Piše: Slobodan Reljić
U ovom trenu ne mogu Jutke bez Vučića, ali može li on bez njih. Kako narod nedeljama šeta u sve više srpskih varoši, i kako je sve jasnije da tu nekih organizatora ima a kojima je „srpsko proleće“ bez sadašnjeg predsednika cilj, shvatiće i Aleksandr Vučić da „njegovi prijatelji“ i svi „koji ga cene“ neće imati prema njemu drugačiji odnos nego prema Borisu Tadiću.
A predsednik Tadić bejaše samo primerak iz imperijalnog ustrojstva globalnog sveta gde usful idiots jesu kolektiv kooperativnih jedinki razbacanih po zemljinom šaru, ali su „bez svojstva pravnog lica“. Ubaciš u igru kad ti zatrebaju, izbaciš kad ti volja. Tikve bez korenja. Malo to potraje, jer su dosad pravila „kolonijalne demokratije“ podrazumevala da proces odlučivanja ima demokratsku formu, ali posle makedonskog referenduma ta ometalica je postala izlišna. Sve mora ići kao u trci na 100 metara. Pucanj za start se još i ne razalegne, a pobednik je već u cilju.
Ovih dana je obnovljena priča kako je predsednik Tadić, hoteći da bude vešt, slao izaslanika u Brisel koji je imao da objasni da nije Boris opterećen stavovima LJube Tadić, niti da je izričit da živi u istoj državi sa prvom ženom sada monahinjom na Kosovu, te da bi on gurnuo Kosovo od Srbije samo da to bude izvedeno tako da on opstane na vlasti jer voli da ga njegovi „idoli“ gledaju kako on vlada, a i biće on Zapadu još od koristi, i to koliko: pa, evo, zar za to nije garant Miki Rakić koga je on uveo u sistem i drži ga kao vratara na ulasku u strukture vlasti. Kad neko zove Borisa, prvo se javi Mikiju. I bukvalno.
Miki Rakić je „osam godina bio na poziciji šefa kabineta bivšeg predsednika Srbije Borisa Tadića (koji ga je zapazio u DS-ovoj školi za političku edukaciju i kao ministar odbrane SCG doveo 2003. na mesto savetnika)“. Postavši „predsednikov prijatelj“ Rakić je bio sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost, potom i šef Biroa za koordinaciju rada službi bezbednosti. Šef! Eto, šta je još trebalo da mu da?! LJubavnice?
Aleksandar Vučić se u pre-eS-eN-eSovskoj fazi hvalio da je Miki Rakić i njegov prijatelj. Što, pokazaće se, nije netačno.
To su nam potvrdile depeše američke ambasade iz Beograda koje je objavio Vikiliks. Miki Rakić nije mnogo bio u javnosti, ali se zanalo da uređuje javno mnjenje Srbije. Sajt DŽulijena Asanža je objavio da je baš Rakić, koji je i šef Biroa za koordinaciju tajnih službi, “uoči osnivačke skupštine SNS-a 21. oktobra 2008. godine tražio od medija da ovaj događaj što bolje pokriju“. Pomoć prijatelja! A drugo - ovo pokazuje koliko je hroničar kolonijane Srbije Siniša Pavić bio u zaostaku – kod njega medjima upravlja gazda Ozren. Nikad onaj ko sumnja u gadosti na koje su političari spremni ne može da dobaci do toga šta su oni sve sposobni da učine.
Vikiliks je zaslužan i što smo saznali da je Miodrag Rakić 3. novembra 2008. objasnio da ga je „predsednik šest meseci ranije zadužio da ohrabri Nikolića da podeli SRS zbog toga što bi njihovi simpatizeri bili presudni na proevropskom putu Srbije“. Vikiliks pokazuje i kako je Toma Nikolić bio mudarica jedna – Amerikanci se na njega nisu mogli osloniti - ali je lepo pokazao da bi za stan kao košarkaški teren, pravo da sredi etno-naselje u Bajčetini sve sa lepom crkvom, nešto stambenih jedinica za sinove, plus jedan fondacijica da imaju zanimaciju spruga i on - mogao da bude kooperativan. Bezgranično! Jer Nikolić i njegovi finansijeri su „i sami prepoznali da je srpsko biračko telo u najvećoj meri okrenuto ka Evropi, što je ubrzalo raskol u stranci Vojislava Šešelja”. Kakvi vizionari! Dalekovidi finasijeri su posle malo hapšeni, a Toma samo ponižavan. Toliko, jer je režiseru trebalo da film ima „politički korketan“ hepi-end.
