Jučerašnji povratak opozicionog zastupnika i samoproglašenog predsednika u zemlju se u medijima prikazao kao trijumf, a prema zapadnim medijima ga je dočekala “oduševljena masa pristalica”. Koja masa? Gde?
Huana Gvaida je na terminalu aerodroma u Karakasu dočekalo nekoliko stotina ljudi, a kasnije se pojavio u malom parku u istočnom delu glavnog grada na kom se može okupiti jedva nekoliko hiljada ljudi. Većina medija je uspela da prikrije ovu činjenicu, dok je Sky News, greškom ili zato što je kamerman ovog kanala bio na takvom mestu, prikazao “masovni skup” od jedva nekoliko hiljada pristalica Gvaida u Karakasu, gradu od dva miliona ljudi.
Do danas su utvrđene sve geopolitičke pozicije. Atlantski blok sa Sjedinjenim Državama na čelu, uz zapadnoevropske vazale i satelite u drugim delovima sveta idu u korist liberalnog proameričkog samoproglašenog predsednika Huana Gvaida.
Sve zemlje koje zagovaraju stvarni multipolarni svet, pre svega Rusija, Kina, Iran, Turska i druge, podržavaju legitimnog predsednika Nikolasa Madura. Još jedan div multipolarnosti, Indija, zauzima neutralan stav i ističe da to pitanje treba da reše građani Venecuele bez ikakve spoljne intervencije.
Treba napomenuti da se stavovi atlantista i globalista u slučaju Madura, koje najbolje zastupaju Makron i Merkel, podudaraju s Trampovim antikomunističkim idejama, iako o pokušaju izgradnje komunizma u praksi, američki predsednik može čitati samo u knjigama. Ali za Amerikance je i to dovoljno, što se vidi po tvrdnjama američkih novinara i politikologa da su mlada ikona demokrata Aleksandrija Okasio-Kortez i Berni Sanders “radikalna levica Sjedinjenih Država”.
Što se tiče Trampa, graditi zid na granici sa Meksikom i istovremeno se pozivati na oživljavanje “ Monroove doktrine ”, prema kojoj je Latinska Amerika američko dvorište je, blago rečeno, nedosledno. Ali to je Donald Tramp i svi su se na to navikli.
Generalno, Zapad se u ovom slučaju pojavljuje konsolidovan kao u svim ostalim “Obojenim revolucijama”, od ukrajinskog “Majdana” do “Arapskog proleća”, uključujući Siriju i sve druge.
Sve te “revolucije” imaju zajedničku strukturu. Počinju s kritičnom akumulacijom problema u upravljanju zemljom, a da uopšte nije važno da li je na njihovom čelu autoritarni diktator ili obični korumpirani funkcioner. Uvek postoji dovoljno problema u bilo kojoj zemlji, a često ih političari ne mogu ili ne žele rešiti.
Druga stvar je kako organizovati i usmeriti protestni potencijal, pružiti mu spoljnu podršku, kako povećati društveni bes i na koji simbolički cilj ga usmeriti. U ovoj fazi na scenu stupa geopolitika. Globalisti i atlantisti situaciju koriste u svoju korist, dok pristalice multipolarnosti u nekim slučajevima pokušavaju da zaustave te procese. Ponekad, kao u Siriji, vrlo uspešno.
Sve je u Venecueli onako kako je davno osmišljeno. Maduro je naslednik Uga Čaveza, koji nije bio samo harizmatični vođa, već i snažan protivnik svetske hegemonije koji je baštinio ideologiju levičarskog peronizma i geopolitičkog suvereniteta, prilagođenu Venecueli i modernom antiglobalizmu.
Sam Maduro nastavlja Čavezov posao, ali ne tako efikasno i nema velikog interesa za ideologiju. Ne može se nositi s ekonomskom i društvenom krizom u zemlji. Nazvati Madura uspešnim političarem nije moguće čak ni uz svu antipatiju prema njegovim protivnicima, koji podršku dobijaju od svetskog hegemona na izdisaju.
Međutim, Maduro se i dalje nosi sa američkim pritiskom i očajnički pokušava da zadrži fokus na multipolarnost i uprkos pritisku prozapadnih liberala, ne odvaja se od ideje socijalne politike.
Poslednjih godina su Rusija i Kina pružile Venecueli značajnu finansijsku podršku. Ali to nije bilo dovoljno. S druge strane, na polu opozicije ne samo da postoji uporediva i čak nadmoćnija podrška Sjedinjenih Država i zapadnoevropskih zemalja, nego i ideologija, kao i izvrsno organizacijsko upravljanje, temeljeno na klasičnim i efikasnim šemama “Obojenih revolucija”.
Multipolarnost još nije dostigla nivo ideološkog poimanja i dizajna, a kompromisi s liberalizmom u samoj Rusiji, ali delom u Kini i Iranu, ne dopuštaju da se Maduru pruži efikasna ideološka pomoć i promovisanje uspešnog društvenog i političkog upravljanja s njegove strane. Tek sada se oseti ta slaba strana multipolarnog kluba i sreća za Madura je veliki patriotski naboj među ljudima Venecuele.
To je moćno pogonsko gorivo za Madurovu mašineriju čije su komponente političko nasleđe Čaveza, lojalnost vojske i podrška ruralnog stanovništva zemlje.
Situacija je sada dosegla kritičnu tačku. U vrlo kratko vreme će biti određeno po kom će se scenariju događaji odvijati. Mogu li se lokalni proamerički liberali osloniti na atlantiste koji su već priznali predsednika Huana Gvaida i svrgnuti legitimno izabranog predsednika Madura, kao u slučaju bivšeg ukrajinskog predsednika Janukoviča, ili će Maduro uspeti da očuva vlast, kao što je slučaj s Bašarom El-Asadom?
