Nikada sebe neću prestati da krivim za smrt male Milice Rakić tokom NATO bombardovanja. I sada, 20 godina kasnije, ljut sam što tog dana nisam energičnije insistirao da ljudi u Batajnici odu u skloništa, što ih nisam ubedio da se zaštite od bombi. Da jesam, možda bi Milica, tada trogodišnja devojčica, danas bila živa, možda bi išla na fakultet. Taj 17. april 1999. godine bio je najgori od 78 dana agresije i jedan od najgorih dana u mom životu.

Ovako svoju ispovest počinje legendarni Avram Izrael, jedan od simbola otpora NATO bombardovanju 1999. godine, tadašnji načelnik Centra za obaveštavanje, čovek koji nas je od 24. marta do 10. juna te mračne godine čak 142 puta upozoravao na vazdušnu opasnost uz ono čuveno: "Gotovo!"

Govoreći o najgorim danima u novijoj istoriji Srbije, Izrael otkriva da je tokom bombardovanja bar u četiri navrata izbegnuto masovno stradanje stanovništva i dodaje da mu je o tome tada bilo zabranjeno da govori. 

Otrovi u Savi

Izrael kaže da je najopasniji dan bio 10. maj, kada je gađana "Prva iskra" u Bariču. Tada je za dlaku izbegnuta smrt 700.000 ljudi.

- Tokom svih 78 dana vodio sam veliku borbu za pravo na istinu jer sam smatrao da od građana ne smemo ništa da krijemo i da moraju da budu obavešteni o velikim opasnostima koje nam prete. Ono što malo ko zna jeste da su za vreme agresije bile četiri izuzetno opasne situacije kada je moglo da dođe do ekološke katastrofe i pogibije desetina, pa i stotina hiljada ljudi. Prva takva situacija dogodila se kada je bombardovana fabrika "Prva iskra" u Bariču. Tada je mogao da bude pogođen rezervoar sa sto tona fluorovodonične kiseline koji se tamo nalazio. Da se to desilo, imali bismo stravične žrtve, živote bi izgubilo između 600.000 i 700.000 ljudi, nestalo bi skoro pola Beograda. Takva je bila procena računarsko-analitičke grupe koju su činili poznati profesori sa Hemijskog fakulteta i Fakulteta za fizičku hemiju. To smo odmah javili nadležnima i sva ta fluorovodonična kiselina je ispuštena u Savu - kaže Izrael i napominje da je tada praktično manjom katastrofom izbegnuta veća.

- Pošto se u dodiru te kiseline sa vodom dobija kreč, reka je ključala danima. I tu vodu su nažalost pili Beograđani i piju je i dalje, ali u tom momentu nije bilo drugog izbora. Još na samom početku bombardovanja sam apelovao na vlast da izmesti toksične materije iz petrohemijskih kompleksa, ali niko nije hteo da me posluša.

On kaže da je slična kataklizma tokom bombardovanja izbegnuta u još tri navrata.

- Kada su gađali energanu u Rafineriji u Pančevu, postojao je veliki rizik da dođe do eksplozije koja bi imala jačinu nuklearne bombe od deset kilotona jer se tamo nalazila visokotoksična materija vinil-monomer. To bi dovelo do katastrofe, do velikih razaranja i nebrojenih ljudskih žrtava. Zbog toga je iz straha taj otrov ispušten u vazduh, da bi ga potom vetar rasuo po Srbiji i okolnim zemljama. To je sve posle završilo u zemlji i zatrovalo je, a posledice sigurno osećamo i danas. Nakon toga, kada je pogođena trafo-stanica na Bežanijskoj kosi, isparilo je kancerogeno ulje piralen, koje su udisali Beograđani. Zamislite koliko je to bilo strašno, deca se igraju u parku i udišu taj otrov. I na kraju, četvrta opasna situacija dogodila se kada je bombardovano skladište raketnog goriva u Lipovičkoj šumi. Tada se veliki oblak sumpora nadvio nad Beogradom, pravo je čudo da nije ostavio teže posledice - objašnjava Izrael.

Nisam se plašio

Avram Izrael kaže da bi i danas sa svojih 68 godina ponovo na isti način bio na usluzi svom narodu.

