Pravda

Piše: Srđan Nogo, narodni poslanik

Kartel za derivate kamatnih stopa u evrima delovao je od septembra 2005. do maja 2008. godine i imao je za cilj izvrtanje redovnog toka komponenti za određivanje cena derivata – berzanski trgovci iz različitih banaka su se dogovarali o izveštajima svojih banaka za izračunavanje EURIBOR-a i o svojim strategijama trgovine i formiranja cena. Zbog učešća u ovom kartelu, kažnjene su banke „Barclays“, „Deutsche Bank“, „Societe Generale“ i „RBS“, dok je postupak nastavljen po redovnoj proceduri protiv „Credit Agricole“, „HSBC“ i „JPMorgan“, koje su odbile nagodbu.

Tadašnji potpredsednik Evropske Komisije zadužen za politiku zaštite konkurencije, Hoakin Almunija, izjavio je između ostalog: „Ono što je šokantno kod LIBOR i EURIBOR afera nije samo manipulacija referentnim vrednostima, sa čime se finansijski kontrolni organi širom sveta bore, već i tajna saradnja između banaka koje bi trebalo da jedna drugoj budu konkurenti.“

EURIBOR je referentna kamatna stopa koja ima za cilj da odražava troškove međubankarskog finansiranja u evrima i definiše se kao indeks stope po kojoj jedna prvoklasna banka nudi međubankarske oročene depozite u evrima nekoj drugoj prvoklasnoj banci u okviru evrozone i zasniva se na individualnim procenama stopa panela banaka. EURIBOR se obračunava na osnovu izveštaja banaka koje čine panel koji se svakog dana između 10,45 i 11,00 časova dostavljaju Thomson Reutersu, koji služi kao obračunski agent. Postoji 15 EURIBOR kamatnih stopa u zavisnosti od roka dospeća, od jedne sedmice do 12 meseci.

Neka od EURIBOR kamatnih stopa veoma često je korišćena od strane banaka u Republici Srbiji pri zaključenju ugovora o kreditima sa klijentima, na taj način što je kamatna stopa za kredit ugovarana u određenoj fiksnoj stopi plus, primera radi, šestomesečni EURIBOR kao promenljivi deo kamatne stope. Sa time se uglavnom prestalo kod kredita koji su ugovarani nakon 2008. godine (kada je, u vreme nastupanja svetske finansijske krize, šestomesečni EURIBOR pao sa oko 5,5% u oktobru 2008. na ispod 0,5% u julu 2009. godine), a posebno od kada je, tokom 2014. godine, stopa šestomesečnog EURIBOR-a pala ispod nule. Danas se stopa šestomesečnog EURIBOR-a kreće između -0,3% i -0,4%. Indeks LIBOR je korišćen kod ugovaranja kredita kod kojih je obaveza korisnika vezivana za švajcarski franak.

Međutim, iako su događaji u vezi sa postupanjem Evropske Komisije i navedenim finansijskim skandalima itekako bitni i sa stanovišta velikog broja građana Republike Srbije koji su zaduženi kod domaćih banaka i otplaćuju kredite, čija rata zavisi između ostalog i od kretanja stope EURIBOR-a, ne samo da o tome praktično nije bilo ni pomena u domaćim medijima, već ni državni organi, uključujući one kojima je u nadležnosti nadzor nad finansijskim sistemom i bankarskim poslovanjem, nisu preduzeli ništa. Ovo uprkos veoma izraženoj i iskazanoj privrženosti kako sadašnje, tako i prethodnih srpskih Vlada, pristupanju Evropskoj Uniji, koje bi stoga trebalo da podrazumeva i uvažavanje postupanja organa EU, među kojima operativno najistaknutiju poziciju ima Evropska Komisija.

