Piše: Siniša LJepojević
Pjer Omidjar je iranskog porekla a rođen je 21. juna 1967. godine u Parizu, gde su se njegovi roditelji doselili iz Irana. Potom su iz Francuske otišli u Ameriku kada je Pjer još bio dete. NJegov otac Sajrus je lekar urolog i bio je profesor DŽon Hopkins univerziteta u Baltimoru a sada ima svoju ordinaciju u Aliso Vijehu u Kaliforniji. NJegova majka je lingivsta, profesor univerziteta, a doktorirala je na Sorboni. U Americi je Pjer studirao kompjutere. NJegovo lično bogatstvo se procenjuje na 12,3 milijardi dolara.
Od Ukrajine do Zimbabvea
Organizacije i kompanije pod kontrolom Omidjara su aktivne u sprovođenju američkih strateških interesa širom sveta, a poslednjih godina najviše u Ukrajini, Siriji i na Bliskom istoku, Filipinima, Venecueli i u Africi. U Ukrajini, koja je još uvek jedna od glavnih baza Omidjarovog rada, direktno je finansirao državni udar 2014, a u Zimbabveu je bio upleten u pokušaj državnog udara. On, u stvari, na moderniji ali i daleko agresivniji način nastavlja ono šta je radio i još radi DŽordž Soroš, što je javno potvrdila i bivša američka ambasadorka u Ujedinjenim nacijama (UN) Samanta Pauer.
Ali, za razliku od Soroša koji je u javnosti vrlo često žestoko kritikovan za ono što rade njegove NVO širom sveta (a što sada radi Omidjar), on nikada nije kritikovan i niko praktično i ne zna da on stoji iza tih organizacija. U velikoj meri, on je preuzeo ili preuzima NVO koje je Soroš osnovao. Za razliku od drugih milijardera koji se bave sličnim poslovima, kao što su npr. Erik Smit i DŽef Bezos, Omidjar svoj uticaj i prisustvo u medijima drži u tajnosti, izvan pažnje javnosti. Najveći deo njegovih kompanija se bavi medijima i internet novinarstvom, što je u funkciji strateških interesa Vašingtona u aktuelnom globalnom informativnom ratu.
Omidjarova široka mreža nevladinih organizacija (NVO) i kompanija je u obaveznoj direktnoj ili indirektnoj vezi sa onom mrežom koju kontrilišu zvanični Vašington i američki bezbednosno-obaveštajni aparat predvođen Centralnom obaveštajnom agencijom (CIA) i Nacionalnom bezbednosnom agencijom (NSA). Najveći deo mreže je skriven od javnosti kroz nevidljivu strukturu povezanosti a među najnovijim projektima je i publikacija The Intercept preko koje je Omidjar vlasnik celog tajnog materijala NSA koji je sakupio odbegli agent Edvard Snouden.
„Najveći monarh…“
Finansirajući novinare koji imaju Snoudenove fajlove, kojima je Snouden verovao, on je praktično privatizovao taj materijal i on je sada njegov vlasnik. I na toj osnovi on određuje šta će biti objavljeno i bira novinare koji će o tome da pišu ali i vrši selekciju, pa je tako samo mali deo onoga što ima Snouden do sada objavljen i dostupan javnosti. Bivši Snoudenov šef u privatnoj kompaniji Buz Alen Hamilton, koja je prisluškivala razgovore kao podizvođač radova NSA, sada je zaposlen kod Omidjara. Omidjar je preko medija u njegovom vlasništvu postao „najveći monarh politički osetljivih podataka na svetu“.
Pored podrške i finansiranja medija širom sveta, on finansira i samoproglašene grupe za proveru podataka (fact-checking), koje kao samoproglašeni arbitri odlučuju koji mediji su legitimni, a koji su lažni. On takođe finansira i zvanično neprofitnu organizaciju NJu nolidž (New Knowledge) za sakupljanje podataka i informacija koja je bila uključena i manipulacije tokom američkih izbora. Takođe, on finansira organizaciju poznatu kao Međunarodni konzorcijum istraživačkog novinarstva (International Consortium of Investigative Journalism, ICIJ) preko koje je plasirana priča o sada čuvenim Panamskim papirima. U taj konzorcijum je uložio oko 100 miliona dolara.
