Piše: Slobodan Reljić
Na proteste „1 od 5 miliona“ se neizbežno sliva „Kosovsko pitanje“. Da je to pitanje svih pitanja u današnjoj Srbiji pokazala je i presuda Haškog tribunala Radovanu Karadžiću. Veliki borci za Srbiju su u trenu „pokazali trag“, a dosetke tipa „to ne znači da podržavamo oslobođenje Nasera Orića“ pokazale su nedoraslost vremenu i problemima. Politička uloga nije prelazak iz komada u komad – pa si sad odličan partizan a sutra super fašista. Ne može se sve glumiti. Nešto se i živi.
Dodgod se protestanti ne odrede prema „Kosovskom pitanju“ neće imati narodni pokret, već će se sve taložiti u bari zapadnjačke truleži. To s Vučićem ili bez Vučića na putu „bez alternative“ ne može biti ponuda. Nema se šta dobrog reći o Vučićevom putu, ali deluje kao scena iz „Bele lađe“ kad to govori Dragan Đilas. Možda bi Đilas, za razliku od braće Trifunović, mogao da preuzme ulogu vođe u teškom vremenu, ali bi to podrazumevalo da prihvati Đinđićev amanet iz dana kad Zapad više nije bio za Đinđića. Điki, kako Đilasa zove Željko Mitrović, ne pokazuje da je od tog kasnođinđićevskog materijala. A oni ostali u DS svakako nisu.
Inače, čitav svet se suočava s tim mračnim neoliberalnim Levijatanom. Naš problem je – pakao plus. Još gore od istrošene „liberalne demokratije“ je njeno služinče - sistem kolonijalne demokratije, kako valja opisati politički sistem u Srbiji, i drugim zemljama van stare Evrope i Severne Amerike. Srpski režim služi da mrklu noć proglašava svetlom zorom. Jedan od narkotika je i držanje novogodišnje rasvete u gradu po pola godine. Od onog od čega je svima gore, Tadić, Đilas, Vučić i ko god sledeći - prikazivaće kao „najveći napredak u Evropi“.
Sistem liberalne demokratije na Zapadu služi vladajućoj oligarhiji – a sistem u zemaljama poput Srbije uspostavljen je da bi još bespogovornije - sližio istim gospodarima. Gospodari nešto i odvoje svojima narodima, iako sve manje, a kolonijalne demokratije nemaju pravo na taj luksuz, jer su stvorene da dele samo – šarene laže.
Ipak, dođe tako vreme kad i najveće prevare i manipulacije budu shvaćene. „Znam ja ko me laže i od koga sam zgažen“, sažeo je to u stih Beogradski sindikat, „banke, MMF, korporacije su važne, a sistem i postoji da za njih pravi pare, i biće pravde tek kad ovo carstvo padne.“ Nije još opšteprihvaćeno, ali – proces se ubrzava. Možete to već čuti i od prodavca meda na pijaci.
Ni jedan od naših boraca za „srećniju Srbiju“ ni u snu ne bi postupio prema MMF-u kao Viktor Orban, a sa smeškom pokazuje razumevanja za NATO bitange. Sve suprotno volji naroda.
Važno je znati da narod i birači nisu isto. Birači koji podržavaju našeg predsednika su petina naroda. Za paralemntarnu matematiku je i toliko dosta, ali vlast je legitimna „kada građani dobrovoljno prihvataju zakone i pokoravaju im se, dobijajući zaštitu svojih zakonski zagarantovanih prava zauzvrat“. U Vučićevom režimu je odnos građana koji to „jesu“ i onih koji „nisu“ 1 : 5. To se prikriva „bukom i besom“.
Na buku predsednika Srbije da „neće razgovarati s opozicijom“ zato stižu odgovori „srami se, idi razgovaraj sa Tačijem i Haradinajem“. Odražava suštinu. Predsednik bi bio obavezan da razgovara sa delovima svog režima (opozicija je sistem), a sa Tačijem i Haradinajem samo po odobrenju naroda i u skladu s Ustavom i međunarodnim okvirom koji se zove Rezolucija UN 1244.