Sve Jutke Srbije nikad neće doći u situaciju da budu u Tominoj ulozi, iako bi se većina povela za velikim Tominim primerom. Nemoguće. Nema režiser toliko takvih uloga. I zato bi se od Jutki moglo očekivati da stanu u odbranu kneza - kad Neko ko je sad na mestu Mikija Rakića (javiće već neki Vikiliks ko je to), odluči da svog „prijatelja Aleksndra“ zameni nekim od pouzdanih ljudi koji se sada „kandiduju za prijatelja“ šetaju i obećavaju slobodne izbore, slobodne medije, nezavisno sudstvo, viši standard građana, predsednikakoji neće lagati itd.
Kad dođe njegov 5. oktobar mogao bi Aleksandar očekivati od keramičara, poljoprivrednih inženjera, putara i transportera da stanu s njim u isti front protiv „mračnih sila sa Zapada“, ali od stručnjaka za medije koji ne umeju da sklope proširenu rečenicu, prefinjenih komentatora, vlasnika medija raznih profila kojima je odobravao pare za „projekte“ i opraštao obaveze prema državi, ministara kojima je Behtel važniji i od Kosova i srpskog naroda zajedno, preplaćenih članova upravnih odbora, direktora koji su rukovodili firmama za koje pre toga nisu znali ni da postoje, onih kojima je zapošljavao braću, decu i rođake – ne.
Od njih podrške neće biti. Oni svi misle da je to normalno što im je dao i da zato ne smeju da izgube ni evro ni po koju cenu. Gurnuće ga niz obalu ako im se nađe pri nozi. Oni će se obratiti na adresu Vis Mayor-a. I biće „našem predsedniku Aleksandru Vučiću“ odani koliko je Zorana Mihajlović držala do svog šefa kad su je prekomandovali u novostvoreni SNS.
A akcije, ne samo sa ulice, koje udaraju Vučića u bok nisu igra. Rukopis je prepoznatljiv, ali na to se pred narodom ne može pozivati čovek kojeg su takve vode dovele njemu za vrat. Uostalom, on nije bio oprezan ni koliko njegov prethodnik. Boris Tadić, ipak, nije uzeo Tonija Blera za savetnika, a mogao je - i on je više voleo da se izražava na engleskom nego na maternjem jeziku. A druga imena koja „savetuju“ Vučića da i navodimo. Tako transparentno srbofobnu ekipu ne bi mogla da okupi ni Medlin Olbrajt.
Marija Zaharova koja dolazi iz jedne od najboljih diplomatske škole poslednja dva veka, angažovana je od Sergeja Lavrova koji u diplomatskom svetu ima neokrnjen ugled, nije mogla da se ne nasmeje iskreno kao devojčica pred prvu igranku, kad je suočena s novinarskim pitanjem: da li je moguće to što premijerka Srbija javno tvrdi da Toni Bler srpsku vladu savetuje besplatno! Pitanje koje odgovor čini suvišnim. Kroz smešak je rekla da o takvim stvarima odlučuje vlada Srbije. U ocenu koliko je ta vlada srpska nije se upuštala, ali jeste njen šef još pre neku godinu govorio da „ne može on biti veći Srbin od Srba“.
Daleko je otišla poplava Vučićčevih poteza koje niko ne može da ne razume drugačije nego kao, blago rečeno, rad u korist sopstvene štete. O šteti i ponižavanju naroda srpskog niko više i ne govori. Ali, ima neka ravnoteža koja je jača i od najveće samovolje. Toni Bler, koji je i „prijatelj“ Hašima Tačija, plus savetnik Edija Rame će kneza Vučića žrtvovati a da ne trepne. Mogla bi oba „prijatelja“ Hašim i Aleksandar, plus Rama da stanu u jedan treptaj.
