Povratak RF na Bliski istok i uzimanje aktivnog ratnog učešća na strani Asada, što je doprinelo rapidnom jačanju njegovih snaga na terenu i to ratujući kako protiv ID tako i protiv FSA, ali i grupacija povezanih sa Al Kaidom poput Al Nusre, stvorio je zebnju u krugovima neokona.
Naime, postalo je jasno ne samo da Asadov režim jača i da je na putu da ostvari trijumf u građanskom ratu, već i da će RF uvećati svoje vojno prisustvo u Siriji ali i osnažiti svoj bezbednosni, diplomatski, vojni i politički uticaj u regionu gde su SAD decenijama bile jedini "dil-broker".
Bliski istok se u neokon krugovima decenijama posmatra sa posebnom pažnjom. I 41. predsednik Buš i 43. predsednik Buš su glavninu svojih napora usmerili upravo ka ovom delu sveta. Svrgavanje Sadama Huseina bio je jedan od ključnih ciljeva neokonzervativaca i stepen podrške invaziji na Irak je zapravo oslikavao i stepen odanosti srži spoljnopolitičkog stava, dominantnog krila Republikanske partije. Obamin zaokret je stoga posmatran sa dodatnom odbojnošću.
Osim jačanja uloge RF, narastajuća moć Irana je dodatno zabrinula neokone, ali i druge republikance koji nisu samoizolacionistički orijentisani. Iran, percipiran kao totalitarna teokratija koja direktno preti opstanku najvažnijeg saveznika SAD na Bliskom istoku Izraelu, značajno je ojačao u ovom delu sveta nakon dve Obamine odluke.
Nakon, ali i tokom povlačenja iz Iraka 2007-11. godine, Iran je u dominantno šiitskoj državi osetno ojačao svoj uticaj i postao jedan od najznačajnijih faktora u Bagdadu. Jačanjem Asada u Siriji i širim obimom iranskog dejstvovanja u ovoj državi, Teheran je počeo da ostvaruje uticaj i na politiku države sa kojom se ne graniči.
Poslednja odluka Donalda Trampa o potpunom povlačenju vojske iz Sirije izazvala je talas protesta unutar Republikanske partije. Tu možemo primetiti razvoj problema na dva nivoa.
Teško stečeno jedinstvo ili preciznije rečeno forma političke kohabitacije neokonzervativnih kongresmena/senatora i predsednika Trampa sada je narušena. Ovu situaciju je najlakše sagledati kroz odnos Donalda Trampa i Marka Rubija. Dva kandidata za predsednika SAD na republikanskim unutarpartijskim izborima 2015/16. godine, sklopili su političko primirje.
Uprkos brojnim razilaženjima harizmatični senator sa Floride je odlučio da već oktobra tekuće godine podrži Trampa pri pokušaju da se izbori za novi četvorogodišnji mandat 2020. godine.
Ipak, nenajavljen potez poput naglog povlačenja iz Sirije, može samo da oteža svaki naredni aranžman neokonzervativaca poput Rubija sa predsednikom, koji se pokazao i dalje dovoljno nepredvidivim i zainteresovanim za sprovođenje samostalne spoljne politike. U prilog ovoj tvrdnji govori i oštra reakcija senatora Rubija na poslednji Trampov potez.
Druga vrsta problema sa kojom se Tramp susreće jeste izazivanje konflikta u odnosu sa sebi daleko naklonjenijim neokonima. Lindzi Grejem, koji je ulazio u oštre duele sa Trampom tokom unutarpartijske kampanje, nazivajući ga "ksenofobom", tokom poslednje dve godine bio je jedan od najbližih Trampovih saveznika u Senatu.
Primer kako se vrlo brzo mogu prevazići lične razlike ukoliko se pronađe održiv politički interes.
Ipak, oštra reakcija Grejema, ali i drugih intervencionistički nastrojenih Trampovih saveznika unutar Republikanske partije, može samo pogoršati ionako negativnu dinamiku za Donalda Trampa nakon pobede demokrata na izborima za Predstavnički dom. Midtermsi su pred predsednika SAD pored konstantnog traženja kompromisa sa predstavnicima sopstvene partije, sada postavili i zadatak definisanja minimuma zajedničkih interesa sa radikalizovanom opozicijom na, čini se, nikad polarizovanijoj političkoj sceni SAD.
