U razgovoru za "Novosti", objašnjava da je odmah po dolasku čuo da su Srbi, Romi i Albanci, koje je OVK gledala kao nelojalne, mučeni i da su nestajali.
- Kada sam se vratio na Kosovo posle desetak godina, jedan mladi Srbin i njegova supruga u Gračanici su mi prvi put govorili o "žutoj kući". Bio sam užasnut, ali me to, s druge strane, nije iznenadilo, imajući u vidu iskustvo sa terena - ističe Ogar.
S kakvim ste predubeđenjem došli na Kosovo?
- Kada sam krenuo, nisam poznavao Balkan, osim što sam bio u kratkoj misiji u Sarajevu. Pre polaska, razgovarao sam sa svojim ocem, generalom u penziji, koji je već bio u godinama i teško bolestan. Umro je nekoliko meseci kasnije. Uvek ću se sećati šta mi je tada rekao: da loši momci u toj priči nisu obavezno Srbi, kao što svi pričaju. Poručio mi je da vodim računa i da budem veoma oprezan.
Šta vam je ostalo kao najupečatljivije iz tog iskustva?
- Moje prisustvo na Kosovu je bilo veoma kratko. Ostao sam svega dvadesetak dana. Ali i to je bilo sasvim dovoljno da steknem uvid u situaciju. Ušao sam na Kosovo posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma, na čelu prvih francuskih trupa. Zaustavili smo se kratko u Gnjilanu, a zatim se smestili u Kosovskoj Mitrovici. Moja jedinica je brojala oko 150 ljudi i bili smo potpuno sami. Uspostavili smo kontakt sa srpskom vojskom. U isto vreme, kontaktirali smo i sa OVK, sa kojom smo imali mnogo incidenata. Odmah smo shvatili s kim imamo posla. Postalo mi je jasno da su zapadni mediji širili kolosalne dezinformacije. Za njih su postojali loši Srbi i dobri Albanci, i trebalo je da u to poverujemo. A u praksi, na terenu, bilo je potpuno obrnuto.
S kim ste tada najviše komunicirali na Kosovu?
- Bio sam u kontaktu sa odgovornima iz OVK za tu zonu, Rahmanom Ramom i Samijem Luštakuom, koji se trenutno nalazi u Hagu. S njim sam odmah imao konflikt, kada se dogodio napad na manastir Devič. Članovi OVK su proveli tri dana u manastiru, pljačkajući ga i uništavajući ga. Otišli su i vratili se nekoliko sati kasnije, da bi nastavili tamo gde su stali. Naišli su na moje ljude koji su tražili da se predaju. Odbili su i pripucali. Pripadnici moje jedinice su uzvratili. Nekoliko njih su ubili ili ranili i očistili teren. Sutradan ujutro došao je Luštaku da se žali, kako ih mi, "saveznici", ubijamo. Rekao sam mu da će završiti na sudu kao odgovaran za zločine koje čine njegovi ljudi i poručio mu da povedu računa o tome šta će ubuduće da rade, jer ćemo svaki put tako reagovati. Sada je u Hagu. Naravno, nisu me zvali da svedočim.
Dik Marti, kao i Karla del Ponte pre njega, kaže da su dokazi nestajali u Hagu?
- Francuski tužilac na službi u Briselu, koji me je u julu 2014. posetio u mojoj pariskoj kancelariji, a koji je istraživao zločine na Kosovu, rekao mi je da imaju čvrste dokaze na osnovu kojih Tači, Haradinaj, Luštaku i drugi neće moći da se izvuku. Ali je dodao i da će u isto vreme sve biti veoma komplikovano, jer mnogi svedoci nestaju. Čim lideri s Kosova identifikuju nekog svedoka, on, gle slučajnosti, nestane. Desi mu se saobraćajna nesreća ili neka druga nevolja. Tužilac mi je rekao da je sa interesovanjem čitao moju knjigu i pitao me je da li sam spreman da svedočim. Naravno, pristao sam. Procenio je da će za dve godine sve biti završeno. Četiri i po godine su prošle od tada, a on se nikad više nije pojavio.
Nije vas bilo strah da svedočite, u situaciji kada svedoci nestaju kao na traci?
- Ni najmanje! Ponekad mi prete oni koji se kriju na društvenim mrežama. Znam da se i kosovska tajna služba interesovala za mene. Imam danas neprijatelje na Kosovu i u Ruandi. Hašim Tači i Pol Kagame su iste američke marionete koje je postavila Madlen Olbrajt. Naći ćete istu mrežu iza njih. Svi ćemo jednoga dana umreti. Niko ne zna dan i čas. Nemam problem s tim. Jedino se, kao vernik, nadam da neću otići u pakao. Ako treba da umrem sutra, umreću, ako to treba da se dogodi za četrdeset godina, dogodiće se tada. To me neće sprečiti da kažem ono što znam i što treba da kažem. A pre toga, znaću da se branim.