- Zaista se nijednog trenutka nisam plašio, ni kada su padale bombe, ni kada mi je život bio ugrožen. Ali pogađale su me tuđe sudbine. Smrt male Milice Rakić me i danas proganja, zbog toga sam dugo bio potišten i očajan. A za sebe nisam previše mario. Sećam se da smo jednom dobili informaciju da će biti gađan i naš Centar za obaveštavanje. Pustio sam sve zaposlene kućama, a ja sam ostao da čekam da me pogode. Bili su to najdužih sat vremena u mom životu. I sad se naježim kada se toga setim - kaže Avram Izrael.

Planirali su kopnenu invaziju

Avram Izrael otkriva i da je NATO u prvom mesecu bombardovanja planirao i kopnenu invaziju na Jugoslaviju, ali su odustali jer su shvatili da bi izgubili ogroman broj vojnika.

- NATO nije očekivao tako veliki otpor i što je duže bombardovanje trajalo, oni su postajali sve nervozniji. Zbog toga su tokom prvog meseca planirali i kopnenu invaziju, ali su odustali jer su shvatili da je srpski vojnik ozbiljan, borben i požrtvovan i da bi imali ogromne ljudske gubitke da su nogom kročili ovde - smatra Izrael.

Kosovo je srpsko, kao što je Jerusalim jevrejski

Izrael kaže da će Kosovo uvek biti srpsko, baš kao što je Jerusalim jevrejski.

- Nismo izgubili Kosovo, ni Kumanovskim sporazumom ni nakon proglašenja te jednostrane nezavisnosti, ni danas. Kosovo je srpsko i dok je sveta i veka, ostaće srpsko. Mi Jevreji nismo imali Jerusalim 2.000 godina, ali ga nikada nismo zaboravili i znali smo da ćemo ga jednog dana vratiti. Danas je Jerusalim jevrejski. Ista situacija je i sa južnom srpskom pokrajinom - kaže Izrael.

NATO danas ne bi smeo da nas bombarduje

Avram Izrael smatra da NATO alijansa danas ne bi smela da krene na Srbiju jer imamo moćne saveznike.

- Srbija se borila u mnogo ratova i na kraju smo na tim mirovnim konferencijama uglavnom uz pomoć saveznika uspevali da dobijemo ono što nam pripada. Te 1999. mi jednostavno nismo imali "velikog brata" da nas zaštiti jer je Rusija bila slaba. Danas sam siguran da NATO ne bi smeo da krene na nas jer ponovo imamo jake prijatelje i saveznike u svetu - smatra Izrael.

Pretili su mi smrću jer sam govorio narodu šta se dešava

Avram Izrael, koji je danas zamenik predsednika opštine Stari grad, ističe da se od samog početka bombardovanja borio protiv informativne blokade i tražio da građani znaju istinu. Zbog toga je imao ozbiljne probleme sa tadašnjim režimom i to je moglo da ga košta života.

- Sve je kulminiralo kada sam javno upozorio Beograđane da oblak sumpora iz Lipovičke šume ide ka našem gradu i da ako izlaze napolje, natope maramice sodom bikarbonom i dišu preko toga. Tada me je ministarka zdravlja Leposava Milićević optužila da pravim paniku. Bio sam na dnevnom redu sednice Vlade, a ljudi iz vrha SPS su insistirali da mi se zabrani da pričam. Sećam se da me je tadašnji cenzor Studija B Uroš Šuvaković optužio da odajem vojne tajne i zahtevao je da se moja obraćanja snimaju i preslušavaju pre emitovanja. Nisam to želeo da prihvatim. Zbog toga su hteli da me likvidiraju, to mi je javio jedan moj prijatelj iz Ministarstva odbrane.

Prema njegovim rečima, tada je morao da sklanja porodicu i da se sa ženom krije u ilegali.

- Posle deset dana skrivanja, zvali su me na sastanak sa tadašnjim komandantom republičkog štaba Milutinom Bojićem. Supruga je preklinjala da ne idem, plašila se da me neće više videti. Međutim, od mene su tada tražili da se vratim u Centar za oglašavanje i garantovali mi bezbednost.

Srbi u Sarajevu ponovo su meta bošnjačkih ekstremista. Više o tome pročitajte OVDE.

Izvor: Informer