Žak Širak nije 1999. godine stavio veto na rušenje beogradskih mostova zbog toga što se smilovao nad našim glavnim gradom, zato što ga je grizla savest ili zato što nas je mnogo voleo, već zbog toga što je dobio smišljeno netačnu informaciju da se na njima svake večeri okuplja veliki broj francuskih građana.
Tako govori Zoran Milinković, tada vlasnik pariskog restorana "Bila jednom jedna Jugoslavija", dok se priseća događaja od pre dve decenije, u kojima je bio glavni organizator.
- Mostove u Beogradu nije spasao Žak Širak, kako se kasnije hvalio, nego je suštinsku ulogu u tome odigrala organizovana dezinformacija koja mu je servirana uz saučestvovanje mojih francuskih prijatelja - prenosi Milinković.
On je bio glavni incijator ove "prevare".
- Sarađivali smo s mladim Francuzima, koji su nam pomagali u organizovanju manifestacija i lepljenju plakata. Predvodio ih je Ksavije Poli. Pošto su hteli da odu u Srbiju, pomogao sam im da dobiju dozvolu da pređu granicu. Bila su njih četvorica. Čim su došli u Beograd, otišli su uveče na Brankov most. Dosetio sam se da u informaciji o njihovom broju dodam jednu nulu, odnosno da pošaljem vest da je četrdeset mladih Francuza otišlo da brani beogradske mostove. To su i oni, u dosluhu sa mnom, potvrdili pred TV kamerama. Kad je informacija stigla do Širaka, odmah se suprotstavio rušenju mostova. Nije hteo da bude odgovoran za smrt tolikog broja njegovih sunarodnika - otkriva nam naš sagovornik.
Ta i još mnoge druge ideje rodile su se tokom pregovora u Rambujeu i "Kleberu", i kasnije, tokom bombardovanja, u Milinkovićevom restoranu, koji su francuski izveštači u ono vreme zvali "srpski štab". I prvi sastanak dijaspore, pred pregovore u Rambujeu, održan je baš u kafani "Bila jednom jedna Jugoslavija".
- Nas nekoliko aktivista iz dijaspore okupilo se pred početak ovih pregovora, da bismo se dogovorili kako ćemo se organizovati u zaštiti srpskih nacionalnih interesa, onoliko koliko je to bilo u našoj moći. Nije bilo lako, ali smo, s malo sredstava kojima smo raspolagali, ipak uspeli da napravimo neke pomake - priseća se Milinković.
U Rambujeu je za "dopunski štab" odabran restoran "Relej di Šato", prekoputa ulaza u dvorac.
- Odatle smo mogli da gledamo ko ulazi i izlazi, da pratimo šta se događa, da prilazimo i razgovaramo s novinarima. Tu smo kovali planove o mitinzima i medijskim akcijama, kako bismo podigli ugled zemlje tokom pregovora - kaže naš sagovornik.
Dolazili su svakoga dana iz Pariza, a u Rambujeu je u to vreme bilo neobično živahno, s novinarima, analitičarima i znatiželjnicima iz cele Evrope. Organizovali su manifestacije, susrete sa izveštačima, objavljivali članke i proglase, lobirali... U Rambujeu i Parizu su tih dana imali pedesetak akcija, među kojima su bile konferencije za novinare, intervjui i mitinzi, nekoliko puta na Trgu Republike, ili onaj na pariskom Trokaderu, gde se okupilo čak šest hiljada ljudi. Milinković je, kao predsednik Udruženja za zaštitu i ljudska prava, bio je zadužen za traženje dozvola od policijske prefekture.
- Bilo je i Francuza na našoj strani. U Rambujeu, sećam se jednog od glavnih policijskih komandanata, Borda, koji se trudio da nam stalno bude od pomoći. Ali ubrzo ga više nismo videli, a kasnije smo čuli da je smenjen - ističe Milinković.
Francuski prijatelji, ali i novinari, dolazili su u Milinkovićev restoran u predgrađu Montrej da se informišu, da anketiraju, čuju vesti koje ne bi mogli da pronađu na drugom mestu.
- Gledali smo zajedno naš televizijski program. Prevodili smo im, savetovali ih. Tu su se i pripremali za odlaske na teren, u Srbiju. Čašćavali smo ih, pili smo i jeli zajedno. Sa gotovo svima smo ostali prijatelji, što je uticalo na to da neki od njih kasnije počnu da pišu lepo o našoj zemlji. Nadam se da smo i mi tome malo doprineli - poručuje Milinković.
Posle neuspeha pregovora u Rambujeu, dogodila se i nesreća koja je sve potresla.
- Sastali smo se kasno uveče u mom restoranu. Sa nama je bila i novinarka agencije Rojters. Među nekoliko aktivista, kao što su Milisav Aleksić, Miloš Janković, Dragan Đurić, Sima Mraović i drugi, bio je i Dragan Rajković, koji je iste noći ubijen. NJegovo telo je pronađeno u hodniku na ulazu u stan. Nikada se nije saznalo ko ga je ubio - seća se Milinković.
Neprekidno su posle toga srpski aktivisti dežurali i pred Međunarodnom salom za konferencije "Kleber", gde se u Parizu održavao produžetak pregovora. Nastavili su s lobiranjem i organizovanjem manifestacija. Sve je, nažalost, bilo uzalud. U restoranu "Bila jednom jedna Jugoslavija" zatekla ih je i vest da je prva NATO bomba udarila na tlo naše zemlje.
- Ubrzo smo organizovali veličanstvene demonstracije na trgu Trokadero, odakle je nekoliko hiljada ljudi otišlo pred američku ambasadu na trgu Konkord. Došlo je do sukoba policije s demonstrantima, letele su kamenice i dimne bombe. Bilo je i dosta uhapšenih - seća se Milinković.
Sve vreme bombardovanja, Milinković i njegovi prijatelji iz srpske dijaspore u Parizu bili su aktivni.
- Nosili smo humanitarnu pomoć, odlazili u Srbiju, solidarisali se s građanima, a spasavanje beogradskih mostova bio je jedan od naših najvećih uspeha - zaključuje Milinković.
- Imali smo utisak da iz francuske obaveštajne službe prate svaki naš korak - kaže Milinković, i dodaje da i dan-danas na "Vikipediji" ne može da se "oslobodi" etikete organizatora protesta, što ga prati i u poslovnom okruženju. - Možda je to razlog što i dalje ne mogu da dobijem američku vizu.
Šta sve može Putinova snajperska puška, pogledajte OVDE.
Izvor: Večernje novosti
