Piše: Slobodan Reljić
Komentar čitaoca: “Lepo danas kažu, nema šansi da vas primimo, a mi računamo sa EU integracijama. Bože!” – Vanja. Bože! Šta bi trebalo da im kažu ljudi iz EU pa da oni shvate? Jedino bič. Da pukne i da gonič vikne: Kuš! Tad bi malkice zastali, ali od “evropske perspektive” oni ne znaju odustati.
Ovo bezglavo sudaranje s zidovima realnosti nije nikakva specijalnost premijerke Srbije, već stav onih koji su je tu postavili, koji je tu drže i čije reči ona samo izgovara. Ta piramida počinje od predsednika Srbije, preko ministra inostranih poslova, do prizemlja gde se muvaju botovi koji delaju “za spas Srbije” za par stotina evra i profesionalni mitingaši koje plaćaju u nutro-naturi.
Iz te piramide se emanira sva odvojenost od sveta, pa i ovo najnovije “blurovanje” - što beše napor javnog servisa, da svoju vest napravi “politički korektnom” kroz retuširanja majice govornika sa srpskih ulica koji, zamislite, nosi natpis “Nema predaje”, a na mapi Srbija sa Kosovom i Metohijom. Zar nije mogao da stavi: “I love USA”, pa da bude u duhu vremena? Ali neće.
Stvarno, šta tu da radi dobar urednik kad ministar inostranih poslova javno saopšti kako je “razgraničenje zvanična politika”? Bože! Evo nas, živimo u onom što je u IV veku govorio Antonije Veliki – da zaista postoji vreme kad ljudi polude i kad vide nekoga ko je normalan, kažu mu “pa, ti si lud, ti nisi kao mi”. U ovoj zemlji svi koji ne prate instrukciju s vrha piramide su ludi. Lao Ce bez sumnje. “Što je više zakona više je i pljačkaša.” I haosa. Ovde se taj materijal dopremljen iz Brisela prevodi na tone. Lao Ceov “Pravi čovek” kaže: Ako se ne mešam, ljudi će sazreti, ako mirujem, ljudi će sami naučiti. Blesavi Kinez.
Ovde ako Pravi čovek nema tri konferencije za štampu za prepodne to bi se protumačilo da je abdicirao. Ili, ako ministar Dačić posle sat vremena ne poništava svoje velike misli koje je izrekao sa “apsolutnom koncentracijom” to bi značilo da je imao moždani udar. A činjenje? Šta je ovde činjenje? Po kojem principu se u ovoj unesrećenoj zemlji postupa? Logika, svaka dosad poznata logika, proterana je na severni pol.
Fizički zakoni se uzimaju kao bajke koje se stavljaju deci u udžbenike samo da bi zamenili naše narodne priče koje se izbacuju, po logici evro-reformi. Oni smatraju da sve znaju i onda kroje realnost po svome. Kosovski zavet je mit, kao što je to i Hristovo raspeće. Mit je za njih nešto nedostojno pažnje. “Oni dižu sebe do Boga i nadaju se da mogu da promene društvene i ekonomske zakonitosti.” To je svet antihrista. NJih ne treba mešati sa ateistima ili agnosticima. Život ateiste prođe u sumnji u činjenici koju je Nikolitini Bursaću rekao komesar - “Boga nema” . To ovaj svet ne brine. Nije im važno. NJihov bog sedi u Briselu. Bog njihovih predaka je mrtvac, jer nije im on pomogao da namlate ovolike pare i zajašu narod.
Bez Brisela i Vašingtona ne bi se makli ni za milimetar. NJihovo činjenje je antihristovsko. Otići će oni na Božićnu liturgiju, posebno, ako su tu i TV-kamere, učiniće ono prstima gore-dole-desno-levo, prekrstiće ruke kao što to rade pokajnici, ali stvarno će verovati u Hilari ili Angelu, pomoliće se Toniju Bleru, a ako zatreba i Joški Fišeru. Otići će i u Hilandar. Zagrabiće iz narodne kase i ponosno dati, kao da od usta svoje dece odvaja.
Ali od predaje Kosova ne odustaju! To je njima njihovo božanstvo dalo. Kakav je to visoki princip na kome se osniva njihovo činjenje: u ime sebe i za Srbiju? Sedam smrtnih grehova! Da, tako to u šta oni veruju nazivaju hrišćani. Uostalom, to je lepo rečeno na najvišem mestu: protestantizam bi bio zadovoljavajući, jer, kako oni vide protestante, oni ne bi zapinjali oko Kosova. To je tačno: ne bi dali Foklande po cenu Trećeg svetskog rata, ali Kosovo bi – da rata ne bude. Dali bi ga bez reči. Samo “da im se dade nešto”. Šaka, dve srebrenjaka.
