Iza te jedne rečenice, o toni ruskih lekova za KiM, koja je već danima među glavnim medijskim naslovima, stoje, međutim, ogroman sistem i ogroman rad pojedinaca, korporacija, profesionalaca, volontera, civilnog sektora i države. Sama RHM se, kako kaže Polkovnikov, može definisati kao "katalizator i organizator koji ljudima pomaže da se opredele između različitih mogućih pravaca delovanja".
- Rusku humanitarnu misiju čine ljudi koji su ujedinjeni zajedničkom željom da pomognu ljudima. Mi smo informativni centar koji objedinjuje različite interese fizičkih lica, krupnih kompanija, fondova, biznisa koji žele da pruže pomoć konkretno onim ljudima kojima je ta pomoć potrebna. Tako smo stigli i do vas, u Srbiju.
Tako široka baza koju ste opisali omogućava vam da radite širom sveta...
- Jako bismo želeli da tako bude, mada za sada nismo toliko veliki da možemo da "pokrijemo" ceo svet. Glavni regioni su nam centralna Azija, balkanski region i Bliski Istok. Postoje i jednokratni projekti u afričkim zemljama, kao što su Irak, Libija ili Jemen, dok u drugim navedenim oblastima radimo kontinuirano godinama, iz meseca u mesec. Na primer, u Uzbekistanu, Kirgiziji, Tadžikistanu, Palestini, Siriji, Libanu, Srbiji, Bosni i Hercegovini, Gvineji. Pružamo i pomoć bolnicama i školama na istoku Ukrajine, što se u neku ruku razlikuje od rada u drugim zemljama, jer na drugim mestima pružamo konkretnu pomoć konkretnim licima.
Sva vaša predstavljanja počinju definicijom da ste nekomercijalna, autonomna i nevladina organizacija. Međutim, da li u svom radu sarađujete i imate podršku svoje države, kao što je to uobičajeno i sa drugim humanitarnim organizacijama koje dolaze iz drugih zemalja?
- „Autonomna i nekomercijalna organizacija“ je vrsta pravnog lica u zakonodavstvu Ruske Federacije i znači da nismo profitabilni i da naš osnivač nije bio organ države. U pravnom smislu nismo zavisni od državnih organa.
Međutim, u Rusiji nas organi izvršne vlasti pozivaju kao eksperte na savetodavne sastanke na kojima razmenjujemo mišljenja, jer mi smo ljudi sa terena,mi smo ljudi koji radimo u zemljama o kojima se u tom trenutku govori, i oni nas konsultuju da bismo dali preporuke i uputstva za delovanje. Mi njima dajemo preporuke, a na njima je da ih prihvate ili ne prihvate.
Mi se rukovodimo međunarodnim humanitarnim pravom i u tom smislu se rukovodimo i koncepcijom sadejstva u međunarodnom razvoju koju je doneo predsednik Putin. Ona se, naravno, oslanja na međunarodno pravo u okviru UN. Koncepcija ima najširi mogući karakter pružanja pomoći, a RHM se potom bavi konkretnim stvarima.
Povodom odnosa sa državnim organima zemalja u kojima radimo, naravno da sarađujemo sa njima i kao primer u Srbiji mogu da navedem Ministarstvo zdravlja i druge državne institucije. U nekim državama to radimo direktno, a u nekima se kontakt održava preko ministarstava spoljnih poslova, kao na primer u Siriji i Iraku gde note šaljemo preko MIDa, a potom tim kanalom dalje nastavljamo rad kao nevladina organizacija.
Ko je i kad osnovao RHM?
- To je interesantno pitanje jer mi kao početak rada uzimamo 2015. godinu, pošto je tada udahnut drugi život ovoj organizaciji, a u pravnom smislu smo osnovani 2010. Jedno vreme nije bilo aktivnosti, a onda smo od 2015. neprekidno aktivni u našem humanitarnom radu. `
Osnivač je bio Jevgenij Primakov sa grupom prijatelja. Ima jedna anegdota povodom toga, dozvolite da ispričam...