Zatvoreni krug dominacije
Istovremeno, da bi se zaštitili njegovi novinari koji šire manipulacije, Omidjar finansira i Komitet za zaštitu novinara, (Committee to Protect Journalists), nejasnu organizaciju koja bogato nagrađuje novinare koji kroz proveru podataka plasiraju laži i obmanjuju javnost. Tako je stvoren zatvoreni krug dominacije novinarskih usluga i zaštite lažnih vesti i manipulacija, a sve pod izgovorom borbe protiv lažnih vesti. Cilj njegovog medijskog angažmana i medijske imperije je podrška takozvanom Vašingtonskom konsenzusu na strateškim mestima u svetu.
Omidjar je uspostavio i blisku saradnju sa vodećom i u svetu najprisutnijom organizacijom za američku meku moć, Američkom agencijom za međunarodnu pomoć i razvoj (USAID), kao i sa Nacionalnom zadužbinom za demokratiju (NED), a glavni projekti su finansiranje informativnog hibridnog rata širom sveta. Tu je zanimljiva jedna mala kompanija iz Virdžinije, Frontier Design Group (FDG), koja je prošlog februara izradila program za USAID u sastavu predloga za probleme nacionalne bezbednosti. U osnovi, predlaže se militarizacija USAID-a. USAID bi, prema tom projektu, trebalo da ima nešto kao timove za brzo reagovanje (RED). Ti timovi bi trebalo da budu deo zvaničnih operacija USAID-a, a bili bi ugrađeni i u američke specijalne snage, kao i u Federalni istražni biro (FBI) i Administraciju za borbu protiv narkotika (DEA).
Ti RED timovi bi trebalo da budu vojno osposobljeni u raznim tehnikama, uključujući i rukovanje oružjem. Predlaže se takođe da u sastavu USAID-a budu i grupe po ugledu na Bele šlemove u Siriji. U tom dokumentu se takođe ukazuje da „USAID mora da bude deo nacionalne bezbednosti ili više neće biti važan“. Zanimljivo je da je klijent FDG-a – u prevodu njen finansijer – Omidjar grupa, što ukazuje na njenu povezanost sa sumnjivim kompanijama koje rade za državu. Pored Omidjara, među „klijentima“ i finansijerima su i Savet za spoljne odnose i Specijalne snage američke vojske.
Dark web intelligence competition escalates as Terbium raises $2 million from Omidyar Networks: The Omidyar Network, an investment firm created by eBay and First Look Media founder Pierre Omidyar, has invested $2 million in Terbium Labs, the dark web… https://t.co/pgA8G3nl5Dpic.twitter.com/P6denanZhb
— Shah Sheikh (@shah_sheikh) March 25, 2019
Povezivanje sa neokonima
Od prošle godine Omidjar je krenuo i u finansiranje Alijanse za obezbeđenje demokratije (Alliance for Securing Democracy), projekat neokonzervativca Bila Kristola čiji je glavni cilj širenje straha od Rusije i navodne ruske infiltracije u društvene mreže. Takođe finansira Kristolovu publikaciju Bulvark (The Bulwark) koja se prehodno zvana Vikli standard (Weekly Standard), koja je najveći zagovornik američkih ratova po svetu. Omidjar je bio posebno blizak sa Barakom Obamom i posećivao ga je u Beloj kući češće i više od bilo kojeg drugog direktora, na primeronih u Guglu, ali to ga očigledno ne sprečava da finansira i Republikansku partiju, i to pre svega njen ratni lobi.
Politička uverenja Omidjara su nejasna. On finansira sve one na političkoj sceni koji bi mogli da budu od interesa za američke strateške ciljeve bilo gde u svetu, od Amerike do Filipina. U novije vreme je posebno aktivan u finansiranju antiruskih kampanja unutar američke administracije i na društvenim mrežama. Omidjar plaća čitavu armiju takozvanih botova koji „hrane“ društvene mreže. Tu se izdvaja takozvani Komitet za istragu Rusije (Committee to Investigate Russia) koji je u stvari „zajednica penzionisanih obaveštajaca“ i u kojoj su bivši direktori CIA-e i drugih bezbednosnih agencija.
Mnoge grupe koje finansira Omidjar su u stvari takozvane front organizacije američke CIA-e i rade ono što je u vreme Hladnog rata tajno radila ta agencija. Omidjarov spektar je i mnogo širi. U knjizi Tajna vojna istorija interneta (The Secret Military History of the Internet) njen autor Jasša Levin ukazuje da su u ovo vreme sumnje u internet ljudi fokusirani na Fejsbuk, Gugl i Amazon dok se glavni posao sakupljanja podataka i uplitanja u politički život obavlja preko Omidjar grupe i Ibeja (eBay), a to se u javnosti potpuno ignoriše.
