Najnovije

Kako se na dvadesetu godišnjicu NATO agresije srpski politički vrh okreće od naroda

Prošla je i dvadeseta godišnjica NATO bombardovanja Srba. Svako se podsetio na svoj strašni trenutak kad je čuo prvi udar... Uglavnom to staje u sećanje najvećeg živog pisca na nemačkom jeziku: "Svi su očekivali da počne bombardovanje, ali kad se to zaista dogodilo, to je bilo kao fikcija, kao da nije stvarno... Ali postalo je stvarno! Sećam se svega. Bio sam na ulici, duvao je vetar, i bila je neka tišina svuda okolo...", opisao je Peter Handke  24. mart 1999. godine.

Piše: Slobodan Reljić

Bez obzira na sve bezskrupulozne i neprestane pritiske srpski narod odoleva dvadeset godina. Posle brutalnog, bespravnog i nečasnog NATO bombardovanja usledilo je propagandno razaranje naših mozgova i zagađivanje naših duša. Sve pokazuje da smo preživeli. 

Na dvadesetu godišnjicu narod je otresao pepeo i prah osiromašenog uranijuma sa svoje odeće i javio da je živ. A i vreme se promenilo. Ex oriente lux nije mrtva istorija. Postaje neupitno, da svetlost ponovo dolazi sa Istoka. To je i naš spas. 

Svima je to jasno, čak i na Zapadu, jedino je ono što mi zovemo „politička elita“ u Srbiji spremno da krene u drugom pravcu !? Da se pređe preko nas, naših strahovanja, naše žrtve. Da „reka bez povratka“ odnese Milicu Rakić, heroje sa Košara, one koji su oborili „nevidljivog“, oni koji nisu potpisali Rambuje. Sve! A sve s obrazloženjem da „rata nikad ne bude“. Ponašaju se u skladu s zapadnim propagandnim narativom – da su Srbi započeli ratove, da se valja prihvatiti krivice.  Zaboravljen je sumaniti predložak kako bi Srbin koji bi prihvatio krivicu doživeo katarzu, ali naše elite „srpsku krivicu“ ne odbacuju. Svi koji se protive su fašisti. Pa, to su nam govorili i pre dvadeset godina. I isti ljudi. Toni Bler i Gerhard Šreder. Samo Aleksandar Vučić tada nije uspeo da im javi da je on „njihov“ više od Čede Jovanovića, da razume one koji kao Jelica Minić vide NATO kao pribežište Srba. Sad je uspeo.   

Za ovu godišnjicu NATO agresije sudbina me nanela u Beč. Srbi su 12 odsto Bečlija. Za vreme bombardovanja 1999. okupljali su se svih 78 dana. Od nekoliko stotina do desetina hiljada. Imali su i podršku nekih Austrijanca. Obeležavaju svaku godišnjicu. Oni su na to danas ponosni, ali sa svešću da bombardovanje nije završeno. NATO države pokušavaju da svoje nepočinstvo pokušavaju prikriju stvaranjem nedržave na Kosovu. Protivno svakom pravu! Zato u Srbiji traže „saveznike“ koji bi to prihvatili kao pravo.

I sad me prožime posebno osećanje na trenutak kad Lazar Bilanović, koji je tu sve ove godine - posle govora u kojem je to zlo opisano kao pohod Četvrtog rajha, a u kome su učestvovali i mnogi Sloveni - objašnjava da su tada odlučili da više ne pevaju još zvaničnu himnu „Hej, Sloveni“... Dosta je bilo. Kako tad, tako i sad. I na Štefanplacu petnaestak devojaka iz crkvenog hora zapevalo je „Vidovdan“... „/U nebo gledam/ prolaze vekovi/ sećanja davnih/ jedini lekovi.“  Iz zvonika katoličke katedrale posvećene svetom arhiđakonu Stefanu su zabrujala zvona, prateći naravno svoju logiku novog sata. Ali čoveku je ponekad toplo oko srca ako poveruje da nisu sve slučajnosti slučajne.

