Austrijski Prese: "Tereza Mej se kao mučenica popela stepenicama do giljotine... da bi još jednom propala pred parlamentom koji uživa u vlastitom nihilizmu." Nemački Špigl: "Ujedinjeno Kraljevstvo je dodirnulo dno evropskog strpljenja".

Frankfurtski FAC: "Šta god pitaš britanski parlament dobiješ prkosno "Neću!" u maniru trogodišnjeg deteta. Britanski politički sistem je u procesu rastakanja, štete po zemlju su već sada ogromne."

Švajcarski NCC: "Istorijska dimenzija Bregzita je potonula u kakofoniji britanskog parlamenta."

Minhenski SDZ: "Visoko poleteli, nisko pali. Arogancija Torijevaca odvela UK u propast."

Svima zajedničko: EU više ne ispunjava želje onima koji izlaze. Eventualno onima koji ulaze, ali o tom potom, kad izađu ovi su svojim haosom preplavili EU.

Istorija u nastanku

Renesansni engleski kralj Henri VIII je ubio dve supruge, savetnika Tomasa Mora i instituciju manastira. Protestantski puritanac Oliver Kromvel je na pragu novog doba ubio pesmu, ples i engleskog kralja Čarlsa I.

Britanski parlament je u dvadeset i prvom veku "ubio" Evropu u Britancima, i to par decenija nakon što je premijer Toni Bler učinio dosta da "ubije" Srbiju u Evropi.

Kad se podvuče crta, gde smo svi skupa? Jer čak i oni koji kažu da ih "Bregzit ne zanima", su do sada primetili da se EU ne bavi ničim drugim nego Bregzitom.

To ima posebnu težinu u zemljama kao što je Srbija, koje se teškom mukom trude da uđu u evropski klub, isti onaj što ga Ujedinjeno Kraljevstvo s prezirom napušta.

Nakon mase tekstova i elektronskih izveštaja u medijima nemačkog govornog područja, dopisnika sa lica mesta, pitanja iz studija "pa šta to oni rade?", znanje o logičkim dosezima Bregzita ostaje puno rupa kao ementaler.

Jedan tekst koji se pre nekoliko dana pojavio u sto i kusur godina postojećem londonskom časopisu New Statement daje kristalno jasni odgovor za sve koji stoje zbunjeni pred tolikom količinom ostrvske autodestrukcije, destrukcije i zlovolje.

Napisao ga je Martin Flečer (Fletcher), jedan od najpoznatijih britanskih novinara, bivši urednik Tajmsa, dopisnik iz sveta, proslavljeni autor obasipan nagradama nacionalnih žurnalistikih institucija.

Flečerova teza: Donji dom odbija sve predloge, zato što u njemu sede parlamentarci koji su u dve trećine glasali za ostanak zemlje u EU. Oni su pro-EU, samo kukavice da to kažu. "Traže kičmu" i skupljaju hrabrost da naciji prenesu poruku da je najbolji dil sa EU članstvo u EU.

A kukavice su postali, pod jedan, zato što su "klika" partijskih oportunista, i pod dva, zato što su "siledžije" bregziteri, koji su inače u manjini, kreirali sistem sile, zastrašivanja, denunciranja i pretnji i tako blokirali svaki postupak "traženja kičme".

Glavni zaključak koji čitalac izvlači iz Flečerovog teksta je: UK neće nikad izaći iz EU. Nisu ludi da to učine, takva prilika za nadgledanjem, uticajem i kontrolom nad evropskim asocijacijama im se neće skoro ukazati.

Kako je, iz pozicije kontinentalaca, Flečerov tekst možda najinformativnije što je do sada napisano o Bregzitu, RTS nudi čitaocima njegov prevod u punom obimu.

Britanija se uči skromnosti

"Neprijatelji naroda" nisu oni koji se suprotstavljaju Bregzitu, već neodgovorni političari koji su nas doveli u situaciju samouništenja.

