Autori su knjigu započeli rečima dr Arčibalda Rajsa iz 1928. godine „Čujte Srbi“: „Najambiciozniji su se zadovoljavali skromnim blagostanjem. Niste bili lakoumni. Danas su, iako malo rade, mnogi od Vas postali pohlepni. I tako se u ovu zemlju, koja je nekada bila primer sušte čestitosti, uvukla odvratna korupcija...“ I tako su iza nas mnoge godine koje su pojeli skakavci, koji su se iz godine u godinu razmnožavali. Stari majstori zanata menjaju stranačke karatice (ko god je na vlasti oni su sa njima), a novi krenuli njihovim stopama i uče od njih.
U knjizi „Korupcija i ekonomski razvoj“ autori se opredeljuju za pojam „ekonomski“ a ne za, do sada, opšte prihvaćeni termin „privredni kriminalitet“.U knjizi se ističe multidimenzionalnost pojave korupcije, posebno njene višestruke pogubne posledice: ekonomski lomovi, socijalne dezintegracije, urušavanje institucija i kidanje društvenih veza, kriza sistema vrednosti i moralnih normi.
Organizovani kriminal i korupcija su pretnje ekonomskomrazvoju protiv kojih se mora uporno i istrajno boriti. Korupcija je zastrašujuć sistem manipulacije, pronevera, utaje, pljačke društvenh dobara sa nesagledivim ekonomskimposledicama. Korupcijski sistem se otrgao kontroli, mnoge generacije je zaveo i prevario, veliku nevolju narodu natovario, budućnost sledećih generacija ugrozio. Pogoduje samo malobrojnima koji su uživali poseban status, diskreditujući sve one koji su imali šta da izgube, ali i one koji suimali šta da kažu o problemu korupcije.
Kumulativni efekti ekonomskih šteta kao razarajućaposledica korupcije neprocenjivi su. Formulacija ovih posledicaje osnova na kojoj se mogu graditi uvidi u problem korupcije:
● korupcija je velika pretnja ekonomskom razvoju Srbije smanjenjem efikasnosti društvenih resursa;
● korupcija vodi obeshrabrivanju investitora za značajnijaulaganja zbog nepredvidivosti poslovnog ambijenta;
● korupcija utiče na brzo i enormno bogaćenje manjeg delaekonomskog sistema i pojedinaca;
● korupcija razara integritet javnih službi i ugrožavamogućnost izgradnje korporativnog duha, poslovne kulture,etičkih i moralnih vrednosti društva;
● način sprovođenja privatizacije u Srbiji (netransparentnost, voluntarizam i neodgovornost, manifestacija silei manipulacije – tretiranje državne imovine kaoplena i partijske svojine) je sa ogromnim ekonomskim gubitkom društvene imovine čija je posledicabila razaranje ukupnog privrednog sistema i socijalne infrastrukture.
Ostvarena neto dobit od privatizacije celokupne srpske privrede u periodu 2002-2011. godina je 2,63 milijardi evra tek nešto više od knjigovodstvene vrednosti privatizovanih privrednih subjekata 2,57 milijardi, što ukazujena posebnu matematičku piongleraciju i žongliranje.
Da stvar bude još gora, na ovu situaciju nadovezala se i najveća razvojno-ekonomska greška što je najveći deo sredstava dobijenih prodajom preduzeća plasiran kao budžetska potrošnja kojom je kupovan socijalni mir i održavana vlast, što predstavlja specifičnuvrstu političke korupcije.
Tako se politička moć pretvara u ekonomsku moć i u neverovatno licemerje čuvara demokratije i narodnih interesa.
Korupcija je strukturalni fenomen s visokim stepenom tolerancije javnosti.
Problem korupcije prvenstveno moramo posmatrati kao opšti problem, problem društvenog sistema, lične svesti i individualne etike.
O problemu korupcije urađene su brojne naučne studije, održani mnogi kongresi i savetovanja, donete brojne međunarodne konvencije, deklaracije i zakoni. Međutim, rezultati u suzbijanju korupcije uglavnom nisu vidljivi.
Tradicionalni pristup borbi protiv korupcije zasnovan je na donošenju zakona i formiranju administrativnih tela. Osnivanjem različitih komisija, saveta, agencija i sličnih tela zaduženih za borbu protiv korupcije bezdovoljno stručnog i mandatnog kapaciteta, nameće pitanje ko tu koga vara (R. Pejanović, 2015) i koliko država veruje sama sebi?
„Što strožiji propisi, to veća korupcija!“ (Jovanović-Pantić, 2004)
Tako se zakon od sredstva kontrole korupcije pretvara u instrument moći.
Kao što je napred rečeno do sada najveći problem, po obimu izazvanih ekonomskih šteta, povezan je sa koruptivnim ponašanjem pojedinih subjekata i pojedinaca u procesu privatizacije (osvetnička privatizacija), ali i sa velikim brojem zloupotreba u sprovođenju postupaka javnih nabavki, favorizovanjem određenih učesnika na tenderima i licitacijama.
Autori iznose dilemu: Da li je na taj način važećim Zakonom o javnim nabavkama stvorena zakonska mogućnost za legalizaciju korupcije?
Postoje indicije da je „tamna brojka“ ekonomske štete u ovoj oblasti daleko veća, posebno imajući u vidu obostranu koristi diskreciju između lica koje prima i koje daje mito.