Protestantima je (bar tako misle Vučić i Zorana Mihajlović) “vrednija večera od vere”, što njih dvoje nikako ne uspevaju da utuve u glavu primitivnom pravoslavcu. Koga još fascinira Dostojevski - ex Orinete lux! Pa, svako dete koje ima smart-telefon zna da Sunce izlazi na Zapadu. Uostalom, oni su obećali Angeli Merkel da će svojim zatucanim podanicima promeniti svest. I, šta ima loše u 7 smrtnih grehova? Evo: 1. požuda, blud, 2. gordost, oholost, 3. pohlepa, škrtost, 4. zavist, 5. proždrljivost, 6. gnev, 7. lenjost.
Pročitajte još jednom i biće vam jasno: srpski kompradori po ovim principima žive. I isplati im se. Žive ko bubreg u loju. Zašto to što je njima donelo toliko dobra, zašto to ne bi mogle postati ključne vrednosti društva? Okrenimo se budućnosti! Soroševe fondacije su za svaku ovakvu posejanu misao donirale milione dolara. Soroš Junior je najbolji prijatelj našeg predsednika, gotovo kao bin Zajed.
Zato će srpske majke učiti svoje devojčice da, kad porastu, budu kao “jake žene” iz naše presvetle vlade. Zato će se srpskim dečacima oduzeti sve plastične sablje i puške i da im se iz svesti i podsvesti izbriše Miloš Obilić, a detinjstvo premreža govorima predsednika i ministra za spoljne poslove o “miru u regionu”. A Srbija će se crtati bez Kosova i Metohije. A onda bez Vojvodine. Bez Raške oblasti. Može i bez Zemuna - pa i Kosovo je pre vraćano u Srbiju nego Nebojšina kula i Lido na Dunavu.
Šta ima loše u “smrtnim gresima”, kako je te osobine izvanrednim u četvrtom veku prozvao jedan vizantijski monah? Evagrije s Ponta nije Bog, mogao bi se dosetiti neki novoprotestant, i razviti priču: čovek izmislio, ljudi tj. mi, iz Glavnog odbora SNS plus ateisti iz Glavnog odbora SPS, možemo to izmeniti. Evo da pogledamo. Jednu po jednu “novu vrednost”, blud je, za nekog hrišćanina “iskrivljen, izopačen odnos prema seksualnosti kao nečemu čistom i svetom što je Bog stvorio”. Mi koji smo živeli u ateističkom društvu „naučnog socijalizma“ setićemo se da onomad razvrat nije bila deo televizijskih programa ni posle ponoći.
Sodomija se ni u kavim konstrukcijama nije uzimala kao „najvažnije ljudsko pravo“. Ali, rekosmo već, ateisti su bili slabići, čije bi se uverenje da je „čovek nastao od majmuna“ pretvorilo u klimav zub kad u „Zabavniku“ nalete na anterfile da se ni Tesla ni Ajnštajn nisu odricali Boga, niti vere. Zato da se zna, supergordog čoveka može da podigne samo ocvali liberalizam. I podizaće on glavu samo do osovine Brisel Vašington koja ga je tu stavila i održava ga.
Gord čovek je „pun sebe, smatra da sve najbolje zna, i da sve najbolje ume da uradi“. Ruži narod kad god stigne. Hrišćanske vrednosti, „mitovi prošlosti“, toliko su ispod moderne pameti da valja i decu od njih odvojiti. Ali, pošto on zna da ima zatucanog naroda, koji u to veruje – i to ih je sve više - onda će se potruditi oko tih glupaka kao oko glasača. A Toniju Bleru, liku kakvog Nušić nije mogao sresti ni u najstrašnijim snovima, će u razgovorima posle ponoći reći: razumete zašto to radim, naravno. Vladimir Sergejevič Solovjev je otprilike tako opisivao Antihrista.
Mnogi koji nisu čitali „Kratku povest o Antihristu“, gledali su film „Predskazanje“ – (The Omen, 1976). Podsetićete se te pripovesti. Ekranom plovi „uzoran, politički korektan i društveno odgovoran student prava na nekom prestižnom univerzitetu, na Harvardu ili Jejlu, neko ko se posvećuje socijalnom aktivizmu i obavezno ulazi u izbor lidera svoje generacije“. Taj dobri dečko, „kao Bane dobri sin“ je „i ekološki svestan i pobornik prava obespravljenih i hendikepiranih, branilac manjina, etničkih, socijalnih ili seksualnih, dosledni zagovornik prava homoseksualaca, zoofila ili nekrofila“.