Mi smo još samo to. Ponižena, molećiva britanska premijerka koja šest sati sedi sama u nekoj pokrajnjoj sobi u Briselu, dok ostatak EU u sali raspravlja našu sudbinu. Britanska vlada više nije sposobna za vladanje. Ime naše zemlje je sinonim za haos i disfunkcionalnost.

"Ujedinjeno Kraljevstvo" je razjedinjeno. Stotine hiljada Britanaca traže državljanstvo EU država. Industrija se uvija u besu i frustraciji.

Parlamentarcima treba policijska zaštita da bi izašli na ulicu. LJudi prave zalihe hrane i lekova. Javni diskurs je pun otrova i žuči. Porodice su podeljene. Prijatelji posvađani. Vojska u stanju pripravnosti očekuje ulične nerede.

Šta god vam neko trubio, tako ne izgleda "vraćanje kontrole". To nije ponosna, nezavisna, slobodna Britanija koju su obećali bregziteri.

Izlazak iz EU je groteskni, suicidalni, epski akt samouništeenja za koji nije kriv rat ili neka druga katastrofa, već naša vlastita glupost.

Pravi "neprijatelji naroda" nisu oni koji se suprotstavljaju Bregzitu. Neprijatelj naroda nije ni onaj milion pristojnih ljudi iz svih socijalnih slojeva koji su marširali Londonom prošle subote, nije ni onih pet miliona koji su potpisivali peticiju za povlačenje Člana 50(1).

Naprotiv, neprijatelji naroda su oni čije su laži, ostrašćenost i neodgovornost slomili Britaniju. Da ne bude zabune ko su oni, treba reći njihova imena, pribiti ih na stub srama, prozvati te samostilizovane "patriote" zbog izdaje zemlje i izvesti ih pred sud budućih pokoljenja.

Listu sramnih imena otvara Dejvid Kameron. On je počinio prvobitni greh kad je sazvao referendum. Sad tako nevino sedi na svom imanju u živopisnoj prirodi, piše memoare, uživa odmore na egzotičnim destinacijama i drži govore u retoričkim klubovima.

Šta god vam neko rekao, britanska javnost nije tražila referendum o EU članstvu. Kad ga je sazvao, Kameron nije mislio na zemlju, već na partiju.

Cilj referenduma 2016. je za Kamerona bio da ujedini svoje Torijevce i ućutka UKIP(2).

Neinformisanom elektoratu Kameron je ponudio binarni izbor o ekstremno kompleksnoj temi ustavnih konsekvenci, a da pre toga nije osigurao prag od 60 procenata.

Bila je to najluđa partija karata ikad odigrana od strane nekog britanskog premijera. Izgubio je i širom otvorio vrata najgoroj vrsti šarlatana, štetočina i demagoga iz "Leave"(3) kampanje.

Ta banda je preuzela i nastavila da zavodi glasače hraneći ih friziranim faktima i lažnim obećanjima. Raspirivali su strahove, pojačavali resentimane i potpaljivali predrasude.

Obraćali su se najnižim ljudskim strastima, i na čistinu izveli najružnije crte britanskog karaktera – ksenofobiju, šovinizam, agresiju, insularni mentalitet, aroganciju i perverzni životinjski ponos nad vlastitim neznanjem.

Pobunjenički tabor "Leave.EU"(4) Najdžela Faraža(5) i Erona Benksa(6) je prekršio izborne zakone, šurovao sa savetnicima Donalda Trampa i ruskim ambasadorom.

Službeni "Vote Leave" tabor sa Borisom DŽonsonom i Majklom Gouvom(7) je lagao sve u šesnaest, idiotije tipa - ako zemlja napusti EU, britanskom zdravstvu će nedeljno ostajati dividenda od 350 miliona funti; ili, 80 miliona Turaka ima nameru da se useli u Veliku Britaniju.

DŽonson je bez trunke stida obećao da je "kolač moguće imati i jesti"(8). Gouv se sprdao sa upozorenjima ekonomskih eksperata.

