Piše: Aleksandar Dugin
Postoji dogmatski tok stvari i postoje oscilacije stvarnosti. Rusko proleće pripada dogmatskom toku stvari - kao što je rusko buđenje.
Mora se dogoditi, i to će se dogoditi. Kolonizacija Rusije od strane liberalnih globalnih elita sa njihovim epistemima će se završiti, a Rusi će biti slobodni da izgrade svoje veliko carstvo - iznad svega, filozofsko.
Ali Hegel je rekao da nema velike države bez velike filozofije. Rusko proleće je takođe pre svega filozofski koncept.
Stvarnost ne prati uvek glavnu semantičku osu - dogmatski tok stvari, Providnost. Ona se zavija kao zmija, odstupa od istorije, pokušava da vodi u slepe ulice od kojih su ponekad izabrani narodi i društva decenijama i vekovima. Devedesete godine dvadesetog veka bile su takav ćorsokak od kog pokušavamo i ne možemo izaći.
Rusko proleće je bio trenutak kada se stvarnost za kratko vreme približila dogmatskom toku stvari i ... povukla se ponovo. Rusko proleće je metafizički događaj. U ovom trenutku, ruski narod se skoro probudio i proglasio se subjektom i snagom.
To čak nije ni u Ukrajini. Poenta je u oživljavanju ruske samosvesti, ruskoj volji. To nije bilo buđenje Krima ili Donbasa, pa čak ni čitava Novorusija, to je bio trenutak koincidencije spoljnih istorijskih događaja sa dubokom moći i semantičkim linijama ruske sudbine.
Stvarnost ima značenje. Ali njen odnos sa značenjem je različit. Najčešće, realnost oscilira oko semantičke ose istorije, pokušavajući da se što više distancira, ali bez značenja, stvarnost potpuno gubi bitku (kako je SSSR propao - srušio se prvenstveno iz gluposti i besmisla). Zbog toga je prisiljen da se sinusoidalno vrati na osu. Tako se sve pokreće: stvarnost - status quo - beži od svoje suštine, ali, dotaknuvši granicu kombinacije u totalnom idiotizmu autoreferencije, ona se ponovo vraća.
Rusko proleće je trenutak kada stvarnost postaje smisao i svrha. Zato je to toliko uticalo na ljude i tako uplašilo državu. Država - to je stvarnost, a narod je nosilac značenja i postojanja. Odnosi među njima u ruskoj istoriji su izuzetno napeti i dijalektički.
U 2014. godini, Rusi su verovali da je Putin ozbiljan i stvaran. A ova vera je otvorena za ontološku zajednicu naroda i države. Ponovno sjedinjenje s Krimom činilo se trenutkom ovog vrhunca - konačno je država došla u fokus s istorijom. Nezgodno, sa zakašnjenjem, malo invalidnosti, ali je došlo. To je bio poraz jednog đavolskog sloja u ruskom društvu - pete kolone. Prethodno je država flertovala s njom, ali nakon Krima, konačno se razdvojila.
A Donbas je postao trenutak sledećeg zbližavanja stvarnosti i dogmatskog toka stvari. Ali to je bio samo korak prema Novorusiji - nije sam sebi cilj. I ovde se odlučila sudbina šeste kolone - uslovno rečeno "liberali i špijuni protiv Putina".
Ova šesta kolona jedva da je preživela Krim da bi zadržala svoje privilegovane položaje u državi i ekonomiji, ali se na ozbiljan način pobunila protiv ruskog proleća i Novorusije. Šesta kolona je takođe đavo, samo se nalazi bliže srcu države. Ima više lukavosti, više političke tehnologije. Ponekad se ovo đavolsko lice šeste kolone može prepoznati u likovima koji su kasnije naručeni u Donbasu i Ukrajini u celini.
A u 2014. godini, u maju, država i sa njom stvarnost su napravili manevar od dogmatskog toka stvari. To je definitivno bila izdaja Ruskog proleća i Novorusije, ali ne sasvim izdaja Donbasa. Ipak, šesta kolona je pobedila, a stvarnost se ponovo počela udaljavati od suštine.
Bilo je monstruozno. Neko je pokušao da samostalno nastavi Rusko proleće - na kraju krajeva, započelo je buđenje ruskog subjekta, a subjekt je onaj koji ide na front ne po redu, već po diktatu srca. Ali se ispostavilo da je buđenje daleko od potpunog, a te snage nisu bile dovoljne.
