Piše: Aleksandar Pavić
Da li je to bio osećaj, projekcija želja, možda izbijanje kolektivnog nesvesnog na površinu, ili pomalo od svega toga… Jer, uprkos brojnim razočarenjima i neispunjenim nadanjima koji su obeležili Trampov mandat, ispostavilo se da i Tramp i Srbi i Rusi (a, sve više, i Kinezi) imaju bar jednu zajedničku stvar: svi su mete bezobzirne i bezočne kampanje satanizacije od strane mahom „liberalnog” establišmenta, javnosti i medija, unapred optuženi bez, odnosno uprkos dokaz(im)a, i svi imaju neprijatelje koje dokazi zapravo i ne zanimaju.
Upravo na 20-godišnjicu početka na-lažima-zasnovane NATO agresije na SR Jugoslaviju, 24. marta 2019. američki ministar pravde Vilijam Bar je pismom izvestio američki Kongres da specijalni tužilac Robert Maler, posleskoro dve godine istraživanja, nije našao dokaze o dosluhu između Trampove kampanje i Rusije tokom izborne kampanje 2016. godine. To, međutim, nije pokolebalo većinu onih koji su tokom protekle dve godine ne samo gurnuli SAD u košmar mračniji od doba „makartizma” iz 1950-ih (za šta,između ostalog, Republikanci u Predstavničkom domu sada optužuju predsedavajućeg Komiteta za obaveštajne poslove, Demokratu Adama Šifa) već i raspirili anti-rusku histeriju kakva nije postojala ni u vreme postojanja SSSR-a, što je imalo – i ima – vrlo opasne globalne posledice.
Oni i dalje insistiraju da je Tramp „kriv”, samo što, eto, Maler nije dovoljno duboko kopao, ili je njegova istraga bila „isuviše usko postavljena”, dok neki čak jednostavno „odbijaju da prihvate rezultate Malerovog izveštaja” ili tvrde da mora da postoji nekakav razlog zašto je Tramp, navodno, toliko „popustljiv” prema Putinu (ako je ovo popustljivost, teško je zamisliti šta bi predstavljalo željenu suprotnost).
„Slučajno” su to mahom pripadnici iste ratnohuškačke političke struje koja ohrabruje i podstiče američki intervencionistički i ekspanzionistički unilateralizamjoš od pada Berlinskog zida, kada je propuštena prilika da se mirnim putem prevaziđe globalna blokovska podela koja je ceo svet držala u stanju nelagodne ravnoteže zasnovane na uzajamnoj sposobnosti nuklearnog uništavanja – ne samo protivnika nego i cele planete.
Mnogi od onih koji su u razbijanju bivše Jugoslavije videli izgovor za očuvanje NATO-a, koji su na raspad SSSR gledali kao priliku da se NATO, stopama Trećeg rajha, širi dalje na Istok, do ruskih granica, koji su zapenušano pozivali na kršenje međunarodnog prava i gaženje Povelje UN 24.3.1999. godine, koji su bestidno širili laži o Sadamovom „oružju za masovno uništenje” i uništili Irak, koji su likovali nad varvarskim ubistvom Gadafija i podržavali ISIS u borbi protiv legalne vlasti u Siriji – sve na osnovu dezinformacija, golih laži ili ukorenjenih stereotipa koji su racionalizovali razne atavističke ili iracionalne mržnje – prednjače u neprihvatanju nalaza istrage čije su pokretanje upravo oni gromoglasno pozdravljali.
Ne dopadaju im se činjenice? Utoliko gore po činjenice, kako je, navodno, jednom prilikom odbrusio Hegel. Makar se radilo i o samom predsedniku SAD.
Srećom po Trampa, Amerika svoju sudbinu nije predala u ruke nekog Haškog tribunala, već se (još uvek) oslanja na sopstvene sudove i inerciju kakve-takve pravne države koja se gradila tokom više od dva veka. I ne namerava, što se moglo videti iz nedavnih pretnji upućenih od strane šefa Stejt departmenta Majka Pompea i Trampovog Savetnika za nacionalnu bezbednost DŽona Boltona, koji su zapretilislužbenicima Međunarodnog krivičnog suda (takođe u Hagu) ne samo sankcijama već i hapšenjima ukoliko se drznu da pokrenu krivične postupke protiv američkih vojnika i građana za navodne ratne zločine.
Trebalo bi o ovome obavestiti npr. američku ambasadu u Sarajevu, koja je nedavno ne samo pozdravila bednu i klevetničku presudu koju je tzv. rezidualni mehanizam Haškog tribunala za bivšu SFRJ izrekao političaru koji je najmanje odgovoran za izbijanje rata u BiH, dr Radovanu Karadžiću, već i pozvala „sve strane” da istu poštuju.