DŽonson, Gouv, Faraž i njima slični su naciji prodali Bregzit iz zemlje Fantazije – dobitak bez boli, all gain, no pain. Pregovori o izlasku biće "najlakši ikad vođeni u ljudskoj istoriji", rekao je Liam Foks(9).

"UK će povratiti svoje mesto u vrhu svetskog stola, tamo odakle nas je EU izgurala", rekao je DŽon Redvud(10).

"Apsolutno niko u EU nema nameru da nas izbaci iz zajedničkog EU tržišta", rekao je Danijel Henan(11). "EU političari će kao prosjaci stajati pred našim vratima i moliti nas za trgovinski sporazum", rekao je Boris DŽonson. "Od dana kad glasamo 'Leave', sve su karte u našim rukama", rekao je Gouve.

Najgore od svega, nakon što su pobedili Kameronovu trapavu "Remain" kampanju, ispostavilo se da ti Leave-lumeni nemaju nikakav plan za implementaciju svog bregzita iz knjige sabranih bajki.

Neki osećaju sažaljenje prema Terezi Mej. Ne nasedajte! Nema sumnje, bio je to divovski zadatak, zameniti Kamerona u takvoj situaciji. Realno, obećanja Leave-tabora o bezbolnom Bregzitu je bilo nemoguće ispuniti.

Uz to, bila je okružena ministrima koju su svi želeli da budu premijeri umesto premijerke i na dnevnoj osnovi joj radili o glavi (iskreno: da li je Boris DŽonson ikad razmišljao o nekom interesu koji ne bi bio njegov vlastiti?). Svejedno, svi su hteli mesto premijera, osvojila ga je Mej i u nastavku igrala drhtećom rukom.

Tvrdoglava, neinventivna, sklona igri iza kulisa, pristalica kuloaorskih dogovora, operisana od šarma, ona je sprovodila najtvrđi mogući Bregzit, insistirajući bez trunke dokaza da je to "ono što je narod hteo".

Potpuno je ignorisala onih 48 odsto koji su glasali "Remain" i s prezirom ih nazivala "građani ničega". Ona je aktivirala Član 50 a da iza sebe nije imala nikakvu dogovorenu strategiju izlaska.

Rasprčkala je parlamentarnu većinu kad je naciju nepotrebno digla u izbore pre dve godine, i opstala na vlasti samo tako što je singularno zlobni DUP-u(12) ućutkala sa mitom od milijardu funti.

Antagonizovala je EU postavljajući spektakularno nekvalifikovanog DŽonsona za ministra diplomatije. Potrošila je dve dragocene godine tražeći konsenzus u vlastitoj vladi.

Mej nikada nije iskreno rekla britanskoj javnosti šta je glavni spor u srcu Bregzita. Evo te tajne: Da bi se uživale beneficije EU članstva mora se biti EU član. Ili barem igrati po EU pravilima.

Nikad Mej nije interese zemlje stavila u prvi plan. Umesto toga je vodila politiku za desno krilo Torijevaca, dodvoravala im se čak i kad su je rušili, umiljavala im se do neukusa.

Stalno je smišljala načine da opstruiše ili zaobiđe parlament, iako je čitava poenta sa Bregzitom bila upravo u tome da se parlamentu kao suverenu(13) vrate njegove pune ingerencije.

Kako bi držala vladu i partiju pod istom kapom, ona je odlagala, jedno odlaganje za drugim. Kad su svi rokovi iscureli, prešla je na pretnje, ucene i kampanju zastrašivanja, zahtevajući od parlamenta da prihvati dil koji je apsolutno inferioran u odnosu na status kvo, to jest britansko članstvo u EU.

Kameron je najgori premijer naših vremena, ali Mej mu diše za vratom. U svakom slučaju ona je jedini šef vlade spreman da tvrdoglavo sprovodi cilj za koji zna da je grandiozno štetan po nacionalne interese.