O čemu ste hteli da svedočite a nisu vam dali priliku?
- O ratnim zločinima. O opštem ponašanju pripadnika OVK koji su napadali nevine i ubijali ih. Jedne večeri, na primer, moja ekipa specijalnih francuskih snaga bila je u patroli severno od Kosovske Mitrovice u Starom Trgu. U radničkom naselju naletela je na dva velika džipa u kojima su bili pripadnici OVK. Pljačkali su stanove u kojima su živeli Srbi. Radilo se o starim i nemoćnim ljudima. Prislanjali su im pištolje na čelo, tražeći da odmah odu, uz pretnju da će ih, u suprotnom, likvidirati. Jednog čoveka su tako već bili ubili. Uhvatili smo ih, fotografisali i podatke o njihovom identitetu predali žandarmima, koji su u međuvremenu stigli na Kosovo. To su precizni primeri ratnih zločinaca. Tokom dvadesetak dana imali smo mnogo takvih slučajeva.
Haški tužilac DŽefri Najs sada je postao branilac kosovskih lidera. Hoće li, onda, Tači i ostali, posle svega, odgovarati pred pravdom?
- Istragu u okviru koje me je posetio francuski tužilac vodila je, kao što sam već rekao, EU. Stekao sam utisak da je bio spreman da ide do kraja, ali neko ga je očigledno u tome zaustavio. Problem je u tome što je pravosuđe EU njihov diskretni pomagač. Nisu baš mogli da ih ne izvedu pred sud jer je bilo previše elemenata koji su ih na to primoravali pred javnošću, ali će sve učiniti da se izvuku. Zašto ih, inače, do sada nisu osudili? Imaju pomagače, kao što je, na primer, Bernar Kušner. Igra je nameštena.
I dalje mislite da se rešenje za Kosovo nalazi u Rezoluciji 1244?
- Nisam Srbin, i zato ne mogu da dam savet. Ali kao prijatelj Srbije, mogu da kažem samo to da je ta rezolucija dobra osnova za razgovore i da je i dalje na snazi. Ona potvrđuje suverenitet Srbije nad Kosovom, bez obzira na to da li su tamo većina Albanci ili Srbi. Kosovska država je ilegalna.
Na kraju ste se sprijateljili sa Srbima?
- Pozitivna strana ovih teških događaja je što sam upoznao Srbiju i Srbe. Mnogo volim vašu zemlju. Žao mi je samo što nisam korektno naučio srpski jezik, već znam tek poneku reč. Znanje jezika je važno za još bliži kontakt sa ljudima. Imam mnogo prijatelja u Srbiji i posećujem ih kad god mogu. Krajem marta sam pozvan da učestvujem na jednoj komemoraciji povodom obeležavanja dvadeset godina od NATO bombardovanja. Naravno, doći ću.
Uskoro će u posetu Srbiji doći i predsednik Francuske Emanuel Makron?
- Nadam se da će se tom prilikom izviniti zbog prijema koji je priređen predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću 11. novembra u Parizu i učiniti gest iskrenog prijateljstva Francuske prema Srbiji. Francuz sam, prijatelj Srbije, i teško mi je kada gledam da dve zemlje koje imaju zajedničku istoriju nisu saveznice. Mnogi Francuzi misle kao ja. U Srbiji me uvek primaju srdačno i bratski. I pored onoga što se događalo poslednjih godina, ostale su jake veze. I nikada se neću odreći istine i našeg prijateljstva.
Sa Hašimom na doručku
Hašima Tačija sam slučajno video u jednom hotelu u Rimu pre godinu i po. Bio je na doručku za stolom pored mog stola. Steglo mi se grlo. Išao sam poslovnim povodom i bio sa prijateljima koji su se zabrinuli da slučajno ne dođe do skandala. Zajedno smo ušli i u lift. Bio je sa svoja dva telohranitelja, gledali smo se oči u oči, ali sam uspeo da se suzdržim i ništa nisam rekao. Raspitivao sam se posle toga zbog čega je bio u Rimu i saznao da ga je tada primio papa Franja, što me je revoltiralo.
Srbi i Rusi su na TV negativci
Sada se govori i o menjanju dokaza za masakr na Markalama u Sarajevu?
- Bio sam samo nekoliko dana u Sarajevu i nisam kompetentan da odgovorim na to pitanje. Ali, ono što znam je da je to bio rat sa mnogo manipulacija i dezinformacija, da bi se došlo do toga da se ocrne Srbi. I to je, jedno vreme, odlično funkcionisalo. Stvari se sada polako menjaju, ali je ostalo još mnogo posla. U američkim televizijskim serijama Srbi i Rusi su, i dalje, uvek negativci.
Miroljub Petrović ljubi šiptarsku zastavu i poziva Srbe da se poarabanaše! Više o tome čitajte OVDE.
Izvor: Večernje novosti
