Ovako je u svojim memoarima pisao pukovnik Sergej Pavlov, koji je 1999. godine komandovao bataljonom ruskih desantnika, koji su zauzeli aerodrom Slatina.

Ove godine navršavaju se dve decenije od vojne akcije koja je digla svet na noge.

Kolona je krenula iz Republike Srpske 11.juna u cik zore.

Zadatak je bio da se stigne pre NATO trupa, kojima je bilo značajno bliže iz Makedonije. Ipak, 600 kilometara pređenih odgovarajućom brzinom su učinili svoje.

General-pukovnik Leonid Ivašov, u to vreme načelnik glavnog odelenja međunarodne vojne saradnje Ministarstva odbrane RF objašnjava:

"Bilo je neophodno zaštititi Srbe i pokazati da se mi nećemo potčinjavati SAD, koji su se ponašali nabusito, a na sve još trebalo je i poštovati rezoluciju SB UN 1244. Znamo da Amerikanci i samu suštinu rezolucije tumače na svoj način, i da mi nismo izveli naš marš Amerikanci bi se na Kosovu samostalno rasporedili."

Kako su Ruske trupe dočekivali u administrativnom centru Kosova, prikazala je ne samo američka televizijska mreža Si En En u svojoj rubrici „bez komentara“, već i na filmu „Ruski tenkovi u Prištini“ vojnog novinara Alekseja Borzenka. On ovaj dan u Prištini opisuje na sledeći način:

"Policajci su nam proverili dokumenta i rekli da naši tenkovi dolaze. Mi nismo mogli da poverujemo, a ispostavilo se da je tačno! Svi su na centralnom gradskom trgu- idite tamo, rekli su. Kad smo došli zatekli smo prazne cvetne leje i veoma mnogo ljudi koji rusku vojnu tehniku zasipaju cvećem. Došao je zapravo sasvim mali odred. Iza mene su bila dvojica Srba, koji su, kako sam shvatio, imali neke veze sa vojnim snagama. Oni su među sobom tiho govorili: vidi, malo je Rusa. Koliko ti imaš ljudi? Kod mene su četvorica, kod tebe šestorica. Daj brzo da se odvezemo na Slatinu, da zauzmemo najviše tačke oko aerodroma, da postavimo oružje i možda zaštitimo ruske trupe, ako počnu da pucaju na njih."

Zaista, u ovom maršu ruskih vojnika iz Bosne učestvovalo je manje od 200 vojnika. Uzgred, još do dolaska desantnika, obaveštajci su besprekorno odradili svoj posao,obzirom da su još pred kraj maja zauzeli aerodrom pod svoju kontrolu. Rukovodilac operacije bio je, tada još major Junus Bek Evkurov, koji je rekao : „Bilo je nas 18. Bilo je potpuno dovoljno. Sve smo zauzeli. Ali ipak tako, da niko nije ni primetio da smo zauzeli.“

Jedinica je tada dobila zadatak da, što je pre moguće, pređe više od 600 kilometara i zauzme aerodrom „Slatina“, pre dolaska NATO trupa. Na oklopnim transporterima su se vijorile ruske zastave. Širom Srbije i Kosova stanovništvo je sa radošću dočekivalo ruske padobrance, zasipajući ih cvećem.

Kolona je stigla u Prištinu u dva sata ujutro 12. juna 1999. Svi Srbi su izašli na ulice Prištine da pozdrave ruske vojnike i oficire. Tada su padobranci preuzeli kontrolu nad aerodrom, postavili straže, podigli kontrolne punktove na prilazima i spremali se za dolazak NATO trupa. Oni su već bili na putu za aerodrom.

Zadatak zaposedanja „Slatine“ završen je u 7 časova 12. juna 1999.

Već u 11 sati, ka „Slatini“ su počeli da pristižu britanski džipovi i tenkovi. Britanci su se zaustavili ispred ruskih kontrolnih punktova. U pratnji tenkova su išli helikopteri, koji su nekoliko puta pokušali da slete na aerodrom. Ali, naši vojnici su ih sprečili u tome. Britanski general Majkl DŽekson, koji je tada komandovao NATO snaga na Balkanu, izašao je ispred tenkovske kolone i dao im komandu da krenu na ruski punkt. Međutim, naši mirovnjaci nisu dozvolili Britancima ulazak na aerodrom.

