Piše: Miroslav Lazanski, Politika
Ali iza fusnotice ne stoji samo Priština, već i mentori koji imaju bombe. Koji kao da su čekali 20. godišnjicu agresije da bi nas opet podsetili da oni nemaju nameru da promene mišljenje. Dobro je da nam svojevremeno iz Haga savetodavno mišljenje o kosovskoj samoproglašenoj nezavisnosti nije odaslato na Vidovdan, pamtilo bi se. Hoćemo li i ovu „platformu” pamtiti po 20. godišnjici rata za Kosovo?
Hoćemo li, dakle, i kako uspeti da izbegnemo direktan izbor između sile i prava, hoće li to, ipak, na kraju biti puko pitanje između moći i slabosti? Hoće li to, ipak, biti i političko rešenje koje se zasniva na interesima, a manje na lekcijama iz istorije, hoće li nas to definitivno uveriti da živimo u hobsovskom svetu hegemonije i sile u militarističkom političkom diskursu geoekonomskih motiva?
No, kako god da bude to mišljenje, evropska istorija je pokazala da se sukobi ne mogu rešavati bez analize njihovih uzroka i da se mir i bezbednost ne mogu nametati silom. A zalaganje za pravni poredak zahteva, pored priznavanja svega toga, i politički kompromis za njegovu zaštitu. Jer, nije dovoljno samo izabrati mišljenje.
Američki i NATO rat protiv SR Jugoslavije 1999. godine bio je nezakonit i prema američkim i prema međunarodnim zakonima. Američki Kongres nikada nije glasao za takvu odluku, UN nikada nisu usvojile takvu odluku, Jugoslavija nije posedovala nikakvo oružje za masovno uništavanje, nijedan jugoslovenski vojnik, avion ili brod nije prešao granice zemlje da bi napao neku NATO državu.
„Pregovori” u Rambujeu nisu bili pregovori, aneks B tražio je potpunu NATO okupaciju celokupne jugoslovenske teritorije. Pravi cilj rata bilo je rasparčavanje SR Jugoslavije na što manje delove i potpuna vojna, politička i ekonomska dominacija SAD na Balkanu, kao i rušenje koncepcije nacionalnog suvereniteta malih država. Priče o ljudskim pravima i univerzalnoj pravdi za sve u vizuri takve demokratije priče su za malu decu. Ono što je Priština jednostrano proglasila doletelo je na krilima NATO aviona. Poklonjeno.
No, kako sada posle svega izaći iz tog pravno-političko-strateškog američko-albansko-srpskog ćorsokaka? Ili, jednostavnije, zašto Amerikanci više vole Albance nego Srbe? Je li istina zaista u tome da su Albanci rekli i pokazali Amerikancima da bi mogli da sa njima, Albancima, u regionu, pa i šire, imaju velikih problema, dok su Srbi bili konstruktivni, miroljubivi i uzdržani? Drugim rečima, da su Albanci pokazali „veći remetilački kapacitet” od Srba? Kuda sve to može da odvede?
Amerikanci su propustili da oko Kosova osvoje srca i duše većine Srba, propustili su da otvoreno pokažu kako cene dostojanstvo srpske države. Pribežište od etičkog stava moralnosti našli su u krutom stavu amputacije dela srpske državne teritorije. Očekivali su da će biti dovoljno ako Srbima daju dovoljno farmerki, dovoljno rok muzike i dovoljno „Mekdonaldsa”. Pogrešno. Srbi nisu učestvovali u „hladnom ratu” da bi zavredeli takav grub postupak.
„Novi albanski prostor”, termin koji se u Tirani i Prištini koristi od 1999. godine, ekonomsko, političko, kulturno, saobraćajno povezivanje Kosova i Albanije, potpuna integracija, o kojoj sada, naravno, niko neće otvoreno da govori, postaviće vrlo brzo i pitanje teritorijalnog povezivanja s Albancima u Crnoj Gori i u Makedoniji. A to je potencijalno novo „bure baruta” na Balkanu. Da li o tome neko razmišlja u Vašingtonu?
Dijalog između Srba i Albanaca nije ni započeo. Dve nacije, dve kulture, dve religije, dva jezika, isti životni prostor. I nasleđe nepoverenja i krvavih sukoba. Kako to sve prevladati? Da bi se krenulo napred prvo je potrebna zajednička vizija tog prostora, zajednički stav o krajnjem ishodu. Sa Zapada se Beogradu i Prištini sugeriše da se krene od običnih svakodnevnih pitanja i problema, od struje, vode i saobraćaja. Istorija „zamrznutih” sukoba pokazuje da ta metoda nikada nije bila uspešna. Da se prvo bavite komunalijama, a posle ćemo o državi, to nigde u svetu nije uspelo. UN na Kipru pokušavaju da primene tu metodu već 35 godina, ali bez rezultata.
Naime, kada bi postojao zajednički srpsko-albanski stav da ništa nije dogovoreno, sve dok ne bude dogovoreno, onda bi dijalog o svim ostalim stvarima, voda, struja, povratak izbeglica, saobraćaj, sve bi to bilo daleko lakše izvodljivo. I sve bi to bilo mnogo brže da i albanska strana poštuju osećajnost srpske strane. Da postoji zajednički stav o krajnjem ishodu, uslovljen opštim sporazumom o svim nerešenim pitanjima, onda bi i pretresanje teških i komplikovanih problema bilo olakšano. Ali Priština odbija bilo kakav kompromis, a Vašington preko Prištine i kosovskog pitanja, zapravo, vrši pritisak na Beograd da se distancira i od Moskve i od Pekinga. U takvom ambijentu rešenje problema je daleko, za to će trebati mnogo vremena, mnogo javne, a još više tajne diplomatije.
Šta je Vučić rekao nakon sastanka sa Putinom saznajte OVDE.
Izvor: Politika
