.
Nažalost, Putinove nade za uzajamno smirivanja odnosa i integracija su odbačene. U to vreme Vašington je smatrao da je Rusija zemlja u dugoročnom padu i marginalnoj moći.
Sjedinjene Države povukle su se 2002. godine iz Ugovora protiv balističkih raketa, jednog od prvih ugovora o ograničavanju oružja koje datiraju iz 1972. godine, pokazujući svoje zanemarivanje ruskog interesa za stabilnost i transparentnost, te sprovodeći politiku menjanja strateškog balansa snaga u svoju korist.
Nakon toga, vidimo progresivno pogoršanje odnosa između Rusije i Zapada koji traje do danas. Zatim, vidimo razvoj Rusije u novim sistemima naoružanja, koji se nazivaju “asimetričnim” koristeći najsavremenije tehnologije o kojima je Putin konačno javno govorio u svom govoru zajedničkom domu ruskog parlamenta 1. marta 2018. godine.
Tada je jasno rekao, mirnim i nepretećim tonom, da bi ovo oružje moglo da prodre u sve ono što su Sjedinjene Države uspostavile kako bi se obezbedile od mogućeg prvog nuklearnog napada. Izjavio je da Rusija može da parira Sjedinjenim Državama i, naravno, sa NATO-om, uprkos tome što Rusija ima vojni budžet koji je 12 puta manji od američkog.
Putinov govor od 1. marta 2018. godine upućen je njegovom narodu usred predizborne kampanje. Takođe je bio upućen američkim političkim klasama i vojsci. Nažalost, nije razgovarao s američkim ili evropskim narodima tako otvoreno kao što je Hruščov jednom učinio. I tako nam je dozvolio da se opustimo.
Danas, mi ljudi zanemarujemo činjenicu da je Rusija jedina zemlja na svetu koja može pretvoriti Sjedinjene Države i / ili Evropu u pepeo u roku od 30 minuta.
Nema nikakvog smisla da rizikujemo rat koji proizilazi iz operacija naših vojnih snaga u neposrednoj blizini Rusije i njihovih zastupljenih snaga u Siriji, u Ukrajini… i uskoro moguće u Venecueli. Sve ovo, u uslovima gotovog nepostojanja pouzdane komunikacije između naših civilnih i vojnih rukovodstava i potpunog nedostatka međusobnog poverenja između svih strana.
Tokom prvobitnog Hladnog rata, bilo je ograničeno vreme u kojem bi se mogli rešiti lažni alarmi napada interkontinentalnih balističkih raketa ili bombardera. Danas može biti 15 minuta između alarma i potpunog uništenja. U stvari, scenario sudnjeg dana koji je tako brilijantno opisao Stanli Kubrik u filmu Dr. Strangelove iz 60-ih godina, postao je moguć ovde i sada, iako javnost nema pojma.
To su, prijatelji moji, razlozi zbog kojih kažem da Vladimir Putin nije učinio svom i našem narodu uslugu time što se ne upušta u javnu diplomatiju sa američkim i evropskim narodima, time što nas ne plaši da bismo se malo zamislili i primorali naše političare i medije da urade isto.
Teror nad džihadistima u dolini Eufrata pogledajte OVDE.
Izvor: webtribune.rs
