Piše: Slobodan Reljić
Podsetili smo se i da je to što oni sada čine bio „kopernikanski obrt“ Zorana Đinđića. Đinđićev kosovski obrt!
U početku višestranačkih pohoda malo bejaše ljudi skloni „evropskim vrednostima“ bez alternative, kao Zoran Đinđić. Braneći Zapad od Srba on je neumorno rasipao ogromnu energiju i zavidna znanja. Ali kad je jednom kao vođa srpskog plemena stao naspram franačkim poglavicama licem u lice, ta njegova blistava inteligencija u trenu se pretvorila u um, razumeo je ono što je najočiglednije pokazivala Katarina Velika – vođa je narod. I ako dolazi iz daleka mora da se saobrazi s narodom. Iako je učen mora da urazumi učenost. Nema velikih poteza ako ih velike vođe čine protivno osnovnom interesu naroda. Tu samoživost i gordost nema ko da upamti kao dobro.
I od nekoć prozapadnog vođe Zorana Điniđića ostao nam je amanet koji izrekao pred slućenu odmazdu: Što se Kosovskog problema tiče „rešenje je u kompromisu koji traži Rezolucija 1244. Rešenje je u suštinskoj autonomiji za Kosmet, vraćanju proteranih Srba i vraćanju predviđenog broja naših policajaca u pokrajinu. U striktnom sprovođenju Rezolucije 1244, do poslednjeg slova. Tek kada iz NJujorka i Brisela počnu da stižu ovakvi glasovi – situacija će početi da se suštinski menja nabolje.“ Do poslednjeg slova! Amin.
Koliko smo sada daleko od tog stava!
Onoliko koliko su oni koji su se kleli u Đinđića odstupili od njegove oporuke. Onoliko koliko su prečuli te njegove reči i stalno se vraćali „mladom Đinđiću“. I zato nikako nije tačno to čega se ovih dana setio operativni gradonačelnik Beograda Goran Vesić da bi „Zoran Đinđić danas bio sa Aleksandrom Vučićem“. Vesić je očigledno čitao neke Điniđićeve izjave iz vremena kad ministar Vučić ne bi imao problem da ga uhapsi. Što s ministarske tačke gledišta u ono vreme ne bi bilo neupitno. „Mladi Vučić“ ne bi bio milosrdniji ni prema ovom predsedniku Srbije! To dobro vreme o kome Vesić priča očigledno nikad nije postojalo – mada, da nije bilo atentata, nije isključeno da bi se desilo.
U srpskoj postkomunističkoj eliti, gde je Đinđić jedna od perjanica, jedina konstanta je konvertitstvo. Danas je Aleksandar Vučić po pitanju svih srpskih pitanja ono što su bili Boris Tadić, Dragan Đilas, Vuk Jeremić a o Borku Stefanoviću i ne govorimo. Tadić, Đilas, Jeremić su postali veći vučići od Vučića ministra informisanja u vladi iza koje je stajao Slobodan Milošević, a kad nas je NATO bombardovao zbog Kosova i Metohije.
Šta da se sad radi?
Da li je Vučić bio u pravu onda ili sad?
Čujemo ga kako sam izgovara reči koje se bez nekog napora daju protumačiti kao poruka - da je „mladi Vučić“ bio blesav. I to želi da jasno pokaže. Pre svega „prijateljima“ i neprijateljima na Zapadu. Znam ljude koji misle da je to samo taktika - malog vuka koji dlaku menja ali svoje stavove nikad. Ali ona je porodila Briselski sporazum s čim se ti ljudi nikad ne bi složili ni u jednoj tački da ga je potpisala „žuta ruka“. A ovako ćute i misle da neće morati doći u dilemu: da skoče s broda kad se Kosovo odgurne od Srbije ili da sebe ponište do kraja života.
Kad je nekome u globalističkom „boju za Kosovo“ Marko Đurić Miloš Obilić a Kosovka devojka Ana Brnabić onda on, čini se, šalje jasnu poruku. Javlja svima car Vučić, da on tu nikakvog boja ne planira, nego se priprema za spektakl pred Skupštinom da se predaja Kosova proslavi kao pobeda od 5:0. Možda sad i 10:0. I pazi predsednik Srbije da svojim albanskim „saradnicima“ne maše crvenom krpom pred očima u operaciji „konačni i obavezujući sporazum“ sa spektaklom „unošenje stolice za Tačija u Generalnu skupštinu OUN“. Kad vide njegovog Oblića i čuju strašne pretnje Vučićeve Kosovke devojke brutalni redar u kriminalnom svetu Ramuš Haradinaj i Hašim, koga su zbog njegovih sposobnosti u „intelektualci“ iz UČK zvali „Zmija“, mogu mirno da spavaju.