I nisu samo Torijevci odgovorni za haos. Odmah pored Mej dolazi njen de fakto saučesnik, DŽeremi Korbin. On je pritajeni bregziter koji se maskira kao "remainer"; opozicioni vođa koji odbija da vodi; lider ne toliko "vlade u senci" koliko "opozicije u skloništu", kao to je rekao jedan komentator.

Da je imala čak i na pola pristojnog opozicionog lidera, Britanija nikad ne bi glasala za Bregzit. Iako se Korbin i njegova leva koterija savetnika kunu u volju naroda, sa svoje strane su učinili sve što su mogli kako bi razbili većinsku pro-EU volju laburista.

Obični članovi partije se osećaju izdanim. Skandiranje "Gde je DŽeremi Korbin" pratila su marš prošle subote.

A onda, tu je i lažno dobronamerna European Research Group(14), partija u partiji, militantno jezgro Torijevaca. Vodi ih DŽejkob Ris Mog, čovek koji reži iza osmeha.

Ti fanatici desnice imaju nula interesa za dobrobit "naroda" čije volje su im usta puna. Oni pretvaraju Britaniju u zemlju niskih nadnica i skromnih radnih regulativa, u Singapur Evrope, što sigurno nije ono zbog čega je radnička kalsa podržala Bregzit.

Iako relativno skromni u brojevima, parlamentarna aritmetika je tim ideološkim ekstremistima tipa Ris Mog dala disproporcionalnu veliku moć nad manjinskom vladom Tereze Mej.

Oni se umiljavaju Trampu i šutiraju evropske prijatelje i partnere. U miniru lova na veštice oni pretresaju institucije ove zemlje - sudstvo, činovnike, Bi-Bi-Si, Bank of England - i javno prozivaju svakog za koga sumnjaju da se opire Bregzitu.

Ta osoba čak ne mora ni da se izjašnjava kao pro-EU, sumnja je dovoljna! U svakom drugom pogledu su torijevski bregziteri slepi - ne primećuju porast rasnog nasilja u UK, prave se da ne vide strah proevropskih parlamentaraca za vlastitu bezbednost.

Severna Irska i njen fragilni mirovni proces je tema prema kojoj se torijevski bregziteri odnose s prezirom. Oni su život Tereze Mej pretvorili u pakao, a da sami nisu isporučili nijedan realističan Bregzit-plan.

"Volja naroda" je mantra koju koriste da saseku svaki argument i slome svaki otpor. "Volja naroda" mora pobediti, vrište te siledžije, kao što su nekad vikali Boljševici ili francuski revolucionari s kraja 18. veka.

Ali da većina "naroda" još uvek podržava Bregzit je vrlo upitno. Mej nije dobila mandat za tvrdi Bregzit - koji je ustvari tražila u izborima 2017.

Skoro svako ispitivanje javnog mnenja u prošle dve godine je imalo "Remain" kao jaču opciju. Potpuno je nerealno da bi bregziteri danas uspeli da izvedu milion demonstranata na ulice, kao što su prošle sedmice oni iz "Remain" bloka.

Ili, kad bi se to i desilo, mislite li da bi pro-bregzit demonstranti bili tako pitomi i miroljubivi kao što su ovi bili...

Sigurni na svojim parlamentarnim platama, pozlaćenim penzijama, blagoslovljeni porodičnim bogatstvom, ti ultraši notorno ignorišu nepobitne, sve vidljivije dokaze da je Bregzit socijalna, politička, ekonomska i diplomatska katastrofa za Britaniju.

Štaviše, oni su voljni da svojim manje sretnim sugrađanima nanesu štetu tvrdog Bregzita samo da bi postigli svoje lične ciljeve.

Britanski biznis se žali zbog Bregzita? "Fuck business", kao što je rekao Boris DŽonson na sastanku s EU diplomatama 2018.

ERG je bila sramotno potpomognuta i servisirana od strane dobrog dela britanske štampe - pre svega Telegraf, San, Ekspres i Dejli mejl.

