Piše: Slobodan Samardžić
Da li je upadom u zgradu RTS-a mera mirnog građanskog protesta prekoračena? Jeste! Da li su time prekršeni propisi o delovanju tzv. javnog servisa? Jesu! Da li je zbog toga čin upada moguće politički, pa i moralno, opravdati? Jeste, zbog toga što državna televizija u svom glavnom političko-informativnom sadržaju nije državna nego stranačka televizija, najobičniji servis vladajuće koalicije i posebno šefa države.
Ako drugačije mišljenje, ili bar obična a redovna informacija o delovanju opozicije, nije moguće već godinama, onda pravila delovanja javnog servisa više ne važe, ne zato što bi ih kršila opozicija nego zato što ih ne poštuje sam javni servis. Ako se iz tog razloga dogodi formalni prekršaj opozicionih lidera u ime velikog broja informaciono prikraćenih ljudi, onda tu postoji opravdani razlog.
Zamislimo jedan drugačiji razvoj događaja u subotu uveče, 16. marta. Ogromna masa ljudi već petnaesti put izlazi pred glavnu zgradu RTS-a i izražava svoje nezadovoljstvo načinom izveštavanja ove kuće. Lideri protesta traže tri minuta učešća u glavnom TV dnevniku. Direktor kuće i glavni urednik informativnog programa sa time se saglase (možda i za neki drugi dan), a potom uvedu bar minimalnu redovnu minutažu za opozicionu stranu političkog spektra Srbije: stranačke aktivnosti, građanski protest i njegove učesnike, političke analitičare drugačije boje od onih redovnih itd. Sve što se dogodilo u subotu i nedelju na javnoj sceni Beograda bilo bi izbegnuto. A dogodilo se samo zato što je ovakav scenario nezamisliv za današnju Srbiju. Nezamisliv je iz prostog razloga što je Srbija zemlja tiranije.
Dakle, direktor i urednik informativnog programa imaju svoju konkretnu odgovornost za to što im televizija na obavlja osnovnu društvenu funkciju, ali problem nije u njima. Problem je u današnjem vladajućem režimu u Srbiji. On uporno opstaje u svojoj autokratskoj prirodi i nasilničkom načinu vođenja javne politike. Takvi režimi po pravilu provociraju nasilje kao nelegalan ali često jedini moguć odgovor sveopštem političkom monopolu.
Ovo o nasilnim odgovoru na nasilje režima kažemo načelno, a ne kao odliku dva burna dana protesta. Pripisivanje nasilja demonstrantima i njihovim liderima jeste glavna odlika reagovanja režima koji je, zamislite, zapanjen obimom upotrebe sile u dva navrata. NJegovi predstavnici, koji su Srbiju od glave do pete zavili u crno, izigravaju politička nevinašca simulirajući mentalitet „demokratske i uređene države“ koja je navodno dužna da svojim redovnim sredstvima prinude zaustavi ovo nezapamćeno nasilje. A koliko i kakvog je tu nasilja bilo? Najbolje je da krenemo metodom poređenja.
To da se u Srbiji od 2012. godine povampirio režim iz devedesetih, sada već mnogi vide. Nekako u takvim okolnostima ruku pod ruku ide i delovanje državnih medija. Ono je u autoritarnim režimima najbolja slika i prilika samog režima. Ali, samo slika (i prilika). Deveti mart je bila jedna takva prilika. Izbio je zbog medijskog povoda („TV Bastilja“), bio usmeren na režim i njegovog vođu i izazvao prilične materijalne štete, kao oznaka primenjenog nasilja. Pale su i dve nevine žrtve. Danas je opšte mesto tumačenja tog događaja da je on bio opravdani čin masovnog nezadovoljstva režimom, da je nasilje demonstranata bilo poprilično, ali da je bilo izazvano prisustvom svojevrsne autokratije i, konkretno, nasilnim delovanjem organa prinude (policije i vojske).
Peti oktobar bio je ne tako nežan događaj kada se posmatra po obimu nasilja: jedna ljudska žrtva, okršaji sa policijom ne samo u Beogradu nego i na magistralnim putevima kojima su demonstranti iz unutrašnjosti prilazili glavnom gradu. Zgrada državne televizije je gorela, kao i sama Skupština. Opet su masovni protesti bili usmereni ka istom režimu kao i 1991. godine, sadržavali određeni potencijal nasilja i opet bili opravdani.
Pokret žutih prsluka u Francuskoj poznat je i po materijalnim štetama koje su, najviše u Parizu, redovni pratilac protesta za koje se ne može reći da su mirni. Francuskom predsedniku Makronu, ma koliko bio besan na učesnike i događaje, a najmanje zbog materijalne štete, nije palo na pamet da lidere protesta nazove „huliganima, batinašima i fašistima“ kao što se izvoleo izraziti srpski šef države.
Kao što rekosmo, ima mnogo sličnosti između događaja od Devetog marta i Petog oktobra sa skorašnjim. Ipak, po obimu nereda, ovi poslednji su bili neuporedivo blaži od prvopomenutih. Ali, najveća sličnost je u prirodi i načinu delovanja režima. Uostalom, na vlasti je danas ista stranačka koalicija, sa beznačajnim novitetima, kao i devedesetih. Vuk menja dlaku, a ćud nikada.
Ako je na delu režim samodržavlja, koji uz to ima i podršku – ma kakvu podršku, direktno saučesništvo zapadnih sila – onda mirni građanski protesti mogu u jednom trenutku spontano postati njegova mnogo ubedljivija demokratska koprena nego njegovo nepristojno demokratsko samohvalisanje. To su trenuci kada fini, sistemski prihvatljivi metodi, moraju manifestovati političku vitalnost koja sticajem okolnosti dobija grublje oblike. Deveti mart je svojim „nasiljem“ izvojevao bar ostavku direktora televizije. Peti oktobar je, manje-više istim oblicima delovanja, izvojevao smenu režima. Danas, kao da smo opet na samom početku. Što bi knjigovođe rekle, sada smo na pozitivnoj nuli.
Ali, kada govorimo o povodu protesta, a to su mediji koji slede lažljivu politiku pa stoga i sami deluju kao lažljivi mediji, stoji činjenica da je majka svih medijskih laži i manipulacija u Srbiji pitanje režimske predaje Kosova i Metohije. Ta kardinalna činjenica opšte političke i medijske scene u Srbiji, samim tim i njena najslabija karika, nije prisutna u ovim događanjima. Ako protest treba da bude uporan i trajan, sve do željene pobede, a to su novi demokratski izbori u Srbiji, kosmetska tema više ne sme da se izbegava. Naprotiv!
Zašto znalci ćute o protestima, saznajte OVDE.
Izvor: Stanje stvari