Kad smo tek počeli da radimo na Balkanu, srpski državni organi su se preko Srpske pravoslavne crkve obratili Moskvi sa pitanjem kako to Jevgenij Primakov planira da radi u Srbiji, kad je on upokojen. I, jedno vreme nam se nisu obraćali. Sve dok nismo objasnili da postoji i drugi Jevgenij Primakov. Onda je jedan predstavnik SPC došao kod nas i izvinio se zbog zabune, što je ujedno bio i početak našeg prijateljstva.
U Srbiji su nam objasnili da je ime Jevgenija Primakova veoma važno! Naravno, i da su zahvalni RHM za sve što čini, pogotovo što jeza njegovo ime vezano jako mnogo emocija.
RHM je toga jako svesna i sve što radimo, radimo sa većim stepenom odgovornosti.
Koliko se rad u Srbiji razlikuje od zemalja u drugim zemljama, ima li nekih specificnosti?
- Svaka zemlja ima nešto svoje. Međutim, da prvo kažem nešto o onome što je u svakoj zemlji isto, a to je da svuda prvo imamo etapu sakupljanja informacija, pa etapu u kojoj na licu mesta pogledamo da li su dobijene informacije tačne, u trećoj etapi formiramo predlog za pomoć i četvrta je etapa konkretnog pružanja humanitarne pomoći.
Ta četvrta etapa je ona u kojoj se pojavljuju specificnosti u pogledu prenosa, prevoza, zakonodavstva ili nekog konkretnog čoveka koji donosi odluke, u nekim slučajevima se specificnosti odnose i na političku situaciju u toj državi.
Ima projekata koji su u svim država isti, kao što su, na primer, učionice ruskog jezika i donacije solarnih panela. Međutim, dešava se ova osobenost, da jedne godine donosimo solarne panele po jednim pravilima, a sledeće godine da moramo da takve iste panele da uvozimo po drugim pravilima! Zato je nama svaki projekat u neku ruku novi i kao da ga radimo prvi put, pošto uvek možemo da zateknemo drugačiju situaciju.
Kako prevazilazite te operativne prepreke? Da li vam vlasti izlaze u susret, s obzirom da im je dobrodošla pomoć koju pružate?
- Pomoć ne treba državama nego ljudima. Države moraju da se rukovode pravilima i zakonima pa se ne dešava sve uvek brzinom kojom bismo mi voleli. Primer je deo pomoći za Kosovo i Metohiju koji se nalazi na carini, ali sada svi državni organi Srbije, počev od Ministarstva zdravlja do predsednika Srbije pomažu da se ona dostavi. Veoma smo im zahvalni za tu pomoć. Nadamo se da će uz njihov trud lekovi dostaviti tamo gde su potrebni.
Tim pre što je reč o prevazilaženju humanitarne katastrofe, a ne projektima kao sto su solarni paneli...
Nekad nema razlike da li je katastrofa ili planski projekat. Na primer, za prikupljanje sredstava za lekove i njihovu nabavku nam je trebalo dva i po meseca. Sad smo na ciljnoj liniji i prirodno je da se nadamo da će poslednje pregrade brzo biti preskočene i da ćemo ovaj deo projekta završiti. Kažem `ovaj deo`, jer će biti još partija pomoći.
Kakvi su Vaši lični utisci sa terena, povodom odnosa koji ljudi kojima je pomoć namenjena, imaju prema vama i RHM? Kako ocenjujete obimnost medijskog prostora koji je RHM dobila u naporima da pomogne narodu na KiM u prevazilaženju teške situacije nastale uvođenjem taksi?
- To što vidimo u medijima poslednjih dana je pokazatelj da nas ljudi potpuno podržavaju, što je i logično, jer ovde imamo situaciju gde za nečim postoji potreba i imamo to što tu potrebu zadovoljava. Takva informaciona podrška medija nam je veoma potrebna, ali ne da bi RHM postala voljena, nego pre svega zato što krupni kapital treba da čuje da se radi ovakav posao i da bi i oni mogli da se priključe. Ujedinjenjem snaga se više postiže. Mi smo doneli lekove. Neko bi mogao da plati dolazak lekara. Neko seminare za profesore. Kad se svi ujedinimo, dobijaju se ozbiljni projekti.
