Miki Stojčić, koji se danas vraća u Siriju, kaže da je slika sa terena koja se vidi u medijima različita od onoga što se može videti na licu mesta.
"Ne možete da snimite sve. To nije zato što neko ne želi, već zato što nije moguće. Najteže u svakom ratu je logistika. To važi i za vojsku i za nas", ističe Miki Stojčić, kojem je ovo jedan od najtežih terena na kojima je bio.
Pored svih stvari koje je nosio sa sobom, uključujući i dve kamere, u vozilu je morao da ima i veliku količinu hrane – za vozača, lokalnog čoveka koji zna jezik i ljude, za novinara.
To bude oko sto kilograma samo hrane, rekao je ovaj snimatelj, koji je RTS-u poslao brojne reportaže sa terena.
Sladak miris nafte
Od severa Sirije do jugoistoka zemlje, istočno od Deir Ezora, stiže se za oko pet sati. Kada se izađe iz vozila oseća se sladak miris u vazduhu – to je nafta koja izbija iz zemlje.
"Bili smo smešteni u različitim barakama kada su ta naftna polja radila. Sada tih radnika nema, jer su pobijeni ili pobegli kada je ID uzela teritoriju", objašnjava Stojčić.
U tim barakama smeštene su sve svetske televizije – preko 120 ljudi.
"Svako želi da napravi svoju priču. Nema hrane, struje ima preko generatora, samo kada se dogovorimo kada da montiramo. To je problem, jer arapske i američke televizije kasne sa satima, a indijske idu ranije", kaže Miki.
Dosta je problematično i poslati snimak, jer se snimatelji i novinari sa svih evropskih televizija, kada se završi montaža, prikače na sirijsku mobilnu mrežu koja je i inače izuzetno slaba, a tada gotovo i da ne radi. Tada se vade satelitski uređaji. Najmanje sat i po vremena traje slanje jednog i po minuta materijala.
Sve to se pritom radi u hladnim prostorijama, na pet stepeni, gde nema grejanja uprkos tonama nafte koje su u okolini.
Povratak izbeglica u tragovima
Ovoga puta, zadatak Mikija Stojčića bio je da napravi video-zapise o povratku izbeglica.
Izbeglice se, međutim, u tragovima vraćaju na zapad Sirije, a iz srednje Sirije beže. Tako je iz Bahuza pobeglo 8.000 ljudi.
Objašnjava da to nisu seljaci iz tog mesta, već žene i deca koji prate borce Islamske države.
"To su žene koje su pratile borce od Alepa i stvaranja Islamske države u Mosul, pa se vratile u Raku i sad su završile tamo. Kada sa njima pričate, a one tri-četiri godine prate borce, stalno su pod bombama i oružjem, bez hrane i vode, i pitate ih da li je bilo teško i da li im je žao, sve kažu: 'Ne, mi imamo svoju državu'", ističe Miki Stojčić.
Da bi se iz baraka u kojima su smešteni stiglo do Bahuza, potrebna su tri sata vožnje po pustinji, koja je potpuno ravna, a teritorije veće od Srbije. Pošto ostaje malo vremena za snimanje, snimatelji često razmenjuju materijale.
Iako su snimci koji se šalju u svet realni, Miki Stojčić ističe da njihovo tumačenje nije realno. Svako navija za svoju stranu, rekao je Stojčić.
NJemu je najveći motiv taj da ne čita šta se desilo, već da je na licu mesta, da nije samo svedok istorije, već da je pravi.
Uprkos godinama rada, ne može da postane ravnodušan na slike koje viđa i, kao i svi novinari, trudi se da pomogne lokalnom stanovništvu i izbeglicama koliko može.
Kako su se džihadisti opasali eksplozivom, pa krenuli da se predaju, pogledajte OVDE.
Izvor: RTS