Ne morate da se bavite „iskrenošću njegovih motiva“. Jer, iskrenost ovde uopšte nije vrlina, jer, rečeno je, antihrist je samo retardirani đavolji advokat s anđeoskim osmehom, neko koga od “normalnih” u Luciferovoj službi deli upravo naivna vera u ono u šta nije moguće iskreno poverovati. Oni mogu da kažu kao Lav Trocki: „Ne verujem ni u Boga ni u đavola“ (četvrta epizoda serije „Trocki“ koja je ovih dana uzbudula Ameriku). Šta ga čini takvim? Samoljublje i srebroljublje. Ujedinjeno po meri i potrebi okupacione Luciferske sile. Oni će mu preko Fridom hausa i MMF-a garantovati da je na pravom putu, a on će „čiste savesti“ činiti antihristovske stvari, sve se brinući o „budućnosti naše dece“, „miru u regionu“.
Oslobodiviši se savesti takav čovek otvara društvenu scenu za sve protuve. I „crvene“, i „žute“, i „zelene“ i „plave“. Prijošnje društvo nije bilo savršeno. Bilo je tu protuva, ali ovi nastoje prvo da uključe sve protuve u opšti „rijaliti“ – koji se širi od parlamenta, preko centralnih TV-dnevnika do izgradnje stadiona – pa da tako celo društvo pretvore u mnošto protuva. U gomilu, što bi rekli socijalni psiholozi. Pošten čovek je u ovom društvu sramota.
Moralnost je najgora glupost. Da budeš prezren i od društva i od onog što se danas zove porodica. Protuva je ideal. A ideal protuve je da uzme sve za sebe, pa makar svi pocrkali. Granica je samo veća protuva. Odnosno, na vrhu su one protuve koje koriste državni aparat da bi ostvarivale svoj cilj. Vrh vrhova, global je Imperija koja nastoji da tako ovlada planetom. Ideal protuve je da bude iznad društva: da ništa ne radi, a sve ima. Lenjost u ovakvom društvu je mera društvenog statusa.
Samoživost mora biti razvijana dotle da mladi koji bi trebalo da produže porodicu, naciju i vrstu ne žele decu jer deca ometaju žurku. Žurka “must go on!”, „Jednom se živi“. Nestaće porodice, gase se narodi, ali generacija živi. U ime budućnosti! Istina, samo oni sa najboljom zaštitom zaista mogu da imaju najbolje gajbe, najbolja kola, najbolji beli prah, da vode devojke s najlepšim radovima plastičnih hirurga. Ali svi mogu da veruju da je vrhunski cilj neodgovornost za svoj život. Lenjost duha je ideal. Nije svakom dostižna dokolica, ali svako je izazvan da u tom društvu to želi po cenu svega.
Duh potrošačkog društva je lažna misao da će se za sve naći – šaka srebrenjaka. Ima kreditna kartica, kredit, kredit na kredit, kredit za refinansiranje kreditne propasti. A pohlepa je majka srebroljublja. Nema danas u srpskoj vlasti nekoga ko Muhiku, doskorašnjeg predsednika Urugvaja, ne smatra budaletinom. Hose Alberto Muhika Kordano nije za njih normalan čovek, već virus koji je najbolje zadržati za sva vremena u Kusturičinom filmu. Kao mit.
Blesava priča, kao i ona borba „Nema predaje“ za Kosovo. I dok oni, mudri, koji se brinu za „našu decu“ a svoju decu šalju „na školovanje u inostranstvo“ i sve čine za ideologiju „domovina tamo gde im je dobro“, nas leče od mitova - moramo znati lečenje košta. Znate, oni moraju da učene sve da se danas ne pojave stihovi „Danas nama kažu, deci ovog veka, da smo nedostojni istorije naše, da nas je zahvatila zapadnjačka reka, i da nam se duše opasnosti plaše. Dobra zemljo moja, lažu!” Kako lažu! Pa, nije li sto puta rečeno da je „mir u regionu“ važniji od Srbije.
Spominjao je Milan Rakić „i danas kad dođe do poslednjeg boja“, spremnost na žrtvu. Zamislite našeg ministra kad bi čuo ovakve reči dostojne dostojanstva i istorije u „Ćirilici“ ili „Upitniku“, pa on bi se valjao od smeha. Ili upozorio da ovo može da ugrozi Briselski dijalog. Važna im je i Srbija, zbog izbora, jer ne sme se dozvoliti da se te generacije sete da „rijaliti“ još jedino nije potpuno ovladao ulicom. Ulica nije mesto gde će se menjati vlast, reći će odlučno svi pripadnici vrste homo briselarum, jer oni drže sve ostalo. A mi plaćamo. Pošto nećemo moći da plaćamo koliko njima treba mi smo za prezir.