Hoćete da kažete da je veoma važno da se ne šalju samo poruke kako su Srbi i Rusi braća, već je važno da postoji uhodani sistem koji uključuje uticajne ljude i korporacije?
- Mi moramo da informišemo ljude šta radimo i da ih motivišemo da nam se pridruže. Građani Rusije nam se često žale da i u Rusiji treba pomoć koja se pruža van Rusije. Ali, mi im kažemo da u Rusiji ima na hiljade organizacija koje se time već bave. A RHM je praktično jedina humanitarna oranizacija koja van Rusije radi humanitarne projekte. Ako ste čuli za još neku, biću vam zahvalan da mi kažete koja je.
Primakov je ukazao da novac za delovanje Miasije daju obični građani, krupna privatna i državna preduzeća, što je zajedno oko 70 odsto, a država pomaže sa oko 30 odsto...
- To je tako, ali ljudima koji dobijaju pomoć nije važno ko je dao pare. Mi se trudimo da je dobijemo od svakog od koga možemo.
Kako motivišete građane da doniraju novac? Pretpostavljam da vam je bilo lako u slučaju pomoći za srpski narod...
- Ne bih rekao da je lako dobiti donaciju ruskih građana za bilo koga. Mi imamo pravna lica u vidu fondova i postoje, kao i mi nekomercijalne organizacije. Fondovi skupljaju donacije fizičkih lica. Mi smo pri osnivanju planirali da se finansiramo drugačije od fondova, da sredstva daju ruske kompanije koje rade van Rusije kroz takozvanu korporativnu društvenu odgovornost. Kompanije treba da daju sume za socijalne projekte. Kompanija koja proizvodi naftu ne treba da gradi škole i bolnice, nego da nađe organizaciju kao što je naša i da joj da zadatak da to uradi, uz kontrolu razultata. To ne uspeva svaki put, ali se trudimo. Korporacije nekad misle da znaju bolje od nas šta treba da poklone, ali jedna stvar je da ovde dovedete Boljšoj teatar i da za to potrošite više stotina hiljada evra ili da kupite 5 vozila hitne pomoći i predate ih bolnicama. A, od čega je više koristi? Od baleta koji će otići za dva dana ili od vpzila hitne pomoći koje će raditi godinama?
Inače, povodom pomoći Srbima, nova pokoljenja, na žalost, za razliku od starijih generacija, ne znaju dovoljno o zajedničkoj istoriji našij naroda. A istorija je najbolji motivator!
To znači da treba više uložiti truda u tom pravcu...
- Da, ali mi to ne možemo sami, to moraju da rade školstvo, fakulteti, porodično vaspitanje i da se probudi individualno interesovanje.
U Srbiji se intenzivira diskurs da je Rusija uvek bila tu za Srbiju i da joj je uvek kad je mogla pružala pomoć... Tako ste i danas ovde, na godišnjicu NATO bombardovanja Srbije...
- Znate, sve je na individualnom nivou. Govoriću sad u svoje ime. Kad god u Moskvi vidim Srbina uradiću sve što mogu da mu bude komforno. U Moskvi je mnogo ljudi kao ja. Šta ih motiviše, ja ne znam, ali smo takvi. Za mene postoje dve kategorije ljudi. prijatelji, odnosno oni sa kojima hoću da se družim i oni drugi koji su mi kao "paralelni svet". Svi koji su u Srbiji, moji su prijatelji. To je filozofsko pitanje i mogao bih dugo o tome...
Šta još Srbija može da očekuje od vas tokom tekuće godine?
- Za 2019-tu su lanirani novi predavači ruskog jezika na univerzitetima, školama i kursevi. Organizovaćemo učionice ruskog jezika, na primer u Boru, uz rekonstrukciju učionica, kupovinu metodičke opreme, nameštaja, pametnih tabli i drugoga što je potrebno da bi deci bilo prijatno da dolaze i uče ruski jezik. Takvu učionicu ćemo u saradnji sa Kancelarijm za KiM otvoriti o na Kosovu i Metohiji.
Razmatramo da postavimo solarne panele u Raškoj. Traže nam i rusku književnost za školske i opštinske biblioteke. Imamo projekat mobilnih klinika, u okviru koga smo opremili dva vozila hitne pomoći, koja rade u Požegi i Medveđi.