Takođe, usled činjenice jačanja uticaja RF i Irana nakon još jednog povlačenja SAD sa Bliskog istoka, nema sumnje da će zebnju za svoju poziciju a naročito u slučaju dodatnog prisustva Teherana u Siriji, izraziti i Izrael. Od stepena zabrinutosti u Svetoj zemlji za svoju sudbinu zbog poslednjeg poteza, zavisi i mogućnost i visina stepena eventualne revizije sopstvene odluke od strane američkog predsednika.
Eskalacija nasilja ili povratak SAD na Bosfor?
Nezavisno od slabljenja uticaja SAD u Siriji, više je nego jasno da će povlačenje SAD sa ovog prostora povećati i šansu za eskalacijom konflikta. Nakon odlaska američke vojske iz Iraka, situacija se u ovoj državi dramatično pogoršala. Došlo je do porasta sektaškog nasilja, a sunitske i šiitske milicije su se dodatno radikalizovale.
Izvršen je genocid/etnocid nad hrišćanima i Jazidima od strane džihadista, nastao je ID, koji je poražen tek nakon formiranja širokih međunarodnih koalicija i angažmana dve najveće vojne sile sveta.
No, s obzirom na prisustvo ruske vojske u Siriji i američke u Iraku, uz angažman drugih faktora poput Irana i pojedinih NATO ali i zalivskih saveznika, opasnost od ponovnog uspostavljanja kalifata u onom obimu u kom je postojao u periodu od 2014. do 2017. godine, nije izražena.
Opasnost od sukoba leži u već najavljenoj turskoj vojnoj intervenciji. Redžep Tajip Erdogan obračun sa militantima iz Radničke partije Kurdistana (za Tursku terorističke organizacije) na severoistoku Sirije najavljuje mesecima unazad, dok je poslednjih nedelja ton dodatno zaoštren. Turska armija će teško moći da razdvoji pripadnike kurdsko-arapske SDF od RPK, ukoliko uopšte i bude pokazala želju da razdvaja dve dominantno kurdske vojne snage.
S obzirom na stepen obučenosti kurdskih snaga, prostor koji kontrolišu, količinu naoružanja kojom raspolažu i izostanak izbora, osim posezanja za fanatičnom borbom, u najavi je krvav obračun u kom Ankara neće moći da se zadovolji polovičnim uspehom. A do potpunog trijumfa će doći tek ukoliko se opredeli za bespoštednu borbu.
Konflikt tih razmera, daleko širi nego nakon turske intervencije u kantonu Afrin, do sada je bio sprečavan prisustvom američkih vojnih snaga na severoistoku Sirije pod kontrolom Kurda.
Turska vojska i proturske milicije u Siriji
Vojne snage SAD su igrale ulogu "tampon zone". Saveznici Kurda, istovremeno formalni NATO saveznici Turske, uprkos pompeznim najavama bili su dovoljno snažan odvraćajući faktor za Ankaru. Nakon američkog povlačenja ulogu tampon zone ili kurdskih saveznika i potencijalno direktnih turskih protivnika, neće želeti da preuzme niko.
Ruska Federacija je poslednjih godina načinila seriju koraka u pravcu ekonomske, političke ali i vrlo lukrativne vojne saradnje sa Turskom. Sasvim je izvesno da neće žrtvovati postignute rezultate radi spasavanja dosegnutih pozicija kurdskih oružanih snaga. Iran nema jasan motiv za konfrontaciju sa Ankarom, pogotovo nakon izvesnog otopljavanja odnosa u poslednjim godinama.
Takođe, iranske snage ne raspolažu ni vojnim ni političkim kapacitetima dovoljnim da preuzmu poziciju odvraćajućeg faktora u rangu SAD. Politički gledano Bašar Asad bi u podršci Kurdima, a radi zaustavljanja napredovanja turskih snaga, mogao da vidi najveći intere. Međutim, na primeru Afrina moglo se uvideti koliko je ovakav poduhvat za Damask teško izvodljiv.
Dakle, nezavisno od analize posledica ovog poteza američkog predsednika po partikularni spoljnopolitički interes SAD, prevashodno se mora uzeti u obzir i staviti u prvi plan potencijalno pogoršanje već zastrašujuće sirijske humanitarne katastrofe u slučaju oštrog okršaja turskih i kurdskih snaga.