Nailazi jedan crni čovek s belom ženom, gleda gomilu sveta na glavnom bečkom Trgu iznad koje lelujaju crni baloni na kojima piše NATO, i pita Hanesa Hofbauera: Šta se to događa? Hofbauer, ozbiljan austrijski intelektulac, niz njegovih knjiga je prevedeno i na srpski, objašnjava - NATO bombardovanje, Srbija, dvadeset godina... Čovek klima glavom. „Sećam se“, kaže. Skup u srcu Beča je dirljiv, iskren, ljudski ... Ima sve čega u postmodernom svetu nestaje. /„Kud god da krenem/tebi se vraćam ponovo/ko da mi otme/iz moje duše Kosovo./ Svaki stari narod ima svoju priču koja ga pročišćava i čini istorijskim. To se zove mit, ili zavet. Srbima je to Kosovo.  Austrijanci koji su se pridružili imaju svoje ideala, ali su spremni da budu deo toga stava prema životu. Plemenito je biti subverzivan u mraku kapitalizma koji sem novca nema drugi ideal. Neki drugi Austrijanci koji su, a da bi dobili glasove Srba, govorili da „razumeju srpski otpor“ sad, kad su dobili vlast drže se podalje. Vicekancelar Hajnc-Kristijan Štrahe je tog dana možda stavljao prst na čelo da se doseti kako da se Kosovo, ipak, ubaci u Interpol. Setih se Majakovskog : ko to tamo korača desnom, leva, leva, leva... Živimo u dobu u kome „desno“ i „levo“ nisu konačne odrednice. U Beču nas podržavaju levi. 

Na skupu je mnogo mladog sveta. Pre toga je održan i simpozijum – da se o tako ozbiljnoj stvari, i za Srbe i za Austrijance, i za Evropu, kaže tvrde faktografije, podseti na bezakonje. Jer, kako se ovih dana priznaje i od onih koji su rešili da nas sklone sa lica zemlje „kosovski rat je bio kratak (samo tri meseca), ali nije bio mali rat. U fundamentalnom učinku, bio je pokretač nove međunarodne politike.“ Politika raspada čini da Kosovski rat traje. A njihova osveta prema Srbima koji su pokvarili njihovu „međunarodnu politiku“ ne prestaje.

Pojavio se na skupu u zgradi austrijskog sindikata i Volfgang Petrič, koji je bio ambasador Austrije u Beogradu (1997-1999) i postavljen za posebnog izaslanika Evropske unije za Kosmet. U toj funkciji je bio i glavni pregovarač Unije na pregovorima u Rambujeu i Parizu 1999, koji su predigra NATO agresiji. Po sopstvenom određenju „prijatelj Hašima Tačija“.  Iako je nešto ublažavao u svojim izlaganjima, ni od čega nije odustajao. Međutim, pred Hofbauerovim argumentima u debati držao se neuverljivo. Kao čovek koji ne bi voleo da ga unuci pitaju: šta si ti radio u tom ratu deda? Lepo se tu zaradilo, ali nema ničeg časnog u toj ulozi njegovog života.

Kad smo se razilazili sa Štefanplaca znalo  se da bez okupljanja neće moći ni dvadeset i prva godišnjica. /“K'o večni plamen/u našim srcima/Kosovskog boja/ostaje istina./ Austrijski prijatelji odavno znaju da ovaj „boj za Kosovo“ nije samo srpska borba. Razaranje evropskog reda koje počinje razbijanjem Jugoslavije i onda promovisanja „novog svetskog nereda“ na Kosmetu teče. To se da osetiti od Londona, preko Pariza, Orbanove pobune, italijanske promene kursa. Virus koji je izazvao kosovsko ludilo je zarazan. Kad jednom bacite bombu na suseda koji vas ni u čemu nije ugrožavao, svi će vas gledati sumnjičavo i plašiti se da nisu sledeći. NATO brutalnosti u Srbiji su definitivno uticale na otrežnjenje Rusije i Kine.  

Ipak, „srpska karika“ - uprkos narodnom raspoloženju o „Milosrdnom anđelu“, utemeljenosti prava na odbranu teritorijalne celovitosti i suvereniteta zemlje, nedvosmislene podrške sve veće grupe zemalja u svetu na čijem čelu su dve stalne  članice Saveta bezbednosti, pet nepokolebanih članica EU, uprkos činjenici da je 81 od sto građana Srbije protiv davanja stolice Kosovu u UN pa i kad bi nas ugurali u Evropsku uniju – je najtanja karika u odbrani Kosova. Problem je u matici. I to u na samom vrhu.