Američki general Vesli Klark, komandant NATO snaga u Evropi, dao je nalog za osvajanje „Slatine“. On je izjavio da Ruse treba uništiti, na šta su Britanci odbili da se povinuju ovom naređenju Veslija Klarka. Majkl DŽekson je tada izjavio da neće dozvoliti svojim ljudima da pokrenu svetski rat. I umesto napada, Britanci su opkolili aerodrom i naše padobrance. 200 ljudi je ostalo bez zaliha hrane i vode. Prema planu, nakon što naši mirovnjaci zauzmu „Slatinu“, trebala su na, vojno-transportnim avionima, da stignu dva puka padobranaca i teška vojna oprema. Međutim, Mađarska i Bugarska su odbile da Rusiji otvore vazdušni koridor i 200 ruskih vojnika i oficira je nekoliko dana ostalo prepušteno sami sebi, okruženo NATO snagama, kojih je bivalo sve više i više.

Nekoliko dana su vođeni pregovori. Ni Rusi ni Britanci nisu popuštali. Posle teških i napornih pregovora, strane su se složile da se ruske snage rasporede u oblastima pod kontrolom Nemačke, Francuske i SAD. Međutim, „Slatina“ je ostala pod nadzorom naših vojnika. Istina, deo aerodroma je bio ustupljen NATO snagama za prebacivanje oružanih kontingenata.

U junu i julu 1999, iz Ivanova, Pskova i Rjazanja na Kosovo je stiglo nekoliko vojno-transportnih aviona IL-76 sa ruskim mirovnjacima, vojnom tehnikom i opremom. Ali, većina ruskih vojnika i oficira je na Kosovo stigla morskim putem. U grčkoj luci Solun, sa velikih desantnih brodova „Nikolaj Filčenkov“, „Azov“, „Cezar Kunikov“ i „Jamal“ iskrcani su naši mirovnjaci i oprema, koji su zatim izveli marš na Kosovo preko Makedonije.

Ali, primetili su posle, 12.juna 1999.godine, kada su Rusi već bili na licu mesta, savršeno rešeni da ne propuste vojnu tehniku NATO na ovaj strateški važan objekt. Kako je naknadno pisao jedan od pripadnika Vazdušno- desantnih snaga Aleksandar Lobancev u svojoj knjizi „ oružje koje je svako od nas imao, bilo je sposobno da uništi veći deo zemljine kugle“. A zašto? Zato što je lokalni konflikt mogao da preraste u nešto mnogo globalnije. Nadaleko je poznata izjava koja se pripisuje generalu DŽeksonu, komandantu britanskih trupa na Balkanu, a koja je bila izrečena kao odgovor generalu Klarku koji je insistirao na odlučnijem odgovoru Rusima: „Neću započinjati Treći svetski rat za vas“.

A da li se uopšte razmatrao scenario tako ozbiljne konfrontacije? Govori Leonid Ivašov:

"Mi smo proanalizirali različite varijante i o svakoj smo izveštavali rukovodstvo u Moskvi. Da bi doneli odluku o započinjanju rata sa Rusijom, bio je neophodan konsenzus saveta NATO-a. Nekoliko država sa kojima smo vodili pregovore neformalnim kanalima je jednoznačno reklo da oni neće preduzeti taj korak. Kao drugo, čak i da su Amerikanci izvršili pritisak na svoje partnere, kao što su učinili pred početak bombardovanja, mi bismo svejedno imali neko rezervno vreme na raspolaganju. Postojala je još jedna varijanta: čuje li se prvi pucanj, onda bi srpske snage napustile sporazum o miru i napale NATO trupe. Oni bi nam rado pružili podršku. Odnosno, sve varijante su bile razmotrene."