A ako bi se knez odlučio da odbije poslušnost, kad ugleda njihova vešala (ali to nisu Nogine igračke sa masknebala na Terzijama), morao bi imati spremnu odbrambenu falangu kao Orban ili kao Asad i Maduro. S Jutkama se to moglo bar pokušti, s Zoranom, Malim, Krletom, Jakšom neće moći popiti ni viski za rastanak. Oni ne mogu da gledaju Nogovu igračku, ali protiv tih „briselskih“ vešala neće imati ništa. Naprotiv, slaviće ih kao dostignuće demokratije.
Jutke i Palme su realna vlast na terenu – oni u prestonicu donesu pokornost masa i prilog za budžet, javno poljube ruku vladara i onda dele vlast i dobit s njim. Dok na Zapadu država nije postala Levijatan tako je to i tamo funkcionisalo. Kad se borba protiv totalitarne vlasti preselila u naučne rasprave i dosadne novinarske članke, a društvom zavladao sistem kome je totalitarna kontrola moguća a onda i neizbežna - lokalni neposlušnici izgubili su na značaju. To nije loše za kolonizatore i okupatore, ali jeste za okupirane zemlje.
SPS je imala Rake i Bidže, ali ih se otarasila i kao najorganizovaniji politički sistem na Balkanu pala na ispod deset odsto. SNS, kao običan pokret ljubitelja koristi od vlasti, kad rastera Jutke biće kao Borisovo stranačko čedo. Možda i manje. To što je Jutka iz Brusa prešao od Velje Ilića koji je takođe više voleo Vučića nego sebe nije izdaja. Ko bi mogao izdati Velju? Jutka je isto sreski načelnik, samo mu je srez manji od Veljinog. I kad dođe Velja ili knez, u svetu Jutki, nema dileme. Preletanje na zelenu granu je u srpskoj političkoj tragikomediji princip broj jedan.
Uostalom, setićete se da je i Tadićev ubrzani odron počeo kad je udario na Gorana Kneževića, koji je tada bio neka vrsta Jutke iz Zrenjanina. Nije se znalo kakav je bio prema sekretarici, ali jeste kršio javno obznanjenu disciplinu oko gotovine. Znalo se šta je za Kneževića i Srbiju tada najbolje. Za Kneževića beše, o Srbiji će se pričati posle.
Strašno je raditi s Jutkama koji izborne pobede razumeju kao neograničeno pravo na konje i žene posle pljčkaškog pohoda. Još je teže obuzdavati Jutke kad i sam njihov glavar operiše za „državnu stvar“ s grupama sa crnim čarapama na glavi, pa kad im se najavi na sav glas kako će šef tog posla koji se u Velikoj Srbiji zove Mali otići sa funkcije gradonačelnika a onda, ipak, bude samo „strašno kaznjen“: na upravljanje mu se predaju sve narodne pare. Da ih on rashoduje pa i skuplja danak od naroda, i to on – koji svoje pare drži na Kajmanskim ili drugim „poreskim rajevima“.
Jutke misle da i oni imaju pravo da povećaju svoj prihod. I oni razmišljaju da pošalju decu na strane škole, što da ne do Londonske škole za ekonomiju ili Harvrda. Nisu ni Jutke više Taras Buljba.
Ali još je teže raditi sa „saradnicima“ čiji je projekat Druga Srbija, što podrazumeva i nultu opciju – da Srbije ne bude, a najnormalnija im je Srbija siromašna i bedna - „Srbija koja (verovatno zbog obezbeđivanja nesmetanog vojnog prisustva SAD) trajno mora da bude isključena iz evropskog razvoja“, kako je precizno napisao Vili Vimer u izveštaju kacelaru Gerhardu Šrederu 2000. godine sa jednog sastanka u Bratislavi koji su organizovali Stejt department i Spoljnopolitički institut Republikanske stranke. I ovi zavisnici od zapadnih donacija su tu da objasne da su Srbi sami krivi što će biti „trajno isključeni“. Zato što neće da razumeju kako je za njih najbolje da predaju Kosovo. Da stupe u NATO uz pesmu i trubače. To što se tome ne vesele, zaslužuju da ih nema. Ometaju progres.