Ispada, što raspolažete većom silom da se borite za Kosovo i opstanak svog naroda to ste neodgovorniji . Čak i godišnjice koje pokazuju vašu snagu opstajanja koristite za podrivanje narodne moći. Kao da se čitava Srbija preselila na Guberevac. 

Kad posle dvadeset godina od početka NATO bombardovanja pogledate ko je naša „prva petorka“ za odbranu Kosova i Metohije bude vam hladno oko srca. Dakle, Brnabić Ana, Mali Siniša, Vučić Aleksandar (kapiten), Mihajlović Zorana i Dačić Ivica. Na klupi Đurić Marko, Ružić Branko i sl. Kouč tima je Toni Bler a njegovi pomoćnici Gerhard Šreder i Kajl Skot. 

Da je neko direktoru CIA 1999. rekao da će se Srbi njihovoj sili opirati dvadeset godina smejao bi mu se u lice, ali ni on ne bi mogao predvideti da će to dovesti do ovakvih branilaca. U novosrpskoj narodnoj misli bi rekli „brinu se ko robijaš za državu“ – što lepo i slikovito opisuje na kakav napor je „naš tim“ spreman.

Tu je daleko najnedisciplinovaniji predsednik Srbije, koji stalno preti kako će obelodaniti „svoj plan“ (KiM kao njegov privatni problem?!), ali to ne čini iako je svima stavio do znanja da bi on sve dao za „nešto“ (bilo šta, bilo koliko) samo da ima šta da pokaže kad izađe na televiziju, a on bi to već predstavio kao pobedu od 5:0. I veruje da bi mu prošlo. Pozvao bi se na „svoju decu“, a koja ne staju u „Vidovdan“. /“Oprosti Bože/sve naše grehove/junaštvom daruj/kćeri i sinove./ 

Jer, predsednik Srbije otkako je porazgovarao s Krištofom Hojzgen pre jednu deceniju prezire junaštvo. I preti, on kao vrhovni komandant srpske vojske, da je pravo na odbranu nedopustivo. Po predsednikovom uvidu u istoriju ginu samo oni koji se brane, zato je svaka odbrana besmislena. Kad se predaš oni te ne diraju. Istorijska besmislica. Jer da nemaju nameru da te pljačkaju i maltretiraju napadači ne bi ni uzimali oružje. Plače predsednik nad ranama junaka na Košarama, a da bi sav njihov nadljudski napor prodao za „skidanje taksi za srpsku robu“! 

Svakodnevno srećem ljude koji ne znaju kako bi to opisali. Verujem da predsednik zbunjuje i svoje prijatelje sa Zapada. Ovo je za Nobelovu nagradu za mir. Jače je od ideja Zorana Zaeva, gde se iz odbijanje nacije da ga sledi izvlači zaključak da mišljenje nacije nije ni važno. I još bolje, vredno je da se pogazi. Javno i odmah. 

„Oni“ (ne zna se više ni ko je to tačno) to ne daju. Ne daju ništa. Čak su, izgleda, rešili i da obustave višegodišnje druženje predsednika Srbije s Hašimom Tačijem. A baš su se našli. Dva visoka momka u skupim odelima. Jedino onaj Haradinaj ljubomoran. Predsednikovi dobošari su onda širili narativ, kako on podržava Đilasa. 

Stav predsednik Srbije je sve dalje od narodne volje, a sve bliže NATO potrebama. To postaje opšte mesto. Moskovski dnevnik „Komersant“ je iza njegovih suza u Nišu video suštinsku promenu: „Ako je Beograd ranije osuđivao agresiju NATO, ovog puta se predsednik Aleksandar Vučić založio da Srbija oprosti Alijansi bombardovanja, mada nije zaboravila na njih“, piše u tekstu pod naslovom „Oprostiti, ali ne zaboraviti“.

