Ovaj dokument list je objavio 2016.godine a mi ga prenosimo u celosti:

 “Načelnik DB-a Rade Marković rekao mi je da je potrebno da se ukloni jedno lice koje trenutno svojom neprijateljskom delatnošću ozbiljno ugrožava bezbednost države. Termin ‘ukloniti’ u žargonu službe značio je fizičku eliminaciju, odnosno likvidaciju”, ovo je u istrazi ubistva novinara Slavka Ćuruvije rekao svedok Milorad Ulemek Legija.

“Ja moram da priznam da je meni na neki način i imponovalo to što je on tražio od mene da uklonim državnog neprijatelja, ne kao čast, ali kao neko priznanje da vrh službe i vrh države mojoj jedinici dodele takav zadatak, pogotovo što je država tada bila u tako teškoj situaciji… S obzirom na to da je ovo bio prvi zadatak te vrste koji je trebalo da odradi jedinica, smatrao sam da bih ja lično trebalo da rukovodim tom akcijom, a ne da to prepustim pripadnicima koji, iskreno rečeno, nisu nikada ni bili obučavani za tu vrstu zadataka, odnosno za, da se tako izrazim, likvidacije! Jer, nešto je drugo učestvovati u borbama na terenu, u sklopu jedinice, a nešto drugo je poslati pripadnika u Beograd da izvrši likvidaciju, eto sad pretpostavimo da se radi o Ćuruviji… Tek posle 5. oktobra povezao sam stvari i sto odsto mi je bilo jasno da je to ubistvo urađeno po nalogu države zato što sam kasnije i ja bio uključen u neke likvidacije”, rekao je pukovnik DB-a i bivši komandant Jedinice za specijalne operacije.

Ulemek je povukao končić, ali oparao je samo ranflu na džemperu. Potvrdio je ono što je godinama iz ovih ili onih razloga bilo nedokazivo, osim što je sud u nekoliko slučajeva i to delimično uspeo da utvrdi – da su neki politički neistomišljenici, biznismeni i visoki funkcioneri policije u periodu od 1999. do 2000. godine ubijeni po nalogu ili uz saglasnost vrha države i tada njenog najmoćnijeg aparata, Državne bezbednosti, u čijem je sastavu bio JSO.

Statistika iz navedenog perioda govori o dvocifrenom broju likvidacija – ubistvo policijskog pukovnika Milorada Vlahovića, njegovog mlađeg kolege Dragana Simića, novinara Slavka Ćuruvije, Željka Ražnatovića Arkana, saveznog ministra odbrane Pavla Bulatovića, generalnog direktora JAT-a Žike Petrovića, četvorostrukog ubistva na Ibarskoj magistrali, ubistvu Ivana Stambolića… Bar polovina do danas nije rasvetljena. U istom periodu pobijeni su “žestoki momci” – Šijan, Bata Trlaja, Dugi, Ćanda, Skole… Možda će sva ova ubistva ostati tajna, tek, Ekspres će pokušati da skine makar jedan sloj misteriozne likvidacije Željka Ražnatovića Arkana i dvojice njegovih prijatelja.

Da li je 15. januara 2000. godine u hotelu “Interkontinental” u Beogradu komandant srpske dobrovoljačke garde Željko Ražnatović Arkan, u žargonu službe – uklonjen, ili je smaknut u mafijaškom obračunu, svedočio je Vojislav Jekić, načelnik policijske uprave Loznica, grada iz koga su stigle Arkanove ubice. Jekić je tvrdio da je Arkan uklonjen uz logistiku mafije i vrha tadašnje Državne bezbednosti. Naveo je Andriju Draškovića i šefa DB-a Radeta Markovića, kao i imena nekoliko tada visokih funkcionera policije koji su zataškali slučaj. Da ironija bude veća, formiran je i štab za slučaj u “Interkontinentalu”, kojim su rukovodili Rade Marković, tadašnji ministar policije Vlajko Stoiljković, kao i dvojica tadašnjih policijskih generala koji su opstruisali istragu Arkanovog ubistva.