Autori donose ilustrativan i instruktivan prikaz praktičnog istraživanja percepcije korupcije u Srbiji, pri čemu čak 28 % ispitanika ovu kriminalnu devijaciju posmatra kao „uobičajenu pojavu“, koja je u svakom društvu postojala i uvek će postojati, dok 60 % ispitanika ne gubi nadu, tj. procenjuje da će korupcije biti „znatno manje“ ili „manje“.
Prema stepenu društvene opasnosti ili štetnosti, svaki deseti građanin smatra da je upravo pojava korupcije prioritetan društveni problemu Srbiji, pri čemu 17% svrstava korupciju na drugo mesto po važnosti, čak 12% građana je opaža kao jednu od najozbiljnijih (najštetnijih) pojava za društvo u celini.
Korupcija se u nešto većoj meri opaža kao važan društveni problem, a nešto manje kao ozbiljan lični problem. Pri tom, praktično nema statističke razlike u percepciji raširenosti korupcije na republičkom, odnosno na lokalnom nivou.
Popercepciji najvećeg broja ispitanika (46%) korupcija se najčešće manifestuje u svrhu neprimenjivanja ili izbegavanja poštovanja zakonskih obaveza i normi, zatim, prilikom pokušaja da se promene postojeće zakonske norme radi nečije koristi i interesa (24%), a tek onda se javlja u nastojanju da pojedinci ostvare neka svoja, postojećim zakonskim normama, zagarantovana prava (20%).
Korupcija se, očigledno, doživljava kao veoma efikasan put za postizanje individualnih ciljeva. Na primer, dobijeni rezultati ukazuju na to da, na osnovu percepcije ispitanika, čak 75% građana u Srbiji bi „najverovatnije” ili „verovatno” dalo novac, 81% – poklon, a isto toliko uslugu, u nastojanju da uspešno reši neki svoj problem.
Većina ispitanika (čaki oni koji usvajaju načelan stav da je korupcija neopravdana) spremna je da, pod pritiskom problema (odnosno okolnosti i u situaciji kada nemaju drugog načina da reše svoj problem), nastupi u svojstvu koruptora i plati mito. Anketa je pokazala najveću spremnostda se plati mito u nastojanju da se obezbedi bolja zdravstvena usluga (51%), a zatim da se reši problem zapošljavanja (41%).
Više od ¾ ispitanika spremno da učestvuje u koruptivnom odnosu, tj. pokazuju spremnost na kompromis i odstupanje od sopstvenih načela.
Na pitanje: „Da li bi ste prihvatili mito“ - 6% ispitanika prihvatilo bi mito bezuslovno, jer smatraju da svi tako rade. 9% ispitanika bi prihvatilo mito ako bi to rešilo problem; ne bi prihvatili mito 32% ispitanika ako bi to kršilo zakon, a 45% bezuslovno osuđuje i odbacuje svaki ovakav postupak.
Najveći broj građana (65%) ne percipira svoje dosadašnje iskustvo kao situaciju u kojoj su bili prinuđeni da daju mito, dok približno 30% to priznaje. 21% ispitanika potvrđuje da postoji već ranije ustanovljeninivo cene koruptivne usluge; u 9% slučajeva koruptivni iznos je saopšten već prilikom uspostavljanja korupcionog odnosa; 5% građana je pitalo za visinu iznosa, a 3% je za to saznalo posredno, tj. na neki drugi način.
10% ispitanika izjavljuju da podmićivanje nije imalo efekta (nisu dobili uslugu koju suočekivali), dok je čak 90% ostvarilo svoju koruptivnu nameru.
Korupcija u našem društvu se nikako ne može suzbiti misli 9% građana, 42% ispitanika misli da će korupcije uvek biti ali se može možda malo smanjiti; 38% ispitanika misli da se korupcija može znatno smanjiti, a samo 5% veruje da korupcija u Srbiji može biti iskorenjena.
U knjizi se posebno ističu dva, naizgled, „sitna“ detalja. Prvo,to su fototipski izvodi – ilustracije iz štampe o korupcijikoje daju neobičnu dinamiku i zanimljivost celom tekstu i drugo, pogovor pod naslovom „Hrišćanski pogled na korupciju i ekonomski razvoj“, iz pera eminentnog srpskog teologa i enciklopediste prof. R. Rakića.
Na kraju sledi zaključak da su nerazvijena društva, poput Srbije, ambijent u kojem se korupcija može neograničeno razvijati, jer po pravilu raspolažu malobrojnim i slabim odbrambenim mehanizmima.
Zbog toga je veoma kompleksan odgovor na pitanje da li je politika suzbijanja korupcije sveobuhvatna i primerena stepenu ugroženosti društva.
Od posebnog značaja za suzbijanje korupcije je:
●normativna rešenja i institucionalni mehanizmi;
● jačanje društvene svesti;
● promocija odgovornosti;
● reakcija javnog mnenja neželjenim ištetnim pojavama u društvu;
● uspostavljanje socijalnog kapitala poverenja kao osnovnogvezivnog tkiva za održavanje legitimiteta i koherentnostiekonomskog razvoja.
Na kraju se konstatuje da je naša mnogostradalna otadžbina jedna veoma bogata zemlja kad je, ipak, opstala i preživela sve pljačke i otimačine.
Što naš mudri narod reče: „Bilo – ne ponovilo se...“ Kada stignete do kraja ove knjige, to je istovremeno i početak.
O promociji knjige “Mrežni rat protiv Srba” čitajte OVDE.
Izvor: Pravda