I sad bi zaista bilo razumno da Aleksandar Vučić digne ruke od pregovora sa predstavncima odmetnutih Albanaca sa Kosova i Metohije. I da prestane da zamajava srpski narod bombama o „pomoći Angele Merkel Srbima“. Angela Merkel možda ponekad pomaže nekom Srbinu, recimo onom koji ima ličnu kartu na ime Aleksandar Vučić, ali Srbima kao narodu – ne. Samo bi narod maloumnika njen pristup razumeo kao pomoć. Recimo igranja s tim beslovesnostima kao planom, kako su Srbija i njena južna pokrajina – dve Nemačke.
Postojala je opšta saglasnost sveta posle Drugog svetskog rata da se Nemačka podeli. To se smatralo najblažom kaznom za nemačko (zlo)delo. Niko ni na Istoku ni na Zapadu nije rekao ni reč protiv. Pola veka kasnije Nemačka je predvodila razaranje Srbije. Iako, Srbija nikad nije kršila međunarodni pravni poredak kao Nemačka. Naprotiv, njen greh je što je branila poredak.
Jeste Aleksandar Vučić izvikivao nemačku praksu odmazde „sto za jednoga“, ali on tad nije bio u prilici da bude Nemac. Sad bi želeo da postane Nemac koji se odriče „sto za jednog“ i to bi platio Kosovom i Metohijom. Ako zna neku nižu cenu, mogli bi Srbi da mu pomognu. Ali on, sudeći po javnim objavama, izgleda kao da ne sme da zna za nižu cenu. Cena je fiksirana?
Od njega se ne bi moglo očekivati da narodu u detaljima predstavi zašto je nastavljena državna politika smenjenog Borisa Tadića i „žutih“, uprkos obećanjima u predizornoj kampanji. I ako u Vučićevim medijskim talambasanjima ima ičega iskrenog, onda je to priznanje da ga povređuje kad se govori da je njegova politika – izdajnička. A on izdajnik. To je ta cena. Tu ne pomažu pameti plaćenih političkih analitičara.
Ako veruje da je to što čini nešto drugo, mogao bi kao pravnik da postupi profesionalno i da dopusti da se procesuira krivična prijava advokata Branka Pavlovića povodom besprizorne izjave ministra Ivice Dačića o razgraničenju. Jer su „osnovane sumnje da je u neutvrđenom periodu pre 18. februara 2019. godine, a najkasnije toga dana sa umišljajem, svestan svojih postupaka... priznao okupaciju dela Srbije i istovremeno pomogao u pokušaju Ramuša Haradinaja, Hašima Tačija, Kadri Veseljija i drugih lica da na protivustavan način otcepe deo teritorije Srbije... tako što je dana 18.2.2019. u sredstvima informisanja izajvio (I. Dačić) da je zvanični predlog Srbije 'razgraničenje' između Srbije i samoproglašene države Kosovo, čime bi izvršio u sticaju krivično delo priznanje kapitulacije ili okupacije iz čl.306 KZ RS i krivično delo ugrožavanja teritorijalne celine u pomaganju iz čl. 307 u vezi čl. 34 i 35 KZ RS“.
Nismo deca, u „demokratskoj okupaciji“ predsednik to neće dopustiti ni slučajno, već će ostaviti nezavisnim sudovima da utvrde ono što znaju da on želi. Ali to će samo podgrejavati javno izrečene sumnje o predsednikovim „obavezama“. A u nekom trenu proključaće.
Jer 2012. smo, kao dobronamerni ljudi, mogli da se pitamo kuda je krenuo Aleksandar Vučić. On se, kako je to opisivala „Politika“, kao v. d. predsednika SNS-a sastao u Berlinu sa savetnikom Angele Merkel, Krištofom Hojzgenom, „ali kada je upitan o čemu su razgovarali odbio da iznosi detalje“. Kako tada, tako sada. Šta rade lideri kolonijalnih demokratija, narod saznaje posle kad padnu ili ako se nešto prospe preko vikiliksa i sličnih kanala.