Novi Obilić se istakao kad su ga albanski specijalci hapsili u Severnoj Mitrovici i lomili kao kriminalca. A kad se naša premijerka u nekoj javnoj raspravi zauzme za svoju južnu pokrajinu tu imate manje vatre nego kad našoj seljanki na pijačnoj tezgi kupac neoprezno dira veze mladog luka. „Digitalna Srbija“ je za Vučićevu Kosovsku devojku nova „nebeska Srbija“, a car Lazar bi u toj projekciji završio kao oni zviždači u Marićevića jaruzi.
Slobodan Jovanović je svet javnih radenika kojima ni do čega nije stalo zvao - poluintelektualcima. (Izvedenica od – polusvet.) Paralelno s tim ovi naši su poluelita. Sve im je napola. U predizbornoj kampanji dali bi glavu za Kosovo, a onda posle bi dali Kosovo za glavu šećera. Evo sad bi dali i Preševo, Bujanovac i Medveđu plus, samo da se skinu takse na plazmu i niške cigarete. Žao im što se narušavaju ljudska prava Albanaca da jedu i puše ono što najviše vole. Ali zato nemaju ništa protiv da se ti isti obespravljeni Albanci ustroje u paravojsku Kosova.
Ali budimo pravedni. Đinđića su prvo izdali njegovi – Boris Tadić, Dragan Đilas, Vuk Jeremić, a jedino se tog „Đinđićevog obrta“ držao, pralik njegovog obrta, ćutljivi Vojislav Koštunica. Međutim, sada iznenada(!?) stvari kreću „đinđićevskim“ putem.
Evo, kao tobdžija Jeremija, koji „preziva se Krstić“, udara nekadašnji predsednik Srbije i lider Socijaldemokratske stranke Boris Tadić da je bio „uvek i protiv podele i protiv nezavisnosti Kosovo“. I logično dodaje „da se mora ući u reviziju Briselskog sporazuma“. I veli da je to „jako bitan momenat“, ali priznaje „da je to sada ekstremno opasna situacija, jer svaki međunarodni ugovor koji se potpiše veoma teško revidira bez određenih posledica po onoga ko to hoće“. Vrlo teško, ali se revidira. Košta. Pa, pravila se veresija od gotovog. I u tom poslu, zaista, nikad „ne zna dan noć šta kuva“.
Šta god da je motiv Borisa Tadića, čak i ako se to razume kao njegova neodgovrnost, ovo je tačno. Čak i da je, nekim čudom, Briselski sporazum i najbolji dogovor, ako se druga strana ne drži toga što je dogovoreno - onda je logično da se on raskine, a stvari vrate u prethodno stanje.
Dobro, time bi Aleksandar Vučić sebe doveo u situaciju da njegovi nekritični podržavaoci pomisle da nije dobro pregovarao, ali bi – srpska stvar imala koristi. Vučić stalno govori da je „Srbija najvažnija“. Pa, evo. Za utehu mu može biti što je tu gadost od sporazuma potpisao Ivica Dačić koji se nikad ničega nije gadio.
I da, strašno će mu zameriti „naši prijatelji“ sa Zapada koje je on okupio da mu pomognu da bude malo bolno, ali da se Srbija s Kosovom i Metohijom „razgraniči“. Ali, on je čitao od detinjstva, a njegovi „prijatelji“ znaju to vrlo dobro i zato su bacali bombe s osiromašenim uranijumom:“ U toj zemlji ni zečijoj stopi, neprijatelj verovati ne sme, ni tragu volovskih kopita.“ Desankina poruka je pesničkim jezikom rečena, a Aleksandar Vučić može da na svojoj koži oseti da „dogovori su možda tajni, i žetelačke pesme, i udari šumskih sekira, i uspavanka uz kolevku svita.“ Henri Kisindžer nije pesnik, ali je tako nekako u toku NATO bomradovanja upozoravao zapadne bandoglave lidere.