Zbog međusobne povezanosti svih geopolitičkih procesa je ovaj ishod posebno važan i ne govorimo samo o sudbini Venecuele, već čitave Latinske Amerike i sveta.
Gubitak atlantista u Venecueli će definitivno dokazati njihovu slabost i dati novi podsticaj multipolarnosti, što će uticati na druge zone, na Evropu, Bliski istok, Afriku i na Pacifik. Ako uspeju da svrgnu Madura, onda je sve ovo relativno.
Uz sve to, kolaps unipolarnog modela kao celine je predodređen. Ovde više govorimo o vremenu trajanja procesa, koji se može ubrzati ili odložiti, ali se ne može zaustaviti. Međutim, pobeda Madura bi značajno približila smrtni trenutak hegemona.
Šta će Maduro učiniti? Ima dva primera – Janukoviča i Asada. Janukovič je počeo pregovore, verovao je pobunjenicima i Zapadu. Na kraju je svrgnut i sada je obični begunac kojeg hrani i štiti Rusija.
Asad je odgovorio jeziku sile. Gubio je u prvoj fazi, ali je uz pomoć razumne geopolitike, oslanjajući se na Rusiju i Iran, kao i promišljenom strategijom odnosa s Turskom i Kurdima, uz potpuno zanemarivanje atlantskih i islamskih zahteva, kasnije iz krvavog rata izašao kao pobednik.
Janukovič je izabrao kukavičluk i poraz, a Asad težak i krvav, ali herojski put do pobede. Sirijski islamisti su odraz venecuelanskih prozapadnih liberala. I jedni i drugi su terorističke mreže koje slede naredbe iz inostranstva. Asad je to shvatio. Da li je Maduro dovoljno svestan da razume da ovo nije kraj?
Uskoro ćemo otkriti ko je Maduro. Da li je bespomoćni i tvrdoglavi korumpirani službenik ili nosač plamena velike kontinentalne južnoameričke revolucije u duhu Čaveza?
Pregovori s liberalima i marionetama Zapada su uvek gubitak vremena i šansi za preživljavanje. Oni ne poštuju nikakve sporazume i ugovore, što se videlo u noći između 22. i 23. februara u Kijevu, kada se nije osušilo ni mastilo potpisa na sporazumu o mirnom rešenju krize, a neonacisti s Majdana su sproveli državni udar.
Sada samo ostaje nada da će Maduro trenutnu situaciju moći adekvatno da protumači u svetlu geopolitičkih zakona. Maduro ostaje u zemlji, a Huanu Gvaidu ostaje more, beskrajno plavetnilo kojim će se dokopati obala Amerike ili Evrope. Samo se čeka Madurova naredba.
Svako odlaganje može biti kontraproduktivno. Rubio, Pens i Bolton su uverili Trampa da će promena vlade u Venecueli biti jednostavna i brza operacija. Kada se to nije dogodilo u danima nakon Gvaidovog “samoproglašenja” i priznanja Sjedinjenih Država, Trampova administracija je uvela još više ekonomskih sankcija za Venecuelu, s eksplicitnom i najavljenom namerom da omete ekonomiju zemlje. Bili su tako sigurni da će patnja venecuelanskog naroda dovesti do pobune protiv Madura.
Kada ni to nije uspelo, pripremili su sledeću fazu svog plana sa nasilnim ulaskom “humanitarne pomoći” preko granice s Kolumbijom, Brazilom i Karibima. “Intervencijska trojka”, Rubio, Pens i Bolton, koju je savetovao ratni zločinac Eliot Abrams, uverila je Trampa da će u tom trenutku ostvariti svoj cilj. Mislili su da će narod Venecuele, kada na kamionima i brodovima vidi znak USAID, podivljati i da će se vojska uplašiti i podrediti se Gvaidu i njegovim američkim šefovima.
Nisu uspeli da isprovociraju nužno krvoproliće kako bi opravdali vojnu intervenciju, a vlade Kolumbije i Brazila su odbile da daju dopuštenje za korišćenje njihovih teritorija za invaziju na Venecuelu. Stotinak vojnika niskog ranga je dezertiralo i pobeglo u Brazil ili Kolumbiju, ali to nije ništa, jer su potrebne hiljade, možda i desetine hiljada da se organizuje ustanak protiv Madura.
Ipak, svi znamo da američki predsednik ne voli da gubi. Međutim, on je arogantno i sa preteranim poverenjem sve svoje “nade” uložio u venecuelansku opoziciju, koja niže neuspeh za neuspehom.
Izgleda da strategija Trampa i Rubia, Pensa i Boltona nema povratka, a ako Gvaido nikada ne uspe da se nametne kao “predsednik” Venecuele, uz kontrolu nad institucijama zemlje i podrškom oružanih snaga, hoće li Tramp priznati Nikolasa Madura za predsednika i ukinuti sankcije? Ili će pribeći vojnoj intervenciji u Venecueli kako bi pomeo Madura i njegove saradnike, što bi verovatno rezultiralo sa još jednim krvavim ratom sa Sjedinjenim Državama kao agresorom, uzrokujući uništenje zemlje, haos i destabilizaciju u regiji, sa dugotrajnim oružanim sukobom sa bezbroj mrtvih?
Ili će prihvatiti neuspeh, ili će ići rat. Za Trampa nema trećeg izbora. Zato je jedino rešenje da “američki oslobodioci” u Venecueli nikome ne trebaju i da ih niko ne čeka. Kao što smo rekli, Maduro bi samo trebalo da poruči vrhovnom sudu pravde da radi svoj posao, ali da ga odradi brzo i efikasno.
Ruski lovac presreo američki špijunski avion. Više o tome čitajte OVDE.
Izvor: logicno.com/ N.Babić