Ti mediji su isprali mozak britanskom narodu kroz tri dekade neumorno negativnog i zlonamernog izveštavanja o EU, od one vrste koju je DŽonson upotrebljavao dok je radio kao dopisnik Telegrafa iz Brisela 1989-1994.

Kad se čitaju ti listovi, nikad se ne bi pomislilo da je Britanija veliki, moćan igrač sa puno saveznika unutar EU. Naprotiv, oni šire sliku da smo mi tamo usamljeni, ignorisani član, jadna zemlja koja se plemenito bori protiv zavereničkih kontinentalaca kojima ništa nije draže nego da unište naš način života. Iz tih listova nećete saznati da je članstvo u EU povećalo - a ne smanjilo - globali britanski uticaj

Ili da je Britanija bila ta koja je, više nego bilo koja druga EU članica, zaslužna za stvaranje EU tržišta sa pola milijarde ljudi.

Za vreme i posle kampanje za referendum, ti mediji su napustili svaki privid neutralnosti, svaku nameru da svoje čitaoce obaveste koja je cena izlaska.

Jedino što rade je da pumpaju propagandu na nivou drugorazredne banana-republike. Skrivaju rapidno rastuće troškove Bregzita, sileldžijski se obračunavaju sa suprotnim mišljenjima i optužuju EU da je zlonamerna u pregovorima.

Tipična naslovnica Sana opisuje EU lidere kao "prljave pacove" (dirty rats) i objavljuje: "Ne možemo dočekati da se oslobodimo tih mafijaša od dv'est pet centa koji vode EU".

U novembru 2017. je Telegraf na naslovnici objavio fotografije i imena 15 torijevaca kao "zaverenike anti-bregzita". Zločin prozvanih je bio u tome što su podržavali ono što je, pre referenduma, bila službena politika njihove stranke više od 40 godina.

Telegraf je do te mere izgubio svaki privid pristojnosti, da je sad njihova glavna vest ponedeljkom izveštaj o tome kakvu je pseudo-čerčilijansku glupost Boris DŽonson upravo proizveo u nedeljnoj kolumni za 275.000 funti godišnje.

Last but not least, i dobar deo parlamentaraca treba uključiti u ovaj niz bregzit-beščašća. Najmanje dve trećine njih je na referendumu 2016. glasalo za ostanak zemlje u EU.

Privatno, oni Bregzit i dalje smatraju činom ludila, nacionalnim suicidom. Neki su pokazali veliku hrabrost i suprotstavljaju se tom činu, ali previše njih je izabralo stazu manjeg otpora, stavili su vlastite karijere ispred interesa zemlje, izabrali su da prate, a ne da vode.

Događaji se sada smenjuju tako brzo da je nemoguće predvideti čak i šta bi se moglo dogoditi između pisanja i objavljivanja ovog teksta.

Recimo, jedan scenario, dovoljan broj parlamentaraca otkrije da imaju kičme i onda se dignu da zaustave klizanje zemlje u potpunu propast.

Ili, recimo, naprave predah od ludila, da se upitaju - a šta je to bilo tako strašno za Veliku Britaniju u EU, da je izlazak vredan takve drame? Ili, recimo, zaustave se zato što su shvatili da nema boljeg dogovora s EU od članstva u EU.

U suprotnom, Britanija će nastaviti da tone u sramotu - osiromašena, marginalizovana i radikalno smanjena, sve direktna posledica najvećeg eksperimenta koji je svet ikad video u oblasti multinacionalne kooperacije.

Neće biti radosti i nacionalnih proslava s ove strane. Ali dok mi živimo sa konsekvencima njihovog čina, bregziteri će optuživati svakog osim sebe.

Nek se nauživaju sada i ovde, jer, kao što je rekao Donald Tusk, predsednik Evropskog saveta, njih čeka "specijalno mesto u paklu."

Kako je Makron napao Trampa zbog Sirije, pogledajte OVDE.

Izvor: RTS