Naravno, ovo je samo ironičan predlog, pošto su u ambasadi zasigurno sasvim svesni dvostrukih standarda koje, a da i ne trepnu, javno propagiraju. Jer, to su očigledno pripadnici iste samozvane globalne „elite” kojoj pripada npr. nekadašnja desna ruka „Keti” Ešton, Robert Kuper, koji otvoreno zagovara neohpodnost primene dvostrukih standarda prema nezapadnim „divljacima”. Odnosno žitelji iste „močvare” koja se već više od dve godine ne miri sa Trampovom pobedom, koja se hvali na stranicama NJujork tajmsa ne samo da aktivno sabotira Trampovu deklarisanu spoljnu politiku, već mu šalje i otvorene pretnje ubistvom (doslovce: „vlada će ubiti ovog čoveka” – što je za, a koga bi drugog, Si-en-en izjavio nekadašnji zamenik upravo Roberta Malera, iz vremena kada je bio direktor Ef-bi-aj-a).
Oni, tj. pripadnici tog trulog i lažljivog „liberalnog” establišmenta su i stvorili Haški tribunal za bivšu SFRJ (mnogi nazivaju Medlin Olbrajt „majkom” Tribunala) u pokušaju trajne institucionalizacije laži koje su koristili da bi opravdali svoju agresiju i oprali svoje lokalne pomagače. Pre nego što su podržavali ISIS u Siriji, podržavali su i nastavljaju da podržavaju njegovu prethodnicu na našem prostoru, u BiH i na Kosovu i Metohiji.
Tzv. globalni establišment i njihovi, što deklarisani, što pritajeni terorističko-fundamentalistički saveznici oduševljeni su kaznom doživotnog zatvora koju je Haški „sud” izrekao dr Karadžiću – mada su neki nezadovoljni što nije još stroža, tj. smrtna (za detaljniji pregled reakcija lokalnih ispostava ovih samo naizgled neobičnih saboraca, obavezan je tekst Slobodana Antonića). I uopšte ih ne zanima nedostatak dokaza, niti činjenica da je Alija Izetbegović, dokazano, bio taj koji je odbacio sve predratne mirovne planove koje je Radovan prihvatao, od „Istorijskog sporazuma” pa do Kutiljerovog plana, čak i po cenu prihvatanja nezavisnosti BiH (što bi bila prva njena nezavisnost u istoriji).
Oni žele krv svojih neistomišljenika, odnosno protivnika, i ništa ih manje od toga ne može zadovoljiti. Uz to, očigledno je da dižu buku da bi skrenuli pažnju sa sopstvene krivice.
Kao što Tramp nikada neće biti nevin u očima onih koji vole Hilari a njega mrze, bez obzira na ponuđene dokaze (mada sve više rizikuje trajnu osudu onih čije je nade izneverio jer je odstupio od svojih obećanja, ali to je zasebna tema), tako ni Srbi nikad neće biti nevini u očima onih koji ih mrze, onom istom mržnjom koja je proizvela Jasenovac i NDH, a koja nije kažnjena odgovarajućim nirnberškim procesima posle Drugog svetskog rata već je, u titoizmu, još i teritorijalno nagrađena.
Kao što će i oni koji mrze Ruse nastaviti da ih mrze i, dok gomilaju vojsku i oružje prema ruskim granicama, hladnokrvno optuživati Kremlj za „agresiju”. I kao što će i Kinezi, što su jači, biti suočeni sa sve većim brojem neutemeljenih optužbi – od navodnog bezbednosnog rizika koji predstavlja Huavej (za razliku od dokazanog globalnog špijuniranja američke NSA, koje je Snouden tako efektno raskrinkao) pa do navodnog progona protiv Ujgura koji se sprovodi u Sinđangu (a optužbe dolaze od baštinika ubica miliona ne samo Kineza, već i Vijetnamaca i Korejaca).
Ako ovi „liberalni” ludaci i njihovi fundamentalističko-teroristički saveznici u međuvremenu ne dignu svet u vazduh, njihove laži će se, jedna po jedna, istopiti kao pahulje na suncu, samo je pitanje vremenai istrajnosti.
Do tada, važno je da se držimo istine, da je utvrdimo tamo gde još nije konačno utvrđena, da osvetlimo sve podmetačine, poput onih za Srebrenicu, što će, nadajmo se, nova komisija i učiniti, ili bar započeti. I da nikad ne pristanemo da nas sateraju u defanzivu i svoju „istinu” nametnu oni koje ona zapravo i ne zanima, za koje su činjenice samo potrošna roba, municija u borbi do smrti, testo koje se može beskrajno rastezati da bi se došlo do željenog, nečasnog cilja.
Oni koji uvek viču „drž’te lopova”, koji su, zaogrnuti lažnim oreolima „žrtve”, pokrenuli ratove i nesreće 1990-ih godina, na krilima laži onih istih političara i medija koji upravo ovih dana, pred našim očima, gube poslednje ostatke kredibiliteta.
Ko je pobedio na izborima u Ukrajini saznajte OVDE.