Potom je došlo do problema sa snabdevanjem ruskih desantnika, manjkalo je dugo očekivano pojačanje, a u pozadini svega toga došlo je do pregovora, koji su rezultirali time da je Slatina ostala pod zajedničkom kontrolom sa NATO trupama. General-pukovnik Ivašov nastavlja:

"Realno ocenivši situaciju, mi smo shvatili da ne možemo potpuno da organizujemo i kontrolišemo vazdušni prostor. U to vreme, to je bio skup i zahtevan zadatak za nas, a nije bilo ni jasne političke volje. Odnosno, mi smo mogli ili da zajednički koristimo aerodrom ili da se žestoko sukobimo. Samo jedan bataljon nije bio dovoljan kako bismo zadržali Slatinu."

Kakvu je istorijsku ulogu odigrao marš na Prištinu? Možda je dolazak ruskih desantnika previše nade dao Srbima na Kosovu, koji to vreme nisu iskoristili da pobegnu od terora OVK, a koji je postao još gori nakon rata? Potražimo odgovor u knjizi desantnika Aleksandra Lobanceva „Kosovo 99“:

"Rusi nisu zaštitili Srbe, a opet, bez ruskih snaga, Srbima bi bilo još lošije. Vojnici, posebno na određenim mestima, goreli su od želje da pomognu braći Slovenima, ali su političari to sve razmatrali i doživljavali na drugačiji način. U principu i nije moglo biti drugačije- Rusija je tih godina bila politički potpuno slaba i nije mogla da se odupre pritiscima SAD. Što se tiče nas, 200 ruskih desantnika, naša je savest čista. Mi smo učinili sve što je bilo na nama…“

Svedočenje komandanta ruske obaveštajne službe

"Ruski pripadnici mirovnih snaga Ujedinjenih nacija otvorili bi vatru na britansku oklopno-tenkovsku kolonu iz sastava balkanskog kontingenta NATO-a da su Britanci pokušali da prodru na aerodrom Slatina na Kosovu u junu 1999", izjavio je lider Ingušetije i učesnik u ovim događajima Junus-Bek Jevkurov, koji je komandovao ruskom obaveštajnom grupom.

Jevkurov je priznao da je britanski general Majk DŽekson, koji je vodio operaciju NATO-a na Balkanu, pokazao zdrav razum odbivši da ispuni naredbu komandanta snaga Alijanse u Evropi, Amerikanca Veslija Klarka, da se upusti u borbu s ruskim vojnicima.

"Da su krenuli, otvorili bismo vatru, ne sumnjajte u to!“, rekao je Evkurov, koji je 2000. godine dobio zvanje Heroja Rusije.

Prema njegovim rečima, da je situacija, na primer, bila suprotna, ruski vojnici bi „sravnili sve što bi im se našlo na putu“.

Jevkurov je negirao pisanje niza medija o tome da je DŽekson lično komandovao oklopnom kolonom i da je navodno znakovima ukazivao tenkovima da se približe ruskoj barikadi ispred aerodroma. Prema rečima Jevkurova, britanski oficiri su pokušavali da „pritisnu“ Ruse.

„Teško da je DŽekson mogao da bude tamo. To je general-pukovnik. Prema rečima očevidaca, kada je prva kolona NATO-a prišla našoj barikadi, naši su ih zaustavili, uperivši oružje ka koloni. Naš komandant ih je upozorio da će otvoriti vatru na njih. Ne mislim da bi se Britanci zaustavili zato što su se uplašili naših vojnika. Ali odlučnost naših momaka, njihova spremnost da otvore vatru i svest o tome da će doći do borbe, da bez borbe oni nikoga neće propustiti – to je njih (Britance) ohladilo. Jedan od britanskih viših oficira pokušao je da izvrši pritisak na našeg oficira svojim zvanjem, na šta je potporučnik odgovorio da je on oficir Vazdušno-desantne vojske Rusije i da sluša naređenja svojih pretpostavljenih“, rekao je Evkurov.

Jevkurov je dodao da ponašanje Britanaca ne smatra kukavičlukom: „Ne bih rekao da je to kukavičluk. Oni su, da tako kažem, pokazali zdrav razum. To je tačnije“.

Dok Putin na Krimu slavi Porošenko u Kijevu preti. Više o tome čitajte OVDE.

Izvor: Kurir/Glas Rusije