Dakle, istraga Evropske Komisije je utvrdila da su najmanje četiri, a potencijalno i više, banaka koje su članice EURIBOR panela, svojim nedopuštenim radnjama manipulisale ovom stopom, koja je zatim uticala na visinu kreditnih obaveza više hiljada građana i privrednih subjekata u Republici Srbiji. Pri tome, neke od banaka čija je krivica na ovaj način utvrđena posluju u Srbiji preko svojih ćerki – banaka koje su u njihovom vlasništvu. Na taj način, navedene banke su na najdirektniji način učestvovale u obmanjivanju svojih klijenata, jer su vršile jednostran uticaj na izmene kamatnih stopa po zaključenim ugovorima, koje zavise od navodno objektivne vrednosti indeksa EURIBOR, dakle vršile su uticaj na ugovornu obavezu druge, i to slabije ugovorne strane, što je protivno zakonima Republike Srbije i opštim načelima ugovornog prava.

I dok je Evropska Komisija izrekla bankama čija krivica je utvrđena značajne novčane kazne u iznosima od po nekoliko stotina miliona evra i to javno objavila, a pred sudom u Velikoj Britaniji je u januaru 2016. godine započet i krivični postupak protiv 11 službenika navedenih banaka koji su označeni neposredno odgovornim, Srbija se u ovom pogledu uopšte ne rukovodi primerima i obrascima ponašanja koje pruža Evropska Unija. Ako se uzme u obzir celokupno postupanje organa EU i SAD u vezi LIBOR i EURIBOR skandala, finansijske institucije su kažnjene ukupnim novčanim kaznama od preko 9 milijardi dolara, od toga samo „Deutsche Bank“ iznosom od 3,5 milijarde dolara do aprila 2015. godine.

U Srbiji građanima nisu pružene ni adekvatne informacije u vezi sa finansijskim uslugama koje koriste, niti se o njihovim interesima državni organi na adekvatan način staraju i brinu. Naprotiv, u Srbiji se donose zakoni koji štite interese finansijskog, spekulativnog kapitala i omogućavaju da se nepravilnosti u postupanju banaka, čak i one u vezi sa kojima postupaju državni organi, kriju od očiju javnosti. Naime, izmenama Zakona o bankama iz 2015. godine u zakon su unete odredbe o tome da zaposleni u Narodnoj banci Srbije i lica kojima je NBS poverila obavljanje određenih funkcija ne mogu odgovarati za štetu koja nastane u vezi sa njihovim radom, izuzev ako se dokaže da nisu postupali u dobroj veri (što je realno veoma teško zamislivo). NBS snosi troškove pravnog zastupanja ovih lica u bilo kom postupku koji bude pokrenut u vezi sa obavljanjem njihovih dužnosti. Dalje, zakonom je određeno da su tajni podaci koji se odnose na kontrolu boniteta i zakonitosti poslovanja banke i na restrukturiranje banke, kao i dokumenti koji sadrže takve podatke. Istim članom (9b) Zakona o bankama, predviđen je izuzetak od opšteg režima pristupa informacijama od javnog značaja, koji se odnosi samo na Narodnu banku Srbije i koji ovlašćuje NBS da utvrđuje da je potreba zaštite interesa Republike Srbije pretežnija od interesa za slobodan pristup informacijama od javnog značaja i prebacuje teret dokazivanja suprotnog na tražioce informacija. Postupajući na osnovu ove zakonske odredbe, NBS, primera radi, odbija zahteve za pristup informacijama od javnog značaja koji se odnose na pitanje da li su u odnosu na određenu banku u postupcima kontrole primenjivane korektivne mere ili novčane kazne.

Naravno, o eventualnom regulisanju ugovaranja kamatnih stopa vezanih za EURIBOR, LIBOR i druge indekse koji su podložni spekulaciji i mahinacijama, u Srbiji nema ni govora. Pri tome, možda najveći apsurd predstavlja činjenica da se krediti kod kojih se na ovakav način ugovaraju kamatne stope isplaćuju gotovo isključivo u dinarima, samo uz nominalno vezivanje obaveze vraćanja kredita za vrednost stranih valuta i kamatnih indeksa, koji se odnose isključivo na zaduživanje u stranim valutama.

Bez obzira da li se neko politički zalaže za približavanje Evropskoj Uniji ili ne, svako kome je stalo do interesa svoje države i svog naroda će nastojati da se i u Srbiji prihvate pozitivne tekovine Evropske Unije i postupanje u oblastima u kojima su razvijene evropske zemlje ispred Srbije. Sa druge strane, onaj ko se deklarativno, na rečima, bezrezervno zalaže za Evropsku Uniju i evropske integracije, nema nikakvo opravdanje što kao vlast građanima svoje države ne pruža zaštitu i tretman kakav svojim građanima pružaju organi Evropske Unije, odnosno prihvata tekovine EU selektivno, po tome koliko mu trenutno i neposredno odgovaraju.