Vučić se posle u raznim prilikama s ponosom pozivao na Hojzgena, a koji je „savetnik za spoljnu i bezbedonosnu politiku“. U tome što se eufemistički zove „bezbednost“ Krištof Hojzgen, đak čuvene jezuitske Kvirinus gimnazije (osnovana 1616), je format: bio je „bezbednosno-politički direktor u kabinetu Havijera Solane. Pripisuje mu se autorstvo Bezbednosnog koncepta EU.“
Odavno se delovanje takvih službenika i ne prikriva, a pa iz pregleda novina možete saznati da je „kao čovek od poverenja nemačke kancelarke Hojzgen je 21. decembra prošle (radi se o 2011.) godine boravio u nezvaničnoj poseti Beogradu gde je tada razgovarao sa šefom srpske diplomatije Vukom Jeremićem i savetnicima Borisa Tadića (možda i s Krletom!). Hojzgenov dolazak u Beograd tada se dovodio u vezu i sa hapšenjem Zvonka Veselinovića, koje se desilo dan ranije, 20. decembra.“
„Politika kontinuiteta“, iako malo prikrivana, uspostavljena je preko Miodraga Rakića koordinatora naših bezbedonosnih službi i šefa kabineta predsednika Tadića, koji je s „Krištofom Hojzgenom bio na stalnoj vezi“ kad se, recimo, “u EU lomilo da li će Srbija dobiti status kandidata“. Mikiju Rakiću, koliko se znalo u Beogradu, Hojzgenov Bundesnachrichtendienst nije bio osnovna tačka oslonca, ali s obzirom kako je funkcionisala subordinacija zapadnih „intelidžensa“ to nije bilo smetnja.
Problem s garantom kao što je Krištof Hojzgen je što on sve obećava „u četiri oka“ ili u pola glasa. Društvena sfera u kojoj operiše ta vrsta službenika isto tretira i one saradnike koji su prošli obuku u kampovima (Tači, Hardinaj, i ostali „borci s oružjem u ruci“) i one koji su preporučeni od poverljivih „saradnika s terena“. NJemu je normalno da insistira da Aleksandr Vučić, političar vodi pregovore s Hašimom Tačijem, kriminalnim šefom. On to smatra svojim uspehom, da strana koju on „lomi“ pristane da u startu bude kooperativna do razmera sopstvenog samoponištavanja. U bezbednjačkim poslovima to je – čista petica.
Angela Merkel sigurno pohvali svog operativca koji je predsednika države postavio za isti sto kao i one od kojih bi tek trebalo stvarati državu. Kad jednom pristaneš da ti zapadni polumoralni političari postanu „prijatelji“ završićeš u istom loncu s Tačijem i Haradinajem. To vam dođe kao kad brkati milicioner dovede u stanicu odžeparenog putnika i ovejanog secikesu i kaže: e, sad da vidimo šta se to u stvari desilo između vas dvojice.
Vučićev narod ima izreku: s kim si takav si. A Hojzgen isto tako misli, samo se Vučiću činilo kad on s njim razgovara pristojno da ga ceni. „Poštuje“, kako vole da ponosito iznose bivši prikraćeni radikali i „žuti“ preletačevići.
Ako čitate zapadne medije ili slušate izjave njihovih zvaničnika niko od njih na insistira da na Kosovu postoje državni organi. To je proces željenog „napredovanje“ ilegalnih i paradržavnih organizacija ka nekakovoj teritoriji bez suvereniteta. Oni su ih kao takve i priznali. Uostalom, šta je dole čitavu deceniju radio EULEKS - pokušavao da napravi kakvu takvu državoliku strukturu od tog materijala.
Niko vam neće reći da je taj posao uspeo. Rezultati rada Euleksa su vrlo skromni. Međunarodni sud za zločine na Kosovu je pokrenut pa stopiran. To stanje zapadni sponzori održavaju. Kad je trebalo da se njihov štićenik iz švajcarsko-nemačkih kampova pojavi na Haškom tribunalu oni su dopustili da likvidira sve svedoke i tako suđenje učini nemogućim. Al Kapone nije imao takve privilegije.