Heroji Ruskog proleća su svesno dali snagu, nadu i život. Postali su glavni grad ruskog buđenja. Ovo Buđenje je upisano u samu logiku ruske istorije, bez obzira koliko se realnost razlikuje od nje. Dakle, heroji Ruskog proleća su ovde s nama, kao što su pravi heroji svih naših Domovinskih ratova. Oni su naša osnova, naša Dine. Živi i mrtvi, oni formiraju ruski subjekt.
Država i njen vođa su se ponašali sramotno. Mogu dati mnogo argumenata zašto se to dogodilo. Nije važno. Kako greh ima mnogo objašnjenja, ali nema izgovora. Može se shvatiti zašto je takav pokvaren čin učinjen, ali objasniti ga "lukavim planom" je nemoralno sa istorijske tačke gledišta.
Država, možda uplašena buđenjem ruskog subjekta, pokušala da ga zdrobi u korenu, da ga odseče od stvarnosti.
U svakom slučaju, to je bila pobeda za šestu kolonu, koja je sam đavo. Stvarnost je ponovo počela da se udaljava od sudbine, samo delimično prilagođavajući ovaj pokret Siriji.
Sirija je odlična, a to je ozbiljan geopolitički uspeh, ali ne ukida Novorusiju.
Evo gde smo sada. Rusko proleće odlaže i rastrga đavo. Niko nije rekao da je slab i lak za rukovanje. Nije slabo i nije lako. Štaviše, bez Hrista je uopšte nemoguće. Hoćeš, pokušaj, ali bolje veruj starijima i monasima. Nemoguće. I sa Hristom je sve moguće.
Dakle, Rusko proleće i rusko buđenje su ispred nas! Istovremeno, važno je uzeti u obzir iskustvo: ne može se osloniti samo na državu. S vremena na vreme izdaje dogmatski tok stvari, ljude i njihovo biće u korist sveta, njegovih zakona i, shodno tome, u korist princa ovog sveta, đavola. Činjenica da šesta kolona postoji u Rusiji već znači da je knez ovog sveta u sistemu, a ne samo napolju.
Poslednje: Da li je bilo u redu verovati u rusko proleće 2014. u svetlu njene naknadne izdaje? Da, apsolutno. Ova vera je više ukorenjena u postojanju i značenju ruske istorije nego u stvarnosti izdaje. To nije bio državni rat, već nacionalni rat, naš ruski rat za našu suštinu. I kad god se predstavi slučaj ruskog buđenja, mi smo obavezni da ga koristimo, bez obzira na cenu.
Gledajte, šta su ruski knezovi postigli, koji nisu obožavali paganske obrede u Zlatnoj Hordi? Politički, ništa. Ali oni su postigli svetost i uložili ovu svetost u buduću rusku pobedu - u rusko oslobođenje. Šta su staroverci postigli kada su išli u beg i zapalili se, ali nisu napustili staru rusku - moskovsku - veru? Ništa Ali zahvaljujući njima, Sveta Rusija i njena struktura, barem delimično, su i danas živi.
Šta su postigli novi mučenici koji se nisu poklonili pred đavolom boljševizma? Ništa Oni nisu išli samo protiv države, već su delimično išli protiv pomirenja u crkvenoj hijerarhiji (kao što su bili staroverci). Ali svojim delovanjem su ojačali Crkvu, postavili temelje za njeno buduće buđenje. Pravoslavlje danas stoji na njihovoj krvi, na njihovom bolu, na njihovoj patnji. Sve generacije ruskog naroda pripremale su Rusko proleće.
I jedini način da to uradimo je uvek i svuda. Pobeda zavisi od Boga. Samo bitka na NJegovoj strani zavisi od nas. I bolje je trpeti poraz sa Hristom nego pobediti sa Antihristom. Stoga sam uveren da su dani šeste kolone odbrojani. Svi uspesi đavola i sve oscilacije stvarnosti nisu ništa nego dogmatski tok stvari. I on vodi do ruskog buđenja - nepokolebljivog i neizbežnog.
Čemu zapravo služi baza Bondstil, pogledajte OVDE.
Izvor; Pravda/Russkaя Vesna