Nema besplatnog ručka kod Amerikanaca, a posebno nema donacije bez obaveze da se predano i beskomprmisno radi za „američki nacionalni interes“. Vučić je podnošljiv za drugosrbijance dok Skot ne kaže dosta ga je bilo. Jutke su tu autonomnije. Mnogo autonomnije.
Aleksandru Vučiću je - ako neko može da ga žali zbog toga - danas teže nego Borisu Tadiću pre nego što mu je Miki Rakić objasnio da je nastupio trenutak da počne da ubrzano deluje sam protiv sebe. Boris nije imao Jutke u svojoj veleizdajničkoj armiji. Plećati Šule jeste, na prvi pogled, ličio na nekoga ko bi mogao da drži pod kontrolom Mrčajevačku nahiju, ali on realno nije kontrolisao na svoje najbliže.
Jutke su u Borisovo doba imale status hajduka. Gore negde u brdima, hrane se i žive, ali budžetu ne prilaze. Međutim, to je tako funkcionisalo da je Imperija znala im takav Boris više ne treba. Taj ko im privodi Srbiju u njihov bordel, mora da kontroliše i Jutke. Zato je Miki Rakić počeo da radi s svojim „boljim prijateljem“.
Ostalo se zna. Nekima je dato toliko srebrenjaka da su njihovo sećanje na način kako je SNS stupila na političku scenu prekrili „ruzmarin, snjegovi i šaš“. „Žuti šljam“ je postao bistri izvor najelitnijih kadrova – od institucionalnih veza s briselskom birokratijom, poslova „uređivanja“ javnog mnjenja po „žutim standardima“, ekspertske kontrole za sprovođenje plana MMF-a, do pomaganje prijateljima iz EU u urušavanju „Južnog toka“, pisanju raznih strategija i podupriranja reformi na „putu bez povratka“, partijskih najviših funkcija... Jutke i Palme su platile članarinu, ušle pod knežev kišobran, i onda je u Srbiji počeo zajedničkim naporom da se stvara raj.
I to je trajalo – sedam gladnih godina. Tako čega ni u Bibliji nećete naći, ali sad je postbiblijsko vreme. Svako traži nešto. „Žuti“ s obe strane Vučićeve linije fronta se ujedinjavaju u Skotovoj viziji budućnosti Srbije. Jutke se osećaju ugroženijim nego ikad, otkako je ovaj metež počeo. Jutke su knezu obećale sve, osim svojih glava. A došlo je do toga da sve Jutke moraju da se osećaju ugrožene. Jer za Malog se našlo snage da se ne pusti niz Savu, a Jutke se guraju niz strminu kao od šale. U Grockoj, u Brusu... Ko je sledeći?
I zbog čega? Da je „stratovanje ženskih“ greh bez oprosta,pa to Jutkama nikad nije ni na kraj pamati. Doduše, videli su i oni da to nešto ne ide na dobro kad je knez na mesto njihovog šefa doveo ženu za koju novine tvrde da je dobila dete kad se porodila njena partnerka!? Ovo je već da se stavi prst na čelo i suoči s pitanjem: mogu li Jutke tom čoveku više verovati? Jutke bi progutale kad bi im se objasnilo da se Kosovo najbolje brani kad se što pre preda, ali da je njima najbolje kad ih se preda javnom tužiocu, e, to oni razumeju. Nema više Jutke kome to nije na umu.
A knez je sve slabiji. I dekoncentrisaniji. Crni oblaci se gomlaju nad Starim dvorom. Knez će se setiti kako je još pre ulaska u Dvor, javno tražio da on stoluje na Novom Beogradu. Sigurnije je preko Save. Sad je za takve seobe kasno. A Jutkama se počinje motati po glavi ono što govore svi oni šetači. Dobro, nisu njihove reči važne, ali broj njih koji dolaze a ne dobijaju ni sendvič ni nešto gotovine nije za potcenjivati, broj gradova u kojima se digla „kuka i motika“, broj nedelja kako nastupaju... Pa, sve lošije stoje i Vučićevi prijatelji –Milo Đukaonović, Edi Rama, Tačiju se ljulja... Jutke su radar uključile.
Tekst Slobodana Reljića “Zašto političke elite u Srbiji veruju u 7 smrtnih grehova” pročitajte OVDE.