Manipulacija emocijama
Omidjar je vodeći čovek privatno-javnog aparata praćenja i kontrole građana. Već dugo preko Ibeja radi na modelu privatizacije državnih poslova praćenja građana, a ta kompanija, koja je poleča sa prodajom polovnih stvari, sada je upletena u izbore, medije, saobraćaj, obrazovanje, finansije, kao i u državnu (američku) administraciju. Ključni nosilac tih poslova je Omidjar grupa koja finansira stotine malih preduzetnika, poslovnih ljudi i NVO širom sveta. Ključne su razne internet organizacije i sajtovi koji su formalno lokalno registrovani sa svojim zaposlenima i direktorima, ali su u stvari deo Omidjar grupe.
Omidjar je posebno zainteresovan za praćenje raspoloženja ljudi, raspoloženja javnosti, kao i za projekte diktiranja emocija javnosti kako bi se njihovim podsticanjem prikrile stvarne činjenice. Bavi se takozvanim merenjem raspoloženja. U tom svetlu je naročito zanimljiva grupa po imenu Severna baza medija (North Base Media, NBM), čiji je Omidjar najveći investitor, a koja je „mreža društvenih mreža“. Formalni osnivači NBM-a su nekadašnji novinari Vašington posta i Volstrit džornala Markus Brauč, Saša Vučinić i Stjuart Karle. Karle je bio u Rojtersu, a Vučinić je, kako je predstavljeno, stekao slavu u „zbacivanju Slobodana Miloševića“. Vučinić je prvo radio za Soroša, a sada je sa Omidjarom. NBM je trenutno najviše angažovana u Venecueli.
Redistributer državnog novca
Omidjar ne samo da sam finansira projekte, nego utiče i na raspodelu državnog novca namenjenog za pomoć medijima. Tako je na primer, prema informativno-analitičkom portalu MintPressNews.com, 26. januara ove godine u Kanadi održan polutajni sastanak na kojem su privatna – a ne vladina – lica, bez učešća javnosti u ime koje se taj sastank održava, odlučivala ko će od navodno nezavisnih medija (koji se nalaze u privatnom vlasništvu) i koliko dobiti od 645 miliona dolara subvencija kanadske vlade. (Toliko o nezavisnim medijima).
Sastankom nije predsedavao Kanađanin nego Amerikanac Ben Skot, koji je ranije radio u administraciji Baraka Obame i u timu Hilari Klinton u Stejt departmentu. On je sada direktor politike u organizaciji „Omidjar Netvork“ koja upravlja i određuje kako i šta mediji rade. To je privatna organizacija, a raspoređuje državni novac, naravno svojim favoritima. Pored toga, što je veoma zanimljivo, Omidjar je i veliki finansijer britanskog dnevnog lista Gardijan. I mnogi drugi listovi dobijaju novac od Omidjara, a ukrajinske novine Hromadske su u njegovom vlasništvu. I drugi listovi na Zapadu dobijaju velike subvencije od države iako su u privatnom vlasništvu. Na primer Vašington post, koji je u vlasništvu najbogatijeg Amerikanca DŽefa Bezosa, godišnje od američke vlade dobije oko 75 miliona dolara subvencija, pri čemu veliki deo tog novca dolazi i iz budžeta CIA-e. Bezos i za prodajni portal Amazon od američke vlade u subvencijama dobije nešto manje od 300 miliona dolara godišnje.
Omidjarove organizacije su uključene i u kulturu, i to u projekte koji su pod kontrolom američke vlade i njenih agencija, pre svega u filmskoj industriji. Među tim filmovima je i Poslednji ljudi u Alepu (The Last Men in Allepo), koji je bio nominovan za Oskara. To je film o Belim šlemovima, navodno civilnoj organizaciji koja operiše među pobunjenicima u Siriji, koju je u Turskoj osnovao jedan bivši oficir britanske vojne obaveštajne službe i koju finansiraju, pored Omidjara i USAID-a, britanski Forin ofis (Foreign Office) i Katar. Omidjar uz to finansira i medijsku promociju Belih šlemova.
Za Srbiju bi moglo biti zanimljivo da je Omidjar značajn finansijer i Atlantskog saveza, propagandnog krila NATO saveza, kao i američke NVO Nemački Maršalov fond. Obe organizacije su aktivne i u Srbiji.
Lavrov uputio oštru poruku celom Zapadu! Rusija se vraća na scenu! Više o tome čitajte OVDE.
Izvor: Novi Standard
