Analitičari su vrlo podeljeni oko pitanja međunarodne stabilnosti – znači li to da smo kao čovečanstvo zaista nadmašili takav nivo sukoba ili se primičemo globalnoj katastrofi, mogućem Trećem svetskom ratu koji bi značio i kraj civilizacije kakvu poznajemo (Putin, 2018.). Trenutno, zasigurno svedočimo novom Hladnom ratu, iako mnogi smatraju da je već sukob u Siriji, koji je preko posrednika uključio brojne međunarodne aktere (proxy war), imao globalni karakter.
Naučnik sa Univerziteta Kolorado, Aron Klauset nastojao je da istraži da li smo kao čovečanstvo krenuli prema novom velikom globalnom sukobu ili je ”dugi mir” zapravo naša (srećna?) budućnost. Rezultati istraživanja dostupni su u članku ”Trends and fluctuations in the severity of interstate wars”, objavljenom na Science Advances, u feruaru 2018.
Klauset se koristio informacijama iz službene baze podataka o ratovima (Correlates of War interstate conflict) koji se odnose na 95 međudržavnih sukoba od 1823. godine pa do 2003. Podaci ne uključuju građanske ratove ili terorističke akcije, kao ni ratove u Iraku, Siriji i Jemenu koji se (neopravdano op. aut.) vode kao građanski. Dakle, od 1945. godine bilo je relativno malo velikih međudržavnih ratova, naročito u poređenju sa prethodnih 30 godina, kada se čovečanstvo suočilo sa užasima dva svetska rata.
Međutim, ovaj kontekst međunarodne stabilnosti, koji se ponekad naziva i ”dugim mirom”, prema autoru je vrlo kontroverzan. Predstavlja li to trajni trend uzrokovan istinskom promenom u temeljnim procesima stvaranja sukoba ili je realnost međunarodnih odnosa prepuna napetosti koje mogu eksplodirati? Empirijski modeli koje je koristio u istraživanju pokazali su da ”dugi mir” i razdoblje velikog nasilja koje mu je prethodilo (I i II svetski rat) nisu statistički neuobičajeni obrasci.
Međutim, modeli ukazuju da bi posleratni uzorak mira trebalo da izdrži još najmanje 100 do 140 godina kako bi postao statistički značajan trend. Drugim rečima, statistička studija učestalosti velikih ratova u ljudskoj istoriji pokazala je da takozvani 70-godišnji “dugi mir” jednostavno nije neobičan fenomen koji ukazuje na razdoblje bez presedana.
Studija je zaključila da nema razloga verovati da će dosadašnje razdoblje ”dugog mira” trajno opstati, budući da istorijski obrasci rata upozoravaju da ”dugi mir” može biti znatno krhkiji, uprkos nastojanjima da se identifikuju mehanizmi koji smanjuju verovatnost međudržavnih sukoba.
I jedna druga studija takođe upozoravaju da se svet približava katastrofi globalnih razmera. U članku The “disintegration” of global capitalism could unleash world war 3, warns top EU economist , autor Nafez Ahmed analizira radnu studiju profesora Univerziteta u Beču, Gerharda Hanapija (predsedavajući Žan Mone kancelarije za političku ekonomiju EU-a / Institute for Mathematical Models in Economics at the Vienna University of Technology), objavljenu u januaru 2019., u kojoj ovaj ugledni ekonomista tvrdi kako se globalna ekonomija još od finansijske krize 2008. godine, postupno udaljava od modela ”integrisanog kapitalizma”, i da se usmerava prema ”dezintegrisanom”, pomak koji je obeležen trendovima gotovo podjednakim onima koji su prethodili Prvom i Drugom svetskom ratu.
Pod ”integrisanim kapitalizmom”, Hanapi podrazumeva ekonomiju 20. veka koja se temeljila na multilateralizmu, zapravo razdoblju trgovinskih sporazuma. Najvažnije svetske ekonomije bile su u trajnom stanju trgovinskih pregovora, zaključujući dva najveća globalna multilateralna sporazuma: Opšti sporazum o tarifama i trgovini (GATT) i sporazum o osnivanju Svetske trgovinske organizacije (WTO).