„Srebroljublje počinje pod izgovorom milostinje, a završava se kao mržnja prema siromasima“, govorio je Jovan Lestvičnik u VII veku. A kako drugačije? Siromasi su ti zlo jedno. Pamte ko slonovi i eto ti ih traže neki srebrenjak za sebe. Ako ne daš odlaziće „u svet“. Ostaćeš bez njihove kože, ali tvoja ti izgleda sigurnija. „Dok ne zgomila novac, srebroljubac je milosrdan; čim do novca dođe, on stisne ruke“, jer sad je to „privatna svojina“. A u Lucifereovom carstvu „privatna svojina je svetinja“.
Ta svetinja pliva u zavisti. Pogledajte današnje opozicionare (to su „pljačkaši“ koji čekaju svojih novih pet minuta) – kad su postajali lideri stedntskog pokreta kuče nije imalo za šta da ih ugrize, a danas priznaju da imaju pola milijarde dolara ili evra, svejedno. Ali im svakako fali druga polutka. Kako da čovek živi na pola. I kao što je njemu zavidila sadašnja vlast, tako on ne može da odbaci zavist: oni rasprodaju, raznose, ugrađuju se dok grade puteve i mostove, a on koji je to pre savladao od njih mora da gleda.
I da plaća nekom mulcu da pod njegovim imenom piše socijaldemokratske budalaštine kako bi, kad bi on ponovo došao na vlast, bilo toga za sve. Naravno, da je to samo udica za somovski narod. Jer, valjda smo toliko naučili za četvrt veka tranzicije, vrednije je njima da se na svoj sit stomak saspe flaša vina od 5.000 dolara nego da se nahrani stotine gladne dece. Gladi te dece nema kraja. Ni onaj koji je na obali jezera sa pet hlebova i dve ribe jednom nahranio pet hiljada duša to nije mogao da reši. Stotine hiljada te dece u zemlji Srbiji ležu uveče gladni, pa kad bi na to gledali naši evroljubi njihov stomak nikad ne bi stigao na red.
Zato se ne čudite što im je skupo da se plati bednom radniku 39.000 dinara za mesec dana rada, ali neće se čovek iz srpske političko-ekonomske elite ni počešati po glavi kad za svoj stomak i još nekoliko takvih trbušina baci 3.900 evra. On će u odelu od 4.000 evra svojim rukama, sa satom od 40.000 evra na levoj ruci, podići bolesno dete i ohrabriti sve nas. Ali, pošto će se uvek naći neko zakeralo koje će ga podsećati da ima toliko onih koji nemaju, on je gnevan.
Ne može na miru da jede. Gnevan je što ne može na miru ni da pije. Gnevan je što ne može bez gunđanja da proda aerodrom „Nikola Tesla“, što ne može na miru da podiže “Belgrade Waterfront”, gde će se neki ljudi koji naporno rade moći odmoriti od tog zlog naroda i njegove bede. Gnevan je što, iako im on obezbeđuje da budu vitki, oni nekako uspevaju da gaje svoje stomake. Gnevan je što oni neuki neće da prihvate da Ustav nije ništa, a on učen zna da je važan Tačijev ustav, a da je Ustav Srbije bezvredan.
Gnevan je i mora da viče na svoje novinare koji hoće a ne znaju kako da mu pomognu, pa da ništa uznemirujuće ne stiže do njega kad on radi tako važne stvari „za nas“. Gnevan je što postoji reč „izdaja“. Kakav je ovo jezik? Imamo li mi filologe? Sve to može da se napravi. Ali on je okružen nesposobnjakovićima, a sam ne stiže sve. Evo nas opet na početku: sad je jasno zašto naš Natčovek čije “Veruj u sedam smrtnih grehova”, ne može da prihvati da mu iz Pariza kažu – bog iz Brisela-Vašingtona nema sad za vas vremena. A kada će imati, ne zna se. Strahota!
Srpski homo briselarum je u svom opskurnom mozgu sačuvao reči samo prve od 10 Božjih zapovesti: Ja sam Gospod Bog tvoj; nemoj imati drugih bogova osim Mene. Drama! Da li je moguće da je i bog iz Brisela-Vašingtona, za koga oni znaju da je bog jedini, samo mit? E, pa sa tim se ovi ljudi ne usuđuju suočavati. Jer bez toga nema njih.
Izvor: Pravda