Četiri puta godišnje ih angažujemo da srpsko-ruski lekarski timovi obilaze krajeve u kojima ljudi nemaju lak pristup domovima zdravlja. Prebacujemo hitno u bolnicu one kojima je to potrebno i u poslednjoj akciji smo imali osam takvih primera ljudi kojima so bukvalno produžili život.
Sledeći projekti su u oblasti oftamologije i usmereni ka deci. Tokom dve nedelje ćemo pomoću ruske tehnologije ne samo dijagnostifikovati nego i lečiti određene bolesti. Aparatom se koriguje i vraća vid dece.
Sa Ministarstvom zdravlja planiramo da uradimo projekte u oftalmologiji u okviru kojih bi te aparate poklonili određenim bolnicama. To zahteva da se aparati klinički ispitaju i dobije licenca, ali ako postoji interes, to može da se uradi. Mi dajemo predloge, a država može da ih prihvati. Sličan projekat je smo uradili u Uzbekistanu.
Planirate i drugu partiju pomoći za Kosovo i Metohiju? Šta će biti u tom sledećem kontigentu?
- Mi ništa ne izmišljamo sami, nego skupimo informacije šta treba. Od hemijske laboratorije ćemo uskoro primiti upit za dopunu njene opreme. Onda ćemo videti da li da to donesemo iz Rusije ili kupimo ovde. Trudimo se da radimo to za šta nas traže.
Tako ste i počeli akciju humanitarne pomoći za KiM u lekovima?
- Na poziv prvo ministra Lončara, a potom i predsednika i premijera koji su konstatovali da se niko od međunarodnih humanitarnih organizacija nije odazvao.
Mi nećemo da budemo jedini i ekskluzivni u pomoći Srbiji, mi želimo da se međunarodne organizacije priključe.
Da li ste još negde imali situaciju da ste jedini koji pomažu ugroženom stanovništvu?
- U Siriji. Tamo je teška situacija ali Crveni krst ili Lekari bez granica nisu prisutni. Međutim, saznali smo da neke države samostalno pomažu, kao što je Norveška koja obnavlja škole. Čuli smo i da neke međunarodne organizacije imaju teškoće u radu u konfliktnim zonama, kao što je slučaj sa istokom Ukraine. Međutim, tamo je specifična politička situacija. Kosovo i Metohija takođe ima svoje političke osobenosti odnosa Srbije i te teritorije, ali iako je međunarodnim organizacijama moguć pristup KiM, interesantno je zbog čega se ne pojavljuju. Mi ne razmatramo situaciju sa političke tačke, ali pretpostavljamo da druge humanitarne organizacije tamo nisu došle upravo zbog političkih razloga. To nije dobro, kad politika stoji na putu humanitarnom radu.
RHM je strogo apolitična u svom radu?
- Apsolutno. Mi ne podržavamo ni jedan politički projekat i ni jedan politički projekat ne realizujemo. Naši projekti su apolitični.
Da li možete da sa nama podelite neke lične impresije kao rukovodilac RHM?
- Najpozitivnija je zahvalnost ljudi, ona nema cenu. Negativni utisak je vezan za pravno regulisanje našeg prisustva. Za učitelje koji rade u Palestini, poslednjih godina nismo mogli da dobijemo vizu. To je političko rešenje. Odnosilo se na sve humanitarne misije u toj zemlji. Ima još takvih zemalja, ali borimo se.
Kad se ujutru probudite, na koju zemlju pomislite?
- Moj veliki plus je što se bavim poslom koji volim i što se, eto, budim na poslu. Sa zadovoljstvom i spavam na poslu. Ali, ako me pitate u koju zemlju bih se uvek vratio, to je Srbija.
Ima li nekih anegdota iz vaših brojnih humanitarnih akcija?
- Mnogo, ali kad god letimo za Uzbekistan, nekom putniku tako pozli da mu naš lekar bukvalno spasava život. Pri čemu se taj lekar veoma dugo plašio da leti. Jednom je na deset hiljada metara pitao šta da radi ako se nešto desi sa podom aviona, a čovek pored njega mu je rekao da se opusti jer je ispod tog poda još jedan deo gde je smesten prtljag... Na avion se naviknete. Uostalom, ništa ne zavisi od vas. Kao ruski rulet, samo sa većim šansama ili kao samuraji koji se nisu bojali smrti.