I dalje - besprizornost Albanaca kao i njihovih podržavaoca Amerikanaca, daje Vučiću za pravo da 1) odlučno iz briselskih pregovora izbaci sve elemente koji izlaze iz sfere tehničkih i prelaze u pitanja statusa Kosova i Metohije i granica Srbije; da javno udari ćušku neodgovornom Dačiću i vrati ga ustavnim obavezama; 2) da povuče svoju saglasnost sa onog na šta je pristao, čak i ako ne može trenutno da popravi stanje na terenu – oprostilo bi mu se, živ je čovek, ali se ne može zaboraviti; 3) da se zahvali svojim vrlim savetnicima javnim protivncima srpskih interesa – Gerhardu Šredru i posebno Srbima milom Toniju Bleru; a da nam Ana Brnabić pokaže Blerove pro bono priznanice, da se čitav svet zaprepasti da je taj čovek nešto besplatno uradio ikada, igde i za bilo koga; 4) da oni hrabri momci sa Srpske liste izađu iz Haradinajeve vlade i da se ne vraćaju ni u jednu koja funkcioniše kao onaj Venecuelanac Gvaido, koga čak ni Ivica Dačić, zasad, ne priznaje; da se lepotici Mogerini odgovri da zaboravi sve ideje o promeni Rezolicije 1244 koja je, inače, američko dostignuće posle bombradovanja Srbije, za šta im je tada trebala i pomoć Viktora Černomirdnina, jer toliko im je bilo važno da se dočepaju ugovora sa Srbijom (koja je tada bila međunarodni subjektivitet s Crnom Gorom Mila Đukanovića); 5) da predsednik prekine sve pregovore koji narušavaju obavezu iz Ustava na koji se on zakleo i 6) i da se započne široka rasprava od narodne skupštine sve dole do naroda i da se „slobodni mediji“ prekinu upotrebljavati kao oružje za „razgraničenje“ – dosta je bilo. Nego da, kao u svakoj normalnoj zemlji, postani deo fronta za odbranu prava, slobode srpskog naroda i integriteta zemlje Srbije.
Dobro, pažljiv čitalac bi mogao primetiti da su ovo stavovi koje je formulisao Dragan Đilas u svom ljutitom pismu u šest tačaka. Pa, šta?
U vremenu Pax Americana kad je Srbija postala „zemlja u tranziciji“ (iz nečega u ništa!) sva srpska poluelita dosad, manje ili više na različite načine, radila je u korist štete sopstvenog naroda i države, ali ako su se otreznili reći će im se: dobro došli. Svi su slušali svoje zapadne upravljače, ali ako su se odvažili da odsad poslušaju narod - njih 81 odsto – i stanu u odbranu Kosova i Metohije, čak i kad se to uslovljava ulaskom u Evropsku uniju, znaju da je to „Đinđićev amanet“. Veliki bi to bio napredak, najveći, ako bi se taj svet utemeljio oko Kosovskog pitanja.
Prosta je poruka: ako stajete u odbranu Kosova, na demokratskom principu i u skladu s pravom međunarodnim i domaći, onako kako je to definisao Đinđić, logično ćete imati podršku - četiri petine naroda. To bi trebalo da je za vas više od svakog bodovanja Fridom hausa i podrške Fonda za političku izuzetnost i sina DŽordža Sorosa. Ako mislite da je to nemoguće pogledajte preko severne granice – Viktor Orban već čini.
Iz toga sledi, ako stvarno mislite 0no što pričate, da se uspostavi Ugovor s narodom o Kosovu (ili kako god) a iza koga će stati Vučić, Đilas, Jeremić, Tadić i svi koji drže da se mora biti „uvek i protiv podele i protiv nezavisnosti Kosovo“. Mogla bi to da bude Platforma za akcije oko vraćanja južne srpske pokrajine u normalno stanje, a ako hoćete i odgovor na beslovesnu Platformu Tačija i Haradinaja. To bi bio front za respekt.
Čak bi i Skot i nemački ambasador kome Srbi još nisu zapamtili ime – a koji nikad nisu držali do stavova i mišljenja većine naših političara morali da pošalju depeše kako se u Srbiji pojavila grupacija koja je odlučila da ne bude gomila njima dragih „korisnih idiota“. Doduše, vi znate da bi se oni mašili nekih dosijea, ali narod se nada da nije istina to što se „ispod žita“ i preko BIRN-a širi.