Šta bi se drugo moglo i očekivati od rešenja koje predsednik lukavo naziva „razgraničenje“. Veliki plan da se Srbija razgraniči sama sa sobom. List citira Vučićeve reči da Srbija tada nije bila bezgrešna, da je to bio nezakoniti akt koji je protivurečio međunarodnom pravu, ali i da se založio da Srbija gradi sa Alijansom normalne odnose. Normalni odnosi podrzumevaju, na primer, da je armija „neutralne Srbije“ učestvovala u 149 vežbi sa zemljama Alijanse, a sa ODKB svega 12. Četrnest puta više sa svojim ubicama!? Neutralnost je nesumnjiva. 

Komentari čitalaca bez greške prepoznaju predsednikove krivine: „Preduslov za oproštaj je da se zločinac pokaje. U konkretnom slučaju da nam vrati oteto KiM, da plati ratnu odštetu i promeni odnos prema Srbiji. Onda tek da razmislimo o oproštaju.“

„Formula koju je predložio Vučić se praktično potpuno podudara sa pozicijom koju je izložio generalni sekretar NATO Jens Stoltenberg uoči godišnjice bombardovanja“, dodaje „Komersant“. Pravac koji neodoljivo podseća na već viđeni put Mila Đukanovića. To je ono bukvalno čitanje NJegoša, kad Selim vezir o hrišćanskoj raji govori: /Pučina je stoka jedna grdna/Dobre duše dok joj rebra puču/. Naši veziri vole to u NJegošu. NJegoša doživljavaju kao „politički nekorektnog“ i nesklonog multikulturalizmu. 

Drugi igrač „naše petorke“ u utakmici odbrane KiM, naša kancelarka, ne bi uspela ni da primeti da je zemlja u kojoj ona ima najmoćniju funkciju ostala bez 15 odsto teritorije, jer izgleda da njena porodična manufaktura ne digitalizuje na toj teritoriji. A njeno dvojno državljanstvo jasno pokazuje, da što se geografije tiče, ona preferira morski žal. Ako bi se pojavili Srbi koji bi se bučno opirali „konačnom pravno obavezujućem sporazumu“, ona bi znala da su u pitanju fašisti, kao oni bukači u Marićevića jaruzi. I znala bi da Albance nikako ne treba dovoditi u vezu sa fašizmom zbog „mira u regionu“. A i zauzeta je sad u „užoj porodici“, ili kako se već zove to o čemu su Srbi obavešteni preko kabineta predsednika vlade Srbije. I borbi za povećanje nataliteta posrnule nacije.

O Siniši Malom i Zorani Mihajlović ne vredi trošiti reči. Otkud uopšte taj svet u vladi Srbije? NJih narod ni za šta ne bi izabrao, a kamoli da mu spasavaju Kosovo. Ali predsednik Srbije i kouč Bler u tome ne vide problem. Naprotiv. Što nosioci funkcija imaju manje veze s narodom u tom su bolji za kolonijalnu demokratiju. To je ideal demokratske okupacije. Jer narod je nepouzdan i koliko god pokaže da može da trpi to je malo za kompradorske delatnike. Oni su ko pijavice. Ne znaju otići. A i kud bi? Oni ništa drugo i ne umeju da rade. 

Dačić Ivica je tu za driblinge i trojke, kad Vučić briše naočare. On bi mogao lično da uzme vladiku Teodosija na zub, a to onda ne bi bilo neuverljivo kao kad se anagažuju tabloidi da ga optuže da šuruje, i to tajno, s šefom tzv. kosovske policije. Dačić bi mogao da nam objasni da je zvanični stav da nema ništa bolje i lepše nego da Srbija preda Kosovo na 800-tu godišnjicu uspostavljanja Srpske pravoslavne crkve. Možda da nađe neko proročanstvo Svetog Save koje obavazuje Srbe da ne propuste 2019.

Jeste, reći će brižni Ivica, bolje bi bilo da je to na hiljaditu godišnjicu ali Amerikanci ne mogu da čekaju. A on će lično pevati Majku Pompeu i „Miljacku“do zore i „Vidovdan“ ako treba – neće se postideti, samo da se otarasimo kosovskog kamena oko vrata. Sa tom Dačićevom „trojkom“ zakucali bismo Albance na granici Raška-Kuršumlija-Leskovac tako da bi mogli u Beloj Palanci proslaviti veliku pobedu. I da se spremimo za poslednju odbranu Niša. 