"Povratak Turske u NATO", iz kog nikada nije formalno izašla, ali je poslednjih godina vodila politiku neretko suprotnu interesima ključnog, prekookeanskog saveznika, mogao bi biti najveći benefit za američki interes u regionu, a kao posledica povlačenja iz Sirije.
Napuštanjem svojih kurdskih saveznika na severoistoku, SAD će ukloniti najveću prepreku na revitalizaciji savezništva sa Ankarom. Ipak, s obzirom na nagle zaokrete Redžepa Tajipa Erdogana poslednjih godina i doslednu nedoslednost spoljnopolitičke orijentacije, odnosno konstantnu potragu za kratkoročnim ostvarenjem maksimuma političkih interesa po cenu odsustva strateškog kontinuiteta, Donaldu Trampu ništa ne može garantovati potpun povratak Turske u okvire savezništva kakvo je odlikovalo dve države u nekim prethodnim ciklusima.
Turska će održavati nivo saradnje sa SAD onoliko koliko joj to budu nalagali konkretni interesi u datom političkom momentu.
Zaključak
Smeo potez Donalda Trampa još jedan je dokaz njegove privrženosti svojoj predizbornoj agendi. Ustupci, nagle reakcije, nevoljna činjenja, sve su to instrumenti kojima se 45. predsednik SAD služi kako bi ostvario svoje davno zacrtane ciljeve.
Upravo to je ono što neokone može najviše da brine. Uprkos brojnim promenama u administraciji i okruživanju predsednika doslednim kreatorima neokon politike, Tramp nije odstupio od svojih latentno izolacionističkih stavova i nacionalističke nasuprot globalističkoj tački gledišta.
Neokoni mogu očekivati samo osnaživanje ovakvog stava, ukoliko Tramp uspe da se izbori za još jedan mandat 2020. godine. U novom mandatu, nezavisni kandidat koji je 2016. godine samo istrčao izborni maraton kao republikanac, neće prezati od sprovođenja spoljne politike u skladu sa svojim ličnim i javno proklamovanim stavovima, a ne na osnovu kompromisa sa dominantnim pogledima sopstvene partije.
Agenda koje se Donald Tramp pridržava i koju se trudi da realizuje kad god mu se za to ukaže prilika, neretko se fundamentalno razlikuje od stavova visokorangiranih činovnika koji ga okružuju. Ostavka DŽejmsa Matisa stoga je samo logična posledica protivljenja profesionalca koji istrajava na dugoročnoj agendi koje su se u većoj ili manjoj meri pridržavali svi njegovi prethodnici na čelu Pentagona.
Ipak, ostavka Matisa sigurno nije i poslednji odlazak iz Bele kuće. Za srpske interese bi pogubno bilo da Vašington napusti DŽon Bolton, Trampov savetnik za nacionalnu bezbednost. Bolton je karijerni političar, bivši diplomata, ambasador SAD pri UN u administraciji DŽordža Buša mlađeg. I takođe dosledni protivnik kosmetske nezavisnosti.
Bolton je jedan od najzaslužnijih članova vladajuće administracije što se srpski glas u SAD danas ponovo osluškuje i što se srpski interes više ne odbacuje "a priori". Ipak, Bolton je takođe na liniji neokon ideja, iako sam odbacuje svoju pripadnost ovom pokretu.
NJegovi stavovi su skopčani sa gledištem koje u Vašingtonu nije novo, ali je do sada bilo retko zastupano. Pre Boltona, guverner Ohaja, bivši kongresmen i jedan od kandidata za predsednika SAD ispred Republikanske partije 2016. godine koji je u trci ostao gotovo do samog kraja - DŽon Kejsik (Kašić), političar hrvatsko-češkog porekla, bio je dosledan protivnik zvanične američke politike prema Srbiji devedesetih, smatrajući da SAD bespotrebno antagonizuju istorijskog saveznika, čiji se nacionalni interes mora uzeti u obzir pri rešavanju balkanske krize.
Ukoliko bi Bolton napustio Belu kuću i umesto njega bilo postavljeno lice sa dominantnim predrasudama spram srpskog interesa ili bez ozbiljnog predznanja o ovom delu sveta uopšte, prilike za unapređenje srpsko-američkih odnosa bi bile bitno umanjene.
Ipak, u slučaju ostanka Boltona u Beloj kući, osnovni razlog nastavka njegovog rada u Trampovom timu biće zapravo Iran. Bolton je tvrdokorni zagovornik oštrog pristupa prema Teheranu i za verovati je da će se pre truditi da utiče iznutra na kreiranje politike Bele kuće prema Iranu, umesto principijelnog povlačenja.
Poslednji potez Donalda Trampa otkrio nam je vitalnost idejne doslednosti američkog predsednika kao i nameru da agendu koju je kandidovao na izborima realizuje do kraja.
Ipak, stepen realizacije ideja ne zavisi samo od sposobnosti pojedinca, već i od objektivnih okolnosti. A otpor saradnika, opozicije i partijskih saboraca stvara ambijent u kom nije lako delovati.
Spoljnopolitičke stavove američkog predsednika možemo sažeti kroz nekoliko uočljivih teza:
generalni skepticizam ka intervencionizmu;
manjak interesovanja za tradicionalna savezništva i izgradnja odnosa samo na opipljivom kratkoročnom materijalnom interesu (o čemu najbolje svedoči udeo namenske industrije i promocije njenih proizvoda pri komunikaciji sa međunarodnim partnerima);
umereni skepticizam i čak otvoreno podrivanje međunarodnih institucija i multilateralnih sporazuma (ukoliko se proceni da nije zadovoljen direktan ekonomski interes, uz ignorisanje političkog);
nediplomatsko mešanje u unutrašnje procese saveznika uz neskrivene simpatije prema suverenističkim, ali i nacionalističkim snagama u Evropskoj Uniji;
Manjak interesovanja za oružane konflikte na Bliskom istoku u smislu direktnog uključenja SAD, ali dosledna podrška Rijadu kao najvažnijem vojno-trgovinskom partneru u ostvarenju spoljnopolitičkih prioriteta;
Kontinuitet politike definisane još u vreme Baraka Obame, po kojoj SAD ne deluju direktno na svakom kriznom području, već se postavljaju kao geopolitički dispečer, koji svojim saveznicima prepušta glavnu operativnu ulogu u određenim delovima sveta (Saudijska Arabija na Bliskom istoku, Indija, Australija i Japan na indo-pacifičkom prostoru, nakon pobede Bolsonara Brazil u Južnoj Americi i u Obamino vreme Nemačka u EU i bližem zagraničju poput Balkana i delova ekssovjetskog prostora);
Dosledna podrška Izraelu i kontinuiran proces nepopuštanja pred zahtevima Teherana uz radikalno suzbijanje iranskih ambicija u regionu, koliko god to objektivne mogućnosti dozvoljavaju;
Izraženo interesovanje za stabilnost i bolju povezanost država Latinske Amerike sa SAD, kako na polju ekonomske i vojne saradnje, tako i u oblasti suzbijanja ilegalne imigracije;
Potpuni prioritet spoljnopolitičkim aktivnostima na Dalekom istoku i na Indo-pacifičkom prostoru. Ulaganje u savezništvo sa Indijom i državama koje se graniče sa Kinom, uz insistiranje na manjem vojnom prisustvu SAD u regionu i većem bezbednosnom osamostaljivanju Japana i Južne Koreje, na koje Tramp prevashodno gleda kao na atraktivne partnere za američki vojno-proizvodni kompleks;
Pragmatičan pristup pri rešavanju dugotrajnih, višedecenijskih konfliktnih situacija, uz radikalno menadžerski pristup, često bez dovoljno obzira za objektivne okolnosti;
Nastavak nastojanja usmerenog ka izgradnji odnosa sa Moskvom po principu međusobnih ustupaka i gledanje na RF kao na potencijalnog globalnog partnera, a ne kao na globalnu pretnju;
Zauzdavanje ekonomskog i sledstvenog političkog i vojnog rasta Kine, koju Tramp percipira kao ključnog rivala i duelu sa Pekingom podređuje sve druge spoljnopolitičke teme;
Korišćenje protekcionističkih mera radi kratkoročnog ostvarenja ekonomskih interesa, uz manjak senzibiliteta prema političkim ustupcima radi ostvarenja dugoročnijih geopolitičkih interesa.
Obaveštajci otkrili 5 najvećih akcija naše vojske protiv NATO. Više o tome čitajte OVDE.
Izvor: Srbija danas