Dakle, potrebno je građanima i javnosti u Srbiji na realan način omogućiti uvid i informacije o poslovanju banaka (bez ugrožavanja poslovnih interesa pojedinačnih banaka, ali i bez ugrožavanja prava građana na slobodno informisanje), sankcionisati spekulativne pojave i nesavesno poslovanje banaka (kroz vezivanje kamatnih stopa za spekulativne indekse poput EURIBOR-a, kroz vezivanje obaveza građana i privrede kod kredita datih u dinarima za strane valute itd.), te istražiti poslovanje banaka u svetlu brojnih optužbi stručnjaka za nelegalno iznošenje novca iz Srbije, pranje novca, finansiranje sumnjivih poslova, poreske utaje itd., što bi rezultiralo i krivičnim gonjenjem banaka kao pravnih lica, te uverilo građane Srbije i domaće privrednike da se neko stara i o njihovim interesima i opstanku, a ne samo o interesima stranih investitora, poslovnih banaka i ostalih krupnih igrača na tržištu koje ne pruža fer uslove. Konkretnije, potrebno je usmeriti regulatornu i nadzornu delatnost NBS i drugih državnih organa tako da se omogući da se obaveze po osnovu kamate na kredite koje su vezane za indekse poput EURIBOR-a i LIBOR-a proglase ništavim, te da se korisnici kredita obeštete za iznose date po tom osnovu, kao i da se razmotre konkretni slučajevi postupanja banaka u vezi sa ugovaranjem takvih uslova i eventualno izreknu kaznene i korektivne mere prema pojedinim bankama, koje će, nakon odgovarajućih zakonskih izmena, biti moguće saopštavati i javnosti.

Osim navedenog vezano za indekse poput EURIBOR-a, još jedan vid postupanja poslovnih banaka u Srbiji u odnosima sa domaćim građanima i privrednim subjektima koji predstavlja izvor neosnovanog i spekulativnog bogaćenja banaka jeste ugovaranje tzv. valutne klauzule, odnosno vezivanje iznosa obaveza korisnika kredita prilikom njihovog vraćanja za strane valute, pretežno evro ili, do pre nekoliko godina, švajcarski franak. Obaveze korisnika bankarskih kredita ugovaraju se na ovaj način iako banke prilikom davanja kredita isplaćuju isti u dinarima. Na ovaj način se postupa i prilikom ugovaranja stambenih kredita, odnosno kreditaza kupovinu nepokretnosti, kod kojih je po zakonu moguće vršiti i plaćanje u stranoj valuti, što znači da bi banke mogle da daju kredite direktno u stranoj valuti, u kom slučaju bi jedino i bilo opravdano ugovoriti obavezu vraćanja kredita u stranoj valuti, odnosno vezano za vrednost strane valute. Dakle, iako se ugovorna obaveza banke (isplata iznosa kredita) ne izvršava u stranoj valuti, već u dinarima, iznos koji se banci na ime kredita od strane korisnika vraća na ovaj način se vezuje za promene vrednosti stranih valuta, koje su u dobroj meri spekulativne prirode, ne manje od promena indeksa poput EURIBOR-a.