Ako zaškripi, kouč Bler bi možda mogao da pozove u tim Čedu Jovanovića ili neke delatnike koji su se školovali po planu i programu DŽina Šarpa a na obuci kod Srđe Popovića, ali zasad nema potrebe. Prva petorka nema nameru da se dezangažuje. Samo da se Albanci vrate za pregovarački sto. To je sad najveći problem za „naše igrače“ željne da se pokažu. 

A ni Vučićeva opozicija nije za odbaciti. Lepo je to objasnio Dragan Đilas „Glasu Amerike“ posle konsultacija s Robertom Palmerom u Vašingtonu, da je jasno da su Vučić i "cela ta ekipa" dobili podršku 2012. uz obećanje da će dovesti do nezavisnosti Kosova, da će ispuniti neke zahteve koje u ono vreme Boris Tadić i neki ljudi na vlasti nisu prihvatili. Deo je urađen kroz Briselski sporazum, dodaje, ali i dalje ne postoji rešenje. 

Dakle, Boris Tadić „i neki ljudi sa vlasti“ (valjda je tu i on)  to nisu prihvatili „u ono vreme“. A šta bi „cela ta ekipa“ danas? Odbacila Birselski sporazum? Sudila Vučića, kako je to profesor Čavoški nekad zvučno formulisao, „za veleizdaju“? Objasnila, kao uostalom i Vučić kad je došao posle njih, da se moraju „poštovati i ispunjavati“ preuzete međunarodne obaveze? Zauzela čvrst stav protiv puzajućeg približavanju Srbije ka NATO-u jer to četiri petine građana Srbije ne podržava, ni pod kakvim uslovima? Predočila Palmeru da je ona obaveznija prema srpskom narodu nego njemu i Stejt depratmnetu?

Dragan Đilas, kao uticajan deo „ekipe“ koji zna da je glupo zbog „Vidovdana“  i Kosovskog zaveta propustiti pomoć MMF i zaštitu NATO, ne bi ništa od toga učinio. Najvažnije srpsko pitanje i za njega je samo igračka. Ili možda grešim? Možda su ga zaista prosvetlile reči vladike Teodosija kad je pre neku nedelju video posledice i svoje politike na Kosovu? Prosvetljenja se dešavaju. Ali posle toga se ne ide Palmeru na ispovest. Ili zaista grešim?

Sve to deluje kao prokletstvo naroda koji je negde i nekako zgrešio. Birati između „zla i goreg“ jeste prokletstvo. I mučnina. Zastrašujuće suočavanje s „Naddržavom kojoj su potrebni ljudi-stvari koji se mogu zamenjivati kao rezervni delovi u mašini“! Ako nam je za utehu ova konstatcija Ernesta Sabata ne odonosi se samo na Srbiju i njene vučić-đilasovske rezervne delove. To je globalni poredak. 

Ali nije ovo doba bez nade za Srbiju. „Ima trenutaka u kojima vreme iznenada stane kako bi naparavilo mesta večnosti.“ (Dostojevski).  Ko bi pre dvadeset godina rekao da će Srbijica izdržati. A izdržala je. Ovi danas nisu manje zlo, ali jesu manja snaga.  

Kako SAD vrše meku okupaciju nad Srbima saznajte OVDE.

Izvor: Pravda

Bonus video

Srbija tone pod kreditima, nećemo moći da vraćamo dugove! | Branko Pavlović

Knjigu “Mrežni rat protiv Srba” možete poručiti OVDE.

Molimo Vas da donacijom podržite rad
portala "Pravda" kao i TV produkciju.

Donacije možete uplatiti putem sledećih linkova:

Bonus video

Plemena stare Srbije.

PAŽNJA:
Sistemom za komentarisanje upravlja kompanija Disqas. Stavovi izneseni u komentarima nisu stavovi portala Pravda.

Najnovije vesti - Ratni izveštaji

Najnovije vesti - PRAVDA