A o ostalim pitanjima nek se nastave političke rasprave i borbe. Tako bi Srbi počeli da drže do svojih konvertita – jer negde su stali. A Srbiju i njenu političku elitu počeli bi da uvažavaju u svetu. Ali zaista. Doduše ne bi ih „voleli“ iz sažaljenja, kao što su dosad činili. Ozbiljne branioce suvereniteta drugi nikad ne vole, ali uvek uvažavaju. To je još od Homera.
Tako bi se srpska politička scena unormalila. Ne, ne bi to bio poziv da prestanu političke borbe, ali bi prestalo beskrajno samoponištavajuće stavljanje u pasivnu gubitničku poziciju, sa refrenom - „mir u regionu“. Čemu stalno ponavljanje te univerzalne normalnosti. Pa, naravno da su Srbi za mir na prostoru na kome žive. To je kao kad bih stalno komišijama ponavljao: nisam pljačkaš stanova! Podrazumeva se. A ako to stalno govorim, svako normalan bi se pitao: kakva je to nečista savest? Dobronameran komišja želi dobronamernog čoveka sa susednih vrata. To što je Amerika uredila Balkan tako da sve komšije moraju da sumnjaju jedni u druge, a svi u najveće – Srbe, ne znači da treba da se ponašamo kao budale.
I vreme je da se javnost u Srbiji uspostavi kao srpska. Neće nam valjda stare mantre Čede Jovanovića biti mera. A donirane kampanje NVO pravci kretanja. Ambasadori bi mogli da se uvedu u red (i o tome bi mogli da se sete Đinđića) i da počnu da se ponašaju kako je opisano u onim konvencijama.
Da se ova javnost suoči s realnim stanjem kako se na prostoru, koji je i naš, uveliko oblikuje Velika Albanija. Da se učini jasnom razlika između interesa Zapada i interesa Srbije, i da se Evropska unija, naša bedna šargarepa, stavi na mesto od kojeg Srbija ima neke koristi a ne da bude kolonija bez lika i nade. To takođe nosi velike rizike, ali u postojećem stanju nema rizika – propast nam je sigurna.
Najveća odgovornost je na Aleksandru Vučiću. Ne samo zato što ga se njegovi zapadni prijatelji sve jasnije odriču. On još uvek ima najveću podršku glasača, ali bi valjalo da razume da je njegov legitimitet u ovako razorenoj političkoj atmosferi nizak. I da primi k znanju da rešenje na ulici priziva on svojim ponašanjem i provokacijama. Hiljade ljudi koji šetaju nedeljama sigurno zasližuju boljeg vođu od jednog preambicoznog glumca, ali u stanju koje prave Vučićeve vlasti i on je dovoljno dobar.
Jer, „prava države Srbije u južnoj pokrajini nešto su znatno šire i važnije od zbira prava EPS-a, Pošte ili Železnice. Radi se o sudbini i budućnosti Srbije, o statusu Kosmeta i državnih nacionalnih interesa povezanih s njim. U određenom smislu, i o budućnosti Balkana i o našoj potrebi da međunarodna zajednica sve ovo ozbiljno shvati“. Eto, dobrog okvira. A pošto ovi ljudi tvrde da poštuju Đinđića, mogli bi da ga bar sad poslušaju. Kao što nikad dosad nisu.
P.S.
Potpuno razumem utopiju ove matematike nalaženja „najmanjeg zajedničkog nacionalnog sadržaoca“. Kako ko od naših partijskih radnika dođe na vlast, pokazuje naša demokratska istorije, daće Kosovo za jednu večeru sa Skotom. Razgraničavaće se kod Kruševca. Sve za „dobrobit Srbije“, trubiće preko svih medija. Iza njih će nastupati horde političkih analitičara kojima ni jedna rugobna reč neće stati u grlu. Ali, svi ovi ljudi, ma šta o njihovim delima mislili, iz ove zemlje „velike tajne“ su. Izglednije je, s obzirom u kakvom sistemu delaju, da oni nisu ti koji mogu da učine – najnormalniju stvar za Srbiju. Verovatno su oni majstori „otpora“ i „obojenih revolucija“, kojima je Beograd majka a koji uče po knjigama DŽina Šarpa, normalnu Srbiju već dogurali na korak do živog blata. „Đinđićev obrt“ se tu pojavljuje kao potencijalni čin sv. Pavla iz Tarza. I on znači da naš otpor njihovom „otporu“ ne može stati. Jer bi posle morali da se pomirimo da bi nestalo nas.
Tekst Slobodana Reljića “Žrtvovanje Jutke iz Brusa, Vučićeva reka bez povratka” možete čitati OVDE.