I?
Ništa. Tribunal koji se stalno predstavlja kao sud, delilac pravde, je zadovoljno primio tu činjenicu. Nastavili su da sa strašću sude Srbima koji su se prema potencijalnim svedocima ponašali po odredbama Ženevskih konvencija. Srbi su na tom „sudu“ osuđeni na 1.200 godina robije, a „od osomoro optuženih Albanaca, osuđen je samo jedan i to na 13 godina zatvora, dok su ostali oslobođeni krivice“.
Kad je Dik Marti odlučio da progovori o „žutoj kući“ gde su vađeni organi Srba za prodaju, stiglo je malo čuđenje, a onda je dopušteno da vreme teče, teče... Sada postaje logično da Hojzgen i društvo počnu da savetuju Albance da optuže Srbe da su oni njima vadili organe.
Što ne bi? Pa, premijer ili sada predsednik Srbije se čak tajno sastajao s kriminalcima iz Prištine na raznim lokacijama po svetu. Hojzgen koji ima nadimak Navi, skraćeno do Navigator, je to prećutno odobravao, stimulisao, organizovao. Ima i transkripte, potpise, ispovesti.
Zato se sad Navi, koji je u međuvremenu napredovao, pojavljuje pred Savetom bezbednosti UN i grmi: „Jedini način da Srbija uđe u Evropsku uniju jeste uspeh dijaloga o normalizaciji, s priznanjem Kosova.“
Navi, naravno, ne računa da bi i njegovi „niži partneri“ mogli da uoče da je magija „ulaska u EU“ bajka za decu bez ikakve mašte. To više nije obećanje ni za lakomislene futurologe, a kamoli za praktične političare, čak i iz kolonijalnih demokratija. Ako nema druge argumente, Navi može da računa kako ga niko više neće nigde uzimati ozbiljno. Tu smo kod ključnog pitanja: koji su njegovi argumenti?
To se svako u Srbiji pita.
Jer, kome se to obraća taj agilni čovek kad veli: „Putujući po svetu i pokušavajući da nagovorite druge zemlje da povuku svoja priznanja Kosova, vi pucate sebi u nogu. I dalje ne razumem logiku takvih poteza, zato što sam oduvek verovao da Srbija zaista želi da uđe u Evropsku uniju.“ Ko su njemu „vi“ u Beogradu? Kako je moguće da neko može da pomisli da neka država nema obavezu (obavezu, her Hojzgen!) da se bori za svoje pravo da postoji po uzisima međunarodnog prava? Želela ili ne da uđe u EU? Šta je sledeća faza? Da nam Hojzgen puca u nogu? Svima ili samo nekima? Ili da puca u nogu francuskoj ministarki za evropske poslove Natali Loazo, koja nam je prijateljski rekla da od ulaska u Evropsku uniju nema ništa?
Ako je Hojzgen obećao Vučiću Evropsku uniju, onda bi mogao da mu se izvine. To je verovatno bila laž i onda, a danas je očigledna besmislica. Pa neće, valjda, predsednik Srbije da za besmislicu proda stolicu za UN za Tačijevo Kosovo? Protiv volje 81 odsto građana! Protiv 1:5. Pa, iako mu Krištof zapreti „pucanjem u nogu“ tu se ništa ne može promeniti. Jer, bezbednjak Hojzgen zna - da Srbija zaista ne želi da uđe u Evropsku uniju ako će joj Nemci, sedam decenija posle Drugog svetskog rata, uzeti Kosovo i Metohiju. To zna i Aleksandar Vučić.
I mi zaista možemo li da poverujemo, da onda – te 2012. oni nisu razgovarali o pitanjima svih pitanja. Ako su proročki razgovarali o dolasku „Folksvagena“ u Srbiju, to nije loše, ali se nadamo da Aleksandar Vučić ne misli da to vredi Kosova i Metohije, plus Preševo, Bujanovac i Medveđa. To ne vredi ni Velikog Trnovca.
Lazanski rasturio Hag, pa progovorio o Srebrenici! Više o tome čitajte OVDE.
Izvor: Pravda