Nesumnjivo, pogodnosti ovih multilateralnih sporazuma iskoristili su prvenstveno strani investitori, dok su zemljama u razvoju otežali pristup tehnologiji, upravljanje protokom kapitala, posebno su ograničili diverzifikovanje njihovih ekonomija kroz industrijske i poljoprivredne politike (Hrvatska je živi primer).
Prema jednom od najpoznatijih svetskih ekonomista, Deniju Rodriku, trgovinski sporazum i politike koje ih prate, odražavaju asimetriju moći u međunarodnoj zajednici, ali su i razlog za političke neuspehe unutar društava zemalja u razvoju. Rešavanje politika osiromašivanja suseda nalaže poboljšanje upravljanja unutar zemlje, a ne donošenje međunarodnih pravila, zaključuje Rodrik u članku ”Ne plačite radi propalih trgovinskih sporazuma”, objavljenom u Poslovnom dnevniku, 12.12.2016.
Ipak, vratimo se Hanapiju! Autor smatra kako urušavanje međunarodnih institucija i trgovinskih sporazuma prate vrlo zabrinjavajući trendovi, vrlo slični onima koji su se razvili pred I i II svetski rat.
Kao ključne koji dokazuju da se svet nalazi na vrlo klizavom terenu, i da se kreće prema novom globalnom sukobu smatra: novu globalnu trku u naoružanju i drastično povećanje vojnih budžeta SAD-a (i saveznika), Rusije i Kine; činjenicu da liberalne demokratije poprimaju oblike autoritarnih policijskih država; jačanje geopolitičkih napetosti širom sveta između velikih sila, ponovno pojavljivanje populističkih režima i na ”levoj” i na ”desnoj” strani; slabljenje (slom) uspostavljenih globalnih institucija koje upravljaju transnacionalnim kapitalizmom; nemilosrdno širenje globalnih nejednakosti.
Naime, većim delom dvadesetog veka globalni kapitalizam je bio na putanji integrisanja, krećući se prema koncentraciji transnacionalnog bogatstva kroz uspostavljen globalni okvir multilateralnih organizacija. Zahuktalu globalizaciju s početka veka prekinula su dva svetska rata.
Međutim, nakon razdoblja velikih brutalnosti i nasilja, pojavio se novi oblik ”integrisanog kapitalizma” koji se utemeljio na institucionalnom okviru koji je zapadnim zemljama osigurao munjevit razvoj. Naravno, uspon međunarodnih institucija i pravila značajno je doprineo međunarodnoj stabilnosti i održanju svetskog mira više od 70 godina.
Ovaj sistem sada ulazi u razdoblje dezintegracije. Naime, uspostavljeni sistem je (ili međunarodni ekonomski poredak) decenijama omogućavao zapadnoj srednjoj klasi da kroz koncept države blagostanja (welfare state) uživa u plodovima globalne podele rada.
Međutim, istovremeno, međunarodne tenzije su se podmuklo širile kroz transnacionalni upravljački okvir i sporazume za regulaciju kapitala. Nakon finansijske krize 2008. godine, status srednje klase, naročito radništva, u zapadnim, vrlo bogatim zemljama počeo je rapidno da se pogoršava.
Sve veće nesrazmere između superbogatih i većine građana koji jedva spajaju kraj s krajem, snažno su uticali na povratak nacionalizmu u kojem su globalne i transnacionalne strukture odbačene, a strani kapital demonizovan.
Dok je ”integrisani kapitalizam” zavisio od transnacionalnog institucijskog okvira koji je dopuštao ”stabilnu eksploataciju na nacionalnom nivou”, ”dezintegrišući kapitalizam” uspostavlja nove oblike hijerarhijske podređenosti zaposlenih koji se razlikuju kada je reč o Sjedinjenim Državama, Evropskoj uniji, Rusiji ili Kini, tvrdi autor.
Naime, ove države (EU je integracija) suočene s mogućnošću izbijanja unutrašnjih sukoba okreću se prisili uz svesrdnu pomoć informacijskih tehnologija (brutalnost francuske policije u obračunima sa ”žutim prslucima”, sistem masovnog nadzora ili ”socijalnog kredita” u Kini…). U međunarodnim okvirima, ovim novim ”autoritarnim carstvima” potrebna je međusobna konfrontacija kako bi opravdali vlastite politike.