Uprkos tome što se već godinama javno često govori o potrebi „dinarizacije“ u Srbiji, na opisani način omogućava se upravo suprotno, naime uvođenje stranih valuta (pretežno evra) kao navodno realnog merila vrednosti, odnosno opravdava se navodnom potrebom za „očuvanjem“ vrednosti obaveze korisnika kredita u odnosu na poslovne banke, iako se krediti isplaćuju u dinarima, a banke posluju u Srbiji, gde se sve obaveze izvršavaju u domaćoj valuti, zarade isplaćuju u domaćoj valuti, itd., a i vreme hiperinflacije je davno iza nas. Na taj način, građani i privreda, koji pretežno zarađuju i posluju u dinarima, izlažu se rizicima promena odnosa vrednosti valuta, koje su podložne pretežno spekulativnim uticajima krupnih finansijskih institucija, potezima stranih banaka i centralnih banaka i dr., a sve radi zaštite interesa poslovnih banaka, koje su nesporno ekonomski jača ugovorna strana, dok se državni organi u Srbiji trude da im se omogući da i pravno budu zaštićene kao jača ugovorna strana, sve na štetu građana i privrede. Takođe, omogućavanjem vezivanja iznosa obaveza kredita koje isplaćuju građani i privreda za stranu valutu, Republika Srbija omogućava značajan upliv uticaja odluka stranih subjekata u svoju ekonomsku sferu i time se u dobroj meri odriče svoje monetarne suverenosti, odnosno mogućnosti da samostalno vodi monetarnu politiku, kao značajnu komponentu sveukupne ekonomske politike, na način koji utvrde domaći nadležni organi.Podsetimo da je MMF nedavno upravo preporučio Narodnoj banci Srbije da dozvoli veće oscilacije kursa dinara prema stranim valutama.

Imajući navedeno u vidu, potrebno je preduzeti mere kojima će se sprečiti ovakvo poslovanje banaka u Srbiji, odnosno zabraniti ugovaranje valutne klauzule u odnosima sa klijentima banaka, s obzirom da se ovakvi krediti ne isplaćuju u stranoj valuti niti se ugovaranje valutne klauzule može bilo kojim drugim, pravnim ili ekonomskim, argumentima opravdati. Ovakva zabrana mogla bi slediti i iz pravilnog tumačenja odredaba Zakona o obligacionim odnosima, bez kontraproduktivnih upliva podzakonskih akata Narodne banke Srbije, koja postupa gotovo isključivo u interesu poslovnih banaka, od kojih je većina u vlasništvu stranih subjekata, koji iz poslovanja „srpskih“ banaka iznose iz Srbije velike količine novca, znatno veće od onih koje u zemlju unose famozni strani investitori. Naime, član 1065 Zakona o obligacionim odnosima definiše ugovor o kreditu, tako što propisuje da se njime banka obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni novčani iznos, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez određene namene, a korisnik kredita se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je predviđeno ugovorom, što znači da bi banka sve svoje troškove i rizike morala da ukalkuliše i predstavi korisnicima kroz kamatnu stopu uz koju nudi zaključenje ugovora o kreditu.

Trebalo bi istaći da, principijelno posmatrano, ne postoji nikakva suštinska razlika između ugovaranja valutne klauzule u evrima i u švajcarskom franku, izuzev činjenice što je švajcarskom franku u jednom trenutku naglo porasla vrednost. Međutim, zvanični srednji kurs evra na dan 03.01.2008. godine bio je 79,75 dinara za 1 evro, dok je danas oko 123 dinara, što predstavlja povećanje od 54,23% za nešto više od osam godina (što kod obaveza po stambenim kreditima ne predstavlja preterano dug period). Dakle, i vrednost evra je već značajno porasla u odnosu na period kada su mnogi građani i privrednici uzimali kredite čije je vraćanje vezano za promene vrednosti ove valute. Ukoliko je problem u kome se nalaze dužnici po kreditima čija je obaveza vezana za švajcarski franak danas izraženiji, ništa ne garantuje da se kroz nekoliko meseci ili godina dužnici čija je obaveza vezana za evro neće naći u sličnoj, možda i težoj situaciji, usled naglog skoka vrednosti ove valute (njegova relativna vrednost u odnosu na dinar svakako već godinama konstantno raste). Naime, švajcarski franak i evro su strane valute, na čiju vrednost država Srbija nema i ne može imati nikakav uticaj, zbog čega se ove valute moraju tretirati jednako prilikom zakonodavnog regulisanja i pristupa od strane svih drugih državnih organa rešavanju problema korisnika kredita vezanih za ove valute, jer ne postoji nijedan valjan argument za tezu da evro predstavlja nekakvo realno merilo vrednosti u Republici Srbiji, a dinar ne, ili da je evro podobniji npr. od švajcarskog franka da bude uzet kao „realno merilo vrednosti“ u Srbiji.