Piše: Slobodan Samardžić
Posle opšteg planetarnog neuspeha da se albanske vlasti na Kosovu i Metohiji privole da ukinu carinu na uvoz robe iz Srbije, Aleksandar Vučić našao se u prilično nezavidnoj situaciji. Ako stvari ovako potraju može se desiti da se njegov jedini uslov za poslednju fazu predavanja Kosova – da se carine ponište – izgubi u pesku zapadnog političkog pragmatizma. Šta zapadni političari da rade kad ljudi neće da ukinu carinu. Da ih, možda, pritisnu kako bi inače mogli – ne dolazi u obzir. Albansko Kosovo je ipak njihovo čedo. Da zbog stoprocentne carine revidiraju, ili čak napuste, utvrđenu putanju „normalizacije“ – to tek ne dolazi u obzir. Ako je tako, onda im preostaje da sačekaju da Vučić promeni svoj „rezolutni“ stav. U međuvremenu će ubeđivati „obe strane“ da popuste u nađu se uz pregovarački sto.
Ovakvim razvojem događaja, Vučić je prinuđen da pređe na scenario 2 iz našeg prethodnog teksta o izbornom pitanju. Prinuđen je da opet, kao i pre dva meseca, zapreti vanrednim izborima. To je još jedino što može da učini da bar malo uzdrma zapadne učesnike u njihovoj sigurnosti u njegovu lojalnost. NJima, kao što je već rečeno, ne odgovara veliko odugovlačenje poslednje runde razgovora koja treba da okonča pitanje srpskog zvaničnog priznanja secesije Kosova. Ako bi se izbori održali u junu, kako je nabačeno posle sastanka predsedništva naprednjaka, nova vlada ne bi mogla da se formira pre oktobra, jer smisao izbora nije formiranje nove vlade nego kupovina vremena (zasad samo pretnja). Tada pada čvrsti vremenski plan da se međusobno priznanje „Srbije i Kosova“ obavi u ovoj godini.
Najava vanrednih izbora od pre par dana ima, dakle, jedini cilj da zapadnim akterima ukaže na njihovu neozbiljnost s obzirom da je Vučić Albancima u poslednjih sedam godina predao sve što je Srbija imala u pokrajini, a zapad njemu ne pruža ni providni smokvin list. Ta najava je isključivo posledica ozbiljnih znakova da je zapad spreman da Albancima oprosti i drakonske carine. U takvim okolnostima Vučić je zaista imao izbor ili da odustane od svog definitivnog zahteva da se carine ukinu ili da zapreti izborima.
I ovog puta pri prosuđivanju Vučićevih poteza ne treba slušati šta govori već gledati šta radi. U suprotnom, zapali bismo u jalovu raspravu o okolnostima i posledicama ove krajnje bespotrebne inicijative gledane sa unutrašnje strane. On, navodno, traži novo izjašnjavanje naroda o njegovoj opštoj politici, provociran masovnim i učestalim građanskim protestima širom Srbije. S jedne strane, nipodaštava zahteve i minorizuje masovnost protesta, a s druge najavljuje, kao, ispitivanje njegove politike putem izbora. Pri tome, ne pada mu napamet da sa opozicijom razgovara o izbornim uslovima, što je sasvim u skladu sa prirodom njegovog režima lične vlasti. Za takve izbore, dovoljno mu je samo da namami opoziciju i što više birača pred kutije čime bi rešio pitanje izborne legitimnosti sa gledišta upisanog trijumfalizma ishoda. Tu bi postojalo samo pitanje, za koliko je procenata u odnosu na prethodne, takođe vanredne, izbore pobednički procenat veći. I, najzad, zapravo pre svega, time bi zapadnjacima pokazao da unutrašnju situaciju drži pod čvrstom kontrolom.
Objektivno posmatrano, takav izborni rezultat ne bi zapadnim činiocima bio neprihvatljiv, jer bi to bio samo još jedan dokaz Vučićeve nesuverene diktature, koju oni dosledno podržavaju. NJihov problem bi bio samo u odlaganju časa priznanja secesije Kosova od Srbije. A da bi im i taj problem olakšao, Vučić je na još jednoj istorijskoj sednici predsedništva SNS, kada su kao i ranije svi članovi bili za raspisivanje vanrednih izbora, ostao usamljen u svojoj uzdržanosti. Time je poslao prijateljski znak svojim zapadnim sagovornicima da bi sve bilo lakše kada bi ubedili Albance da ukinu carinu. Svi znaju da bi, kada bi se tako nešto desilo, svi članovi predsedništva SNS promenili mišljenje. Samo Vučić ne bi, jer je bio uzdržan.
Sada smo svi prinuđeni da se igramo klikera dok nam se država urušava, a rešeto kojim se plaši mečka samo zveči. Mi stalno govorimo da zapad drži albanske političare u rukama i da sa njima može da učini šta hoće. U tome smo svakako u pravu. Samo što često previđamo da zapad drži i našeg predsednika u rukama i da, prema tome, ni ova njegova „pretnja“ – da će da raspiše vanredne izbore – nije nesavladiva. Jedino što je Vučić uspeo svojom „uzdržanošću“ jeste kupovina kratkog vremena o načinu kako ga vratiti na pravi put. I niko ne treba da sumnja da će ga vratiti.
Kada je reč o našim unutrašnjim prilikama, iz razloga koji su ovde izneti gotovo da ne treba trošiti reči na temu o bojkotu izbora. Diktature se najbolje ruše kada imaju stoprocentnu (apsolutnu) vlast. Treba svima, a pre svega zapadnim učesnicima, jasno staviti do znanja da su sve protivustavne i protivzakonske odluke ove vlasti i nelegalne i nelegitimne i da će jedna nova vlast u Srbiji u oblastima tih odluka krenuti od nule. Takav stav značio bi da u Srbiji opoziciona scena i njeni nosioci imaju sposobnosti za novi početak.
O kraju afere '’Državni udar'’ možete pročitati OVDE.
Izvor: Stanje stvari