Hanapi istražuje tri moguća scenarija za razvoj novog globalnog sukoba. U fokusu su tri najistaknutije vojne sile – SAD, Rusija i Kina. Od završetka hladnog rata, sve tri zemlje su značajno povećale vojne budžete, time i vojnu potrošnju.
Međutim, ono što autora brine je činjenica da su sve tri istovremeno doživele i autoritarni zaokret. Oslanjajući se na teoriju igara, Hanapi zaključuje da u velikom globalnom sukobu nijedna od njih ne bi mogla da pobedi, što može uticati na promenu percepcije lidera tih zemalja (odustajanje od globalnog sukoba).
Hanapi je matematičar, stoga je precizno izračunao verovatnost preživljavanja za svaku od ovih sila – za Kinu je ona najveća (52%), slede SAD (30%) i Rusija (18%). Taj proračun sugeriše da bi Kina mogla biti najsklonija eskalaciji direktnih neprijateljskih vojnih aktivnosti ako budu ugroženi njeni interesi.
S druge strane, Sjedinjene Države (ali i Rusija) zainteresovane su za prikrivene, indirektne, zapravo proksi vojne aktivnosti, pa bi buduće konflikte mogle pokrenuti preko posredničkih zemalja ili grupa. SAD, na primer, preko svojih ”vazala” – Saudijske Arabije i Izraela na Bliskom istoku.
Sve je više znakova pojačanih napetosti koje bi mogle izbiti potpuno slučajno ili neočekivano, te prerasti u globalni sukob koji, zapravo, niko ne želi. Američko-kineski trgovinski rat eskalira, obe vlade se sukobljavaju oko tehnoloških tajni, i povećavaju svoje prisustvo u Južnom kineskom moru. Američko (NATO-ovo) gomilanje naoružanja, jačanje američke mornarice i vazduhoplovstva ukazuje na pripreme za veliki potencijalni sukob s Kinom ili Rusijom.
I SAD i Rusija su odbacili nuklearni sporazum uspostavljen nakon Hladnog rata što je otvorilo put trci u nuklearnom naoružanju. Severna Koreja zadržava program, dok Trampovo rušenje nuklearnog sporazuma s Iranom destimuliše tu zemlju da poštuje uslove razoružanja i izveštavanja.
Hanapijev drugi scenario istražuje mogućnost niza ”malih” građanskih ratova ili unutrašnjih sukoba u mnogim zemljama”. Takav scenario se temelji na analizi ponovnog rasta i jačanja desničarskog, kao i levog populizma. Oba oblika populizma – ponekad implicitno, ponekad eksplicitno – odnose se na prošli istorijski nacionalni državni oblik na koji se žele vratiti, navodi autor.
Dok se desničarski populizam vraća na autoritarne, rasističke režime uspostavljene u Nemačkoj i Italiji tridesetih godina 20. veka, levi populizam žudi za povratkom na model “integrisanog kapitalizma” koji je postojao tokom prve tri decenije nakon Drugog svetskog rata, dakle na prevladavanje neoliberalnih neravnoteža putem ponovnog uspostavljanja socijalne mreže ili ”države blagostanja”. Međutim, taj povratak zapravo nije moguć, budući da je “integrisani kapitalizam” već zahvaćen vlastitim unutrašnjim dubiozama koje ga nezaustavljivo guraju prema dezintegraciji.
To levičarski populizam stavlja na sistemsko slabiju poziciju, jer je desničarski u prilici da koristi argumente koji ukazuju na višestruke neuspehe starog modela kapitalizma (kapitalizam s ljudskim licem), naročito neuspeh da se prevladaju klasni antagonizmi i ispuni obećanje boljeg života za većinu ljudi.
Prema Hanapiju, predstavnici ”integrisanog kapitalizma” diskreditovani su i ne mogu delovati kao vođe, pa je stoga pokret prisiljen da eksperimentiše s novim oblicima nacionalnih organizacija. Participativni oblici demokratije koji se nameću kao rešenje, zahtevaju vreme, kao i uključivanje više društvenih grupa što slabi levičarske pokrete u odnosu na desničarski populizam.
