Sada vidimo sasvim drugačiji  scenario i Moskva i Peking su stali na stranu legitimne vlade pre izbijanja sukoba.

Međutim, podsetimo na nekoliko važnih događaja ove nedelje.

“Rusija mora da napusti Venecuelu”, izjavio je Donald Tramp, a potpredsednik Majk Pens je rekao “kako je slanje ruskih trupa u Venecuelu nepoželjna provokacija i Vašington poziva Moskvu da obustavi svu podršku Madurovom režimu i prizna zakonskog predsednika Huana Gvaida”.

Ovo podseća na američke pozive 2015. i 2016. da se povuku ruske jedinice iz Sirije. Međutim, vlada ima vrlo jako uverenje da Rusija neće napustiti Venecuelu, kao što to neće učiniti ni Kina.

Rusija je već izjavila da je njena vojska u Venecueli apsolutno legalna i prema sporazumima o vojno-tehničkoj saradnji dve vlade. Stoga Rusija ne namerava da  podrži niti dopusti da se ostvare američki planovi za svrgavanje Madurove vlade, iako Sjedinjene Države kao odgovor “razmatraju sve opcije, uključujući upotrebe sile”.

Kina je zvanično podržala Rusiju u raspoređivanju vojske u Venecueli, navodeći da bi suverene zemlje Južne Amerike trebale same da odrede koga i zašto pozivaju i da sarađuju s onima za koga smatraju da im je od koristi.

Osim toga, Kina je izričito izjavila da latinsko-američki poslovi nisu poslovi jedne zemlje i da Latinska Amerika nije američko dvorište. Sasvim je razumljivo da ne postoji mogućnost osuđivanja Rusije preko Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija ili izolacija Rusije u  međunarodnim telima pod pritiskom Sjedinjenih Država. Kina  namerava da se bori za svoj položaj u Južnoj Americi i protivi se pokušajima SAD da legitimišu svoje fantazije o “Monroovoj doktrini 2.0”.

Nove odredbe i zakoni Venecuele

Huan Gvaido je zvanično lišen dužnosti predsednika venecuelanskog parlamenta, što stvara mogućnost njegovom hapšenju, ako prisilno bude hteo da uđe u zgradu Narodne skupštine i da i dalje obavlja tu dužnost. Odlukom državnih tela mu je zabranjeno da 15 godina obavlja državne funkcije. Time mu je onemogućen pristup državnoj službi i pravo na podnošenje zahteva za bilo koju javnu dužnost, uključujući i učestvovanje na izborima.

Usvojen je i novi zakon protiv govora mržnje kojim se ugrožavaju nacionalni interesi. Ovaj zakon omogućava sve one koji pozivaju na inostranu intervenciju protiv vlastite domovine. Sjedinjene Države, Evropska unija i neki članovi Organizacije američkih država su već osudili ovu odluku, ali kako praksa pokazuje, Karakas s podrškom Kine i Ruske Federacije ignoriše zaheve koji dolaze iz Vašingtona i Brisela.

Prisutnost ruske vojske u Venecueli je pravdana nastavkom vojno-tehničke saradnje u okviru već sklopljenih sporazuma. Venecuela još nema planove za kupovinu novog oružja iz Ruske Federacije, ali je i ono koje ima dovoljno, a trenutno nema ni novca.

Vlada u Karakasu u kontraofanzivi

Huan Gvaido je najavio da ne priznaje izrečenu zabranu i 6. aprila je najavio “Marš slobode” protiv Madura. U vladi u Karakau to nazivaju “pučističkim igrokazom”, tvrdeći da se ništa neće dogoditi, baš kao što su propale i dve prethodne “velike mobilizacije” na koje je pozvao Gvaido.

Uopšteno, trenutni sistem mera koje