Arkan uklonjen uz logistiku mafije

Zbog svojih tvrdnji Jekić je pobegao u Republiku Srpsku. Uveren da mu je život u opasnosti, on je napisao izjavu o svojim saznanjima o ubistvu Ražnatovića i overio je u sudu u Zvorniku krajem novembra 2000. godine. Šest godina kasnije Jekić je sa dva metka likvidiran ispred kafića “Kontakt” na Novom Beogradu, gde je pozvan da dođe iz RS na poslovni sastanak.

Ekspres je došao u posed ovog dokumenta, svojevrsnog testamenta koji je Jekić ostavio u nameri da ostane zapisana istina o tome kako je Arkan ubijen, ali i zbog straha, nažalost, ispostaviće se opravdanog, da će biti ućutkan.

U sudskom postupku za smrt komandanta “tigrova” osuđeni su samo izvršioci – Dobroslav Gavrić Duki, bivši pripadnik JSO-a, Milan Đuričić Miki i Dragan Nikolić Gagi. Na izricanju presude sudija Dragoljub Đorđević naveo je da je “veće svesno da ovom presudom nije u potpunosti rasvetljen događaj u ‘Interkontinentalu’, odnosno da nije otkriven nalogodavac. Takođe, ostalo je nejasno i koji je motiv ubistva… Međutim, mi smo sudili na osnovu optužnice, a optužnicom nije ni traženo više od onoga što je urađeno…”

Jekićevu izjavu prenosimo u celosti:

“Zaposlen sam u MUP-u, od 1970. godine radio sam na svim poslovima policajca u uniformi, zatim kao inspektor u civilu do najvišeg zvanja. Postavljen sam na mesto načelnika OUP-a Loznica početkom 1999. godine. Ranije, 10 godina radio sam na kontroli zakonitosti, odnosno u Inspektoratu za kontrolu zakonitosti MUP-a Srbije".

Izjava koju pišem dobrovoljno vezana je za moje učešće u rasvetljavanju ubistva Ražnatović Željka, Mandić Milenka i Garić Dragana, koje se dogodilo 15. januara 2000. godine. Ovu izjavu nakon overe kod nadležnog suda, gde ja sada boravim, želim dati sinu pokojnog Željka Ražnatovića, Mihajlu Ražnatoviću. Ja ću lično zato tražiti da svedočim o napred navedenom slučaju kada se za to steknu uslovi, odnosno kada država Srbija ponovo postane demokratska i pravna. Do tada ovu izjavu Mihajlo može koristiti kod nadležnog suda, može takođe da je umnoži i da rodbini onih koji su ubijeni zajedno sa njegovim ocem.

Dana 15. januara 2000. godine oko 18 časova vozio sam se kružnim putem u neposrednoj blizini Loznice. Na raskrsnici tog Šepačkog puta naišao sam na težak saobraćajni udes, gde prepoznajem ko je vlasnik vozila koje je učestvovalo u udesu. Policija je bila na licu mesta, izašao sam i interesovao sam se o povredama. Na mobilni telefon javio mi se Nešić Marko, moj prijatelj, i pitao me da li imam nekog lekara u Urgentnom centru u Beogradu, on se nalazi u bolnici u Loznici, gde se za transport priprema sin njegovog vozača, a isti je povređen u tom napred pomenutom udesu. Rekao sam da nemam, da ću ja odmah zvati prijatelje lekare u Beogradu i da ću mu se javiti. Otišao sam u moju kancelariju, okretao nekoliko telefona u Urgentnom centru, nikoga nisam dobio na vezu. Sedeo sam još neko vreme u kancelariji.

Na mobilni telefon pozvao me je Đuričić Milan Miki, kog dosta dobro poznajem, i pitao me da li može za jedno pola sata da me vidi. Rekao sam da nema problema, da me pozove ponovo pa ćemo se dogovoriti. Sišao sam u dežurnu službu i nakon izvesnog vremena dežurni mi je rekao da se javio Vilotić iz bolnice i da je video da je dovezeno neko lice koje je negde upucano. Vilotić je pomoćnik komandira na graničnom prelazu Trbušnica, a nalazio se u bolnici u vezi s povređenom svastikom iz napred pomenutog udesa. Dežurni mi je rekao da iz bolnice nisu još ništa javili i da ne može da uspostavi telefonsku vezu sa bolnicom. Rekao sam da pošalje najbližu patrolu koja će da utvrdi o kom licu je reč i gde je povređeno. Čuo sam kada je kolega iz patrole javio da mu je dežurna medicinska sestra pročitala da je povređen Glišić Dragan, da je operacija u toku i da su svi lekari u sali. Rekao sam da pronađu inspektora koji je imao pasivno dežurstvo i da uzme slučaj u rad. Otišao sam u stan. Nakon nekoliko minuta na mobilni telefon ponovo me je pozvao Miki i tražio viđenje. Rekao je da je u centru, ja sam kazao da sam u stanu i da ću sići ispred zgrade.

Ispred ulaza zgrade čekali su me Miki i Dragan Nikolić Gagi, kojeg sam takođe dobro poznavao, ali sam ga ređe viđao nego Mikija. Pogotovo u zadnje vreme. Gagi je odmah nakon pozdravljanja rekao:

– Imali smo jedan mali problem, treba nam tvoja pomoć. Pitao sam kakav problem. Rekao je: – Dobar drug je upucan i sada je u toku operacija. Čim se završi, moramo ga prebaciti u bolnicu u Bijeljinu. Zašto u Bijeljinu, pitao sam. Rekao je da ovde nema lekova, da nema uslova. Pitao sam kako se zove taj drug i gde se dogodilo to upucavanje. Rekao je: – Tu preko došlo je do svađe u saobraćaju, druga je strana pobegla, a on se zove Glišić Dragan. Kazao sam da ne dolazi u obzir nikakvo pomeranje, da vidimo o kakvoj se povredi radi. Moj inspektor je već uključen u rad. Rekao sam im da se čujemo sutra, trebaće i oni da daju izjavu, pa ako ne bude opasna povreda, pomoći ću im. Insistirali su i dalje.

Rekao sam: – Pa ako ste mu dobri drugovi, što hoćete da ga ubijete transportom. Zatim je Gagi rekao da idu kod Cileta na večeru, pozvao je i mene, odbio sam i večeru i piće. Video sam parkiran ‘golf’ iza džipa. Pozdravio sam ih i rekao da se čujemo narednog jutra. Pošao sam napred, seo u vozilo i otišao kod prijatelja u Omladinsko naselje. Nakon nekih petnaestak minuta Gagi se ponovo javio i zvao da dođem kod Cileta. Odbio sam. Bio je uporan, ponavljao je da je bitno da se vidimo. Rekao sam: – Kad je bitno, dođi ti u Omladinsko naselje. Odgovorio je da su naručili večeru. Pa ima i ovde večera, kažem. Pristao je da dođe. Izašao sam i na parkingu zatekao Mikija da telefonira. Ušli smo u restoran. Za stolom je sedeo Gagi sa još jednim mladićem kojeg nisam poznavao. Pitao sam ko ste vi, samo se pozdravio bez predstavljanja, Gagi kaže naš dobar drugar. I dalje je bila tema da im treba pomoć da se Glišić prebaci u Bijeljinu, rekao sam da ne traže nemoguće. Opet smo se dogovorili da se čujemo ujutro. Ja sam izašao i ponovo otišao kod direktora. Oni su došli ‘golfom’ koji je stajao iza džipa.

Atentat na Arkana izvršen je u Interkontinentalu

Na povratku u stan pozvao me načelnik OUP-a Mali Zvornik i rekao da je bio atentat na Arkana u ‘Interkontinentalu’. Sutradan sam dobio informaciju da se u bolnici nalazi Gavrić Dobroslav, a ne Glišić Dragan jer ga je inspektor lično prepoznao. Tražio sam Mikija na mobilni, bio je van dometa. Dobio sam ga tek negde oko 12 časova, dogovorili smo se da se odmah vidimo. Došao je u Omladinsko naselje. Pitao sam ga: Što vi mene sinoć lagaste? Rekao je: ‘Eto, Dule ima starog dedu, on ga je i odgajio, pa zbog toga nismo hteli da se leči u Bijeljini jer je još jednom bio ranjen, a imao je saobraćajni udes, itd.’ Još je rekao da žuri u Bijeljinu da mu donese neki lek kojeg u Loznici nema. Pitao sam gde je Gagi, rekao je da je otišao sinoć sa Andrijom u Beograd. Kod mene se nije još formirala sumnja njihove povezanosti sa slučajem u ‘Interkontinentalu’. Rekao sam kada se vrati iz Bijeljine, da mi se javi. Prošlo je popodne i veče, ali nije se javljao.

