Božidar Delić je Srbin koji je rođen u Đakovici, na Kosovu i Metohiji 1956. godine.
Vojnu akademiju je upisao u Beogradu, a završio je u Sarajevu 1977. godine, pa ga je služba rasporedila u Bileću sa činom potporučnika JNA, gde je bio veliki nastavni centar za rezervne oficire čitave bivše Jugoslavije. Tu je ostao desetak godina i onda prekomandovan u Beograd. Raspadom SFRJ 1990-1991 jedno vreme je bio na Dubrovačkom ratištu, gde je i sam video pogrešne poteze političkog i vojnog rukovodstva Beograda. Kasnije je prekomandovan 1992. godine u Nevesinje sve do kraja 1995. godine kada je branio svoj zavičaj od bosanskih muslimana i Hrvata.
Prekomandovan je u Prizren 1995. godine u 549. motorizovanu brigadu "Car Dušan Silni", čija je operativna zona delovanja bila na samom jugu Kosova i Metohije, odnosno pogranični pojac uz granicu prema Albaniji. Već tada su oficiri iz Prištinskog korpusa Vojske SR Jugoslavije bili upoznati da se u Albaniji organizuju teroristički kampovi za obuku kosovsko-metohijskih Albanaca. Kasnije 1997. godine dolaze u Albaniju i vojnici iz zemalja NATO pakta, onda i u BJR Makedoniju, jer im je bio cilj da pomognu Albancima da otmu južnu srbsku pokrajinu.
Tzv. Oslobodilačka Vojska Kosova počela je svaki dan da jača sve više, jer su imali pomoć sa Zapada, prvo od svojih sunarodnika iz Švajcarske, Nemačke, Austrije i dr. A onda i od država, zemalja članica Severnoatlanskog saveza... Tako je 1998. godine već u februaru krenuo otvoreni rat i napadi na našu vojsku i policiju.
General Delić je u emsiji Razbuđivanje se osvrnuo na jednu akciju specijalne jedinice MUP-a Srbije, a to je likvidacija Adema Jašarija i njegove terorističke bande u selu Donje Perkaze. Prema njegovom mišljenju, ta akcija morala je da se izvede na mnogo bolji tj. profesionalniji način bez civilnih žrtava koje je Adem Jašari (inače kriminalac i probisvet svetskog kalibra) namerno postavio kao živi štit. Ceh je plaćen tako što su onda i ravnodušni Albanci se pridružuju ekstremsitima.
Čudno je bilo to što su naši državnici stalno dobijali upozorenja sa Zapada da vojska ne sme da se meša u sukobe sa albanskim teroristima. Međutim, albanski teroristi nisu prezali ni da blokiraju puteve, maltretiraju građane Srbe, pljačkaju, siluju, ubijaju... doduše radili su oni to i ranije, ali nije bila svakodnevnica. A jula 1998. godine zaposeli su i Orahovac. Bila je to združena akcija vojske i policije u oslobađanju Orahovca gde se general Veljko Radenović sa svojim momcima iz PJP iz Prizrena istakao kako sam general Delić kaže da su to bili pravi lavovi.
U jesen 1998. godine general Delić navodi da na osnovu sporazuma "Milošević-Holbruk", čime je izbegnuto bombardovanje naše otadžbine dolazi na Kosovo i Metohiju oko 1.300 osoba OEBS-a koji su imali zadatak da kontrolišu da li vojska se ne meša u sukobe sa albanskim teroristima, a policija ne upotrebljava prekomerno silu. Broj kontrolnih punktova je bio značajno smanjen, što je bojovnicima iz tzv. OVK dalo vetar u leđa pa su nastavili sa svojim terorističkim dejstvima.
Zima je donela malo zatišije, a već u januaru 1999. podmešten je slučaj Račak, koji je čak i ušao u optužnicu našim optuženicima u Haškom tribunalu. Međutim, kako navodi general Delić, dokazano je baš u Haškom sudu da je Račak samo podvala, i ekspresno je to izbrisano iz optužnice, da niko više to nije spominjao. Uglavnom, taj Račak je bio podmetačina Viljema Vokera šefa te verifikacione misije OEBS-a, koja je imala ustvari špijunski karakter da snimi stanje odnosno ljudstvo i tehniku na Kosovu i Metohiji. Već početkom marta 1999. godine bilo je jasno da je bombardovanje neizbežno i da se mora pripremiti za taj udar.
Misija OEBS-a je povučena sa KiM, a strane diplomate su napuštale Beograd... 23. marta 1999. godine proglašeno je stanje neposredne ratne opasnosti, da bi dan kasnije 24. marta 1999. zvanično i počela agresija na našu domovinu pod šifrovanim imenom "Milosrdni Anđeo". Avioni NATO pakta su bestijalno tukli i vojne i civilne ciljeve po celoj Srbiji i Crnoj Gori, ali najviše na Kosovu i Metohiji. Prizrenska 549. mtbr dobila je popunu, tako da je imala oko 14.000 vojnika pod oružjem, od čega 2.000 dobrovoljaca, između ostalog i iz drugih pravoslavnih zemalja: Rusije, Grčke, Bugarske, Ukrajine, Rumunije... Svi su oni bili na braniku otadžbine i borili se sa Albancima i njihovim pomagačima (američki marinci, britanski specijalci, francuska Legija stranaca, Vojska Republike Albanije i dr.) koji su krenuli u kopnenu invaziju na Srbiju iz više pravaca. Jedan od tih pravaca je bio preko planine Paštrik, i tu se odvijala žestoka bitka jer su agresori bili brojčano i tehnološlki nadmoćniji. Međutim, oni nisu uspeli u svojoj nameri, nisu uspeli da zaposednu nijedan metar naše otadžbine. Ta granica je krvlju ispisana, ali odbrana nije popustila.
General Božidar Delić je naveo i to kako je vojska neveselo dočekala vest o Kumanovskom sporazumu 10. juna 1999. godine, jer su agresori bili praktično poraženi, da bi ponovo mogli da izvrše napade morali su da dovedu nove snage sa Zapada... Poslednji vojnik koji je napustio Prizren 14. juna 1999. bio je upravo general Delić.
NJegova 549. brigada iz Prizrena je dobila orden Narodnog heroja za učinjena dela odbrane 1998-1999 na Kosovu i Metohiji. Svoje borce general Delić nije zaboravio, kao ni oni njega, pa se tako bar jednom godišnje okupljaju i pozdravljaju sa “Dogodine u Prizrenu!”
Poruku Šešelja o Srebrenici koja je razbesnela Sarajevo pogledajte OVDE.