U tom kontekstu, smatra Hanapi, postoji potencijal za izbijanja nacionalnog građanskog rata između paravojnih struja desničarskih i levih populističkih pokreta u nastajanju. Autor upozorava na mogućnost regionalnog ili globalnog učinka “zaraze” ili širenja ovih pobuna ukoliko se ovi procesi dogode u sličnom vremenskom okviru.
U tom scenariju bi socijalni protesti i neslaganje s vladinim politikama militarizma i intervencionizma u inostranstvu, kao i mere neoliberalne štednje kod kuće mogli poslužiti kao potencijalni okidač za nasilje. Činioci rizika su višestruki, uključujući “povećanje udela korisnika interneta”, veća urbana koncentracija stanovništva (naročito bez zaposlenja i stabilnih prihoda), povećanje smrtnosti usled pada standarda zdravstvene pomoći i rastuće mlade populacije.
Hanapijev treći scenario odnosi se na globalnu pobunu siromašnih, te je gotovo identičan s nizom studija koje predviđaju da će se svet u nadolazećim godinama verovatno suočiti s nizom super napetih ”pandemija“ u obliku „antiimperijalističkih pokreta“ ili „pokreta za nezavisnost“, i posebno pobuna povezanih s dve posebne ideologije – marksizmom i islamizmom.
Naime, iako je BDP u nizu zemalja, kao i globalno u celini nastavio značajno da raste, zbog čega svakodnevno niču novi milijarderi, ipak nejednakosti u prihodima i bogatstvu u gotovo svakoj zemlji su se proširile i izgledaju kao da će se još više izoštriti. Ako se ovaj ciklus nastavi, pobuna najsiromašnijih i njihovo ujedinjavanje koje omogućava povezanost komunikacija u eri pametnih telefona, više je nego moguća.
I zaključno, Hanapi smatra da kombinacija ova tri scenarija mogućnost izbijanja globalnog sukoba čini uverljivom opcijom. U tom kontekstu, “Treći svetski rat” zasigurno će se dogoditi. Da bi se ta kataklizma sprečila, autor sugeriše usvajanje delotvornih kontra strategija, poput globalnog mirovnog pokreta.
NJegov koncept “dezintegrišućeg ili raspadajućeg kapitalizma” koji donosi povećanu sklonost nasilnim sukobima, dobro se slaže s širim ekološkim konceptom civilizacijskog propadanja istraženim u nedavnom radu američkog geografa dr Stefanija Vejkfild (IInhabiting the Anthropocene back loop, Resilience, Vol.6, 2018, Issue 2). U ovoj novoj fazi postoji paralela između eskalacije ekoloških kriza i intenziviranja političkih poremećaja.
Nesumnjivo, “integrisani kapitalizam” koji se pojavio nakon Drugog svetskog rata i nastavio da se razvija kroz “zlatno doba” neoliberalnog rasta od 1980.-ih do ranih 2000.-ih, nepovratno je ušao u fazu dezintegracije.
Urušavaju se ne samo stare infrastrukturne institucije, već i političke ideologije. Da bismo odgovorili na fazu raspada kapitalizma i pretnje globalnog rata, od nas se traži više od starih modela poput ideja o ”globalnom mirovnom pokretu” – potrebna nam je potpuno nova etika i praksa delovanja.
To je, naravno, vrlo nesiguran operativni prostor koji ne nudi sigurna rešenja i ne pruža garancije. Jedino što možemo učiniti je da postanemo kreatori novih vrednosti i novih dogovora koje treba aktivirati bez obzira izbije li globalni sukob ili ne.
Šta god se na kraju pojavilo, kraj nije blizu – kao čovečanstvo stojimo na nepoznatom prostoru novog početka, zaključio je Nafez Ahmed koji je u svom vrlo promišljenom članku predstavio razmišljanja navedenih autora.
Novi pokušaj napada ID na Rusiju. Više o tome čitajte OVDE.
Izvor: geopolitika.news