Znači da u RHM rade `samuraji`?
- Ne, znači da je samurajska filozofija veoma interesantna.
A kako biste opisali ljude koji čine RHM? Radite u Siriji gde padaju bombe, idete na Kosovo gde je, pored BiH najveća koncentracija ISIL/a u Evropi...
- To su ljudi koje ujedinjuje isti cilj. Oni su se već bavili humanitarnim radom i sami prvi daju novac kad ga skupljamo. To je način razmišljanja i to se ne može promeniti. Kod nas je i jedna žena, nosila je knjige za Kirgistan, tražili smo adekvatno vozilo za transport velikog tovara na paletama, ali je stiglo jedno malo vozilo u koje palete nisu mogle da uđu. Ona je sve to raspakovala i posle je šest sati putovala nekim alternativnim seoskim drumom ne bi li odnela knjige. Ali, mi smo svi takvi, želimo da postignemo nas dobar cilj i ništa nam nije teško.
Šta ste vi radili pre RHM, da li ste uvek bili humanitarac?
- Ja sam humanitarac, pravnik po obrazovanju i posle 15 godina takvog rada u različitim organizacijama, pršao sam na poslove u Vladi i drugim državnim organima, koji su se ticali kulture, a onda i u ambasadi kao ataše za kulturu. Sad sam u RHM. Ovamo onamo, ja sam humanitarac.
Šta je još važno u funkcionisanju Misije?
- Neka više priča Primakov. Ja jesam na čelu RHM, ali naš glavni čovek je Jevgenije. Ne samo zato što najviše o misiji zna i govori, već zato što je on nas duhovni lider. On opredeljuje koncepciju razvoja RHM, a ja sam ruke i noge koje to sve rade. On je čovek sa malo slobodnog vremena, jer istovremeno radi u Državnoj Dumi, ima svoj novinarski program, bavi se RHM, član je različitih komisija, komiteta i organizacionih odbora. Taj tempo je teško izdržati i pored toga što sam mu zahvalan za rad u RHM, želim da ga zdravlje posluži jer nam treba živ i zdrav!
Sadejstvom se prevazilaze i male i velike prepreke...
- Pošto smo u tehničkom radu usmereni na državu, volimo da sa birokratijom imamo što manje posla jer je to i u Srbiji i u Rusiji dugačak proces. Da ne bismo od nje zavisili, moramo da imamo više sredstava, a kada štedimo, za logistiku koristimo državne kompanije. Primera radi, napravili smo udžbenik na arapskom, za Palestinu, a onda se ispostavilo da za transport treba da platimo 10.000 dolara, koliko su koštali i sami udžbenici. Trudimo se da uštedimo, i zato u Siriju dostavljamo pomoć avionima Ministarstva odbrane Ruske Federacije. U Uzbeistanu koristimo uzbekistanske aviolinije, a lekove je u Srbiju je dovezao državni Aeroflot kargo letom.
Dakle, RHM funkcioniše u sadejstvu sa krupnim kapitalom i ruskom državom i uz dobre partnerske odnose sa državama čijem stanovništvu pomaže, zahvaljujući čemu prevazilazi i male i banalne izazove, ali i krupna pitanja?
- Rekao bih obratno. Mi imamo kontakte sa krupnim kompanijama i ponekad od njih nekad pomoć i dolazi.
A što se tiče državnih organa, mi se sa njima srećemo, razgovaramo i kao što sam već rekao, često nas pozivaju na zajednička savetovanja, na primer (ministarstvo prosvete, ministarstvo odbrane...) kada je reč o humanitarnim pitanjima. To je vezano za našu ekspertnu ocenu tih delatnosti.
U saradnji se prevazilaze svi problemi, od najmanjih do najvećih. Mi se bar trudimo da bude tako.
Pročitajte OVDE ko se pita da li će Beograd postati Tjenanmen.
Izvor: fakti. org/Diana Milošević