Sutra ujutro, u ponedeljak, pozvao me je na mobilni general Dragan Ilić, negde oko osam sati. Pitao me je da li sam ja u toku u vezi s prijemom povređenog koji se nalazi u bolnici. Rekao sam kako da nisam i da ću se za nekoliko minuta javiti specijalom. U razgovoru sam Iliću rekao da mi je ovo čudno i da bi ovo lice moglo imati veze sa ‘Kontijem’. Rekao mi je: ‘Moguće je. Poslaću ti jednu ekipu, a ti vodi računa o obezbeđenju istog. Nemoj da se šta dogodi.’ Dao sam naređenje da se duplira obezbeđenje lica u bolnici i da se uzmu duge cevi. Odredio sam jednog pomoćnika da lično preduzme kontrolu nad policajcima u bolnici da ih obilazi što češće. Tako je i učinjeno. Mikija sam uporno tražio na mobilni. Nije bio u dometu. Dobio sam ga tek negde posle dvanaest sati. Tražio sam da se vidimo. Rekao je da je on preko, da čeka neki lek iz Slovenije koji je neophodan. Pitao sam gde se nalazi, a on mi je odgovorio: ‘Dobro, dolazim ja kod tebe.’ Sedeli smo i pričali o mnogim temama. U jednom trenutku obratio sam mu se najozbiljnije, podsetio ga na naše prijateljstvo, na neka moja ljudska činjenja prema njemu. Uz najveću ozbiljnost pitao sam ga da li sve ovo što pričamo u zadnja tri dana ima bilo kakve veze sa slučajem u ‘Kontiju’. Oborio je glavu i teško izgovorio: ‘Pa, ima.’ Iako sumnjičav, bio sam iznenađen odgovorom. ‘Pa šta je tebi to trebalo?’, pitao sam ga. Znajući da mi uslovi za preuzimanje nekih službenih radnji nisu dobri, rekao sam: ‘Ako misliš da ti bilo šta pomognem, pričaj mi šta se sve događalo i kako!’

Naši životi su bili u opasnosti.’

‘Čiji?’

‘Gagijev.’

‘Pa nisu onda vaši, što je tebi ovo trebalo?’

‘Pa Gagi mi je brat, a znaš šta mi on znači.’

‘Kako ste to uradili?’

‘Bili smo na Paliću, slavili Novu godinu. Kada smo se vraćali, naš čovek nam je javio da je Arkan došao u Konti. Odlučili smo se da to uradimo tu jer ranije nije bilo prilike. Pratili smo ga tri meseca pre toga, ja sam ostao u kolima na samom ulazu. Unutra je ušao Gagi i Duki. Duki je sve sam odradio.’

‘Kako je mogao sam?’

‘Pucao je iz dva pištolja. I Gagi je imao dva. Duki je ranjen u bežanju ka izlazu. Video sam ga, pritrčao mu i sa Gagijem ga ubacio u kola.’

‘Koja kola?’

‘Moju kalibru. Ostavio sam je u garaži na Novom Beogradu. Preneli smo Duleta u golf i dovezli se u bolnicu. Samo da Dule preživi, mnogo ga volim.’

‘Pa kako ste prošli, je li bilo patrola putem?’

‘Nije, a znaš da Andrija ima službenu. On je išao ispred. Video sam da u braniku ima crveno i plavo svetlo.’

Rekao sam čim dobije lek da me pozove na mobilni i da se vidimo u Loznici. Obećao je bez imalo sumnje.

Došao sam u kancelariju, pokušao da uspostavim vezu sa generalom Ilićem. Nije išlo. Krenuo sam i stigao kod Ilića kući oko 22 sata. U razgovoru mi je Ilić rekao da je bio na slavi, pa zato nije bio u dometu.

Napominjem da mi je Miki rekao da u Beogradu nema nikakve frke, da se Andrija čuje svakih pet minuta sa Radetom Markovićem. I da ne javlja ništa posebno.

Došao sam kod Ilića kući i rekao da znam ko je ubica, ali da je vrlo ozbiljno. Spominje se i ime Radeta Markovića, a prethodnica prevoženja ranjenog bio je dobar prijatelj Radeta, Andrija Drašković. Kada sam rekao da znam ko je ubica, nije se puno iznenadio. Kada sam mu pomenuo Radeta i Andriju, prokomentarisao je: ‘Pa videću ja sa Radetom šta on sve zna o tome.’ Nakon toga sam mu ispričao kako i do kojih saznanja sam došao. On mi je pričao kako ga je Rade pozvao, kada je stupio na dužnost načelnika resora DB-a u kancelariju gde je bio i Andrija. Rade ga je pitao da li on poznaje Andriju, on mu je odgovorio ‘da’. Rade mu je rekao da će ubuduće, kada zatreba, sarađivati sa Andrijom. Ilić mu je rekao da tu saradnju neće prihvatiti. Nakon što se vratio u kancelariju, pozvao ga je je Rade telefonom i pitao ga zašto se loše ponašao pred Andrijom. Odgovorio mu je da on neće da sarađuje sa kriminalcima. Takođe mi je Ilić rekao to veče da je Arkan dan uoči atentata bio kod Radeta do 12 sati, a na dan atentata Andrija je bio kod Radeta u kancelariji, takođe do 12 sati.

Išao sam četiri puta kod Ilića kući i tražio da se Gavrić preveze iz Loznice u Beograd. Rekao je da nije sposoban za transport, što nije bilo tačno. Doneo sam otpusnu listu od lekara koji ga je operisao, on mi je rekao da nema nigde mesta u bolnicama u Beogradu, videće kakva je situacija u Sremskoj Kamenici, itd. Bilo je vrlo teško zbog javnog mnjenja i svega ostalog održati visok stepen obezbeđenja. Jednog dana pojavilo se pored bolnice vozilo SAJ-a sa ‘M’ tablicom napred i kaučom unutra. Sa Mikijem se izgubio kontakt. Rekao sam Iliću da imam informaciju da su Gagi i Miki u Republici Srpskoj. Predložio sam mu da bi mogao organizovati hapšenje, rekao je da nema potrebe, sudiće se Gavriću, a njima može i u odsustvu.

Koliko dugo poznajem neke učesnike u ovom slučaju, napisao sam u izjavi u gradskom SUP-u na pet i po strana i potpisao. Kada sam to pisao, načelnik za krvne delikte Miodrag Gutić tri puta je insistirao da ne spominjem ime Andrije Draškovića u izjavi. Pitao sam zašto, a on mi kaže: ‘Pa, znaš Vojo, Andrija je neozbiljan, on dođe na more, pa onako razgaćen okrene generala Bucu telefonom, tek toliko da ovi oko njega vide da on poznaje generala.’ Ilić mi je pričao u kući da je formiran štab za slučaj u ‘Interkontinentalu’ u kome se nalaze on, ministar Vlajko Stoiljković, Rade Marković i general Đurić, to mi je pričao na samom početku, a kada sam ga pitao šta Rade priča u vezi sa slučajem, on kaže da ga nije video.

Na osnovu mojih kontakata sa generalom Ilićem, sa kojim sam dugo radio i bio zajedno u istim akcijama, zatim sa Gutić Miodragom, zaključio sam da nisu imali nameru da ovaj slučaj rešavaju profesionalno. Na primer, tri dana su držali u pritvoru Caneta, vlasnika bifea i šahovskog kluba, koji je video džip Andrije Draškovića ispred kluba, a Andriju nikada nisu pozvali ni na informativni razgovor. Iako dobro znaju da je Andrijino učešće uključeno, zajedno sa njihovim doprinosom da se za slučaj u ‘Interkontinentalu’ ne sazna istina i za još mnoge slučajeve gde su oni bili kreatori. Zbog svega toga ja sam napustio teritoriju Srbije, želja mi je da se suočim sa njima pred institucijom javno, uz garanciju pravičnosti.

Napominjem da sam pre otprilike dva meseca Mihajlu, sinu pokojnog Željka, dao jednu izjavu na video-traci, koji je došao kod mene sa molbom da sazna pravu istinu o smrti svog oca.”

18. decembar 2000. godine, Jekić Vojislav, Zvornik.

Milošević je dao ponudu u Rambujeu, a Ameri je odbili. Posle ove rečenice počelo je bombardovanje Jugoslavije. Više o tome čitajte OVDE.

Izvor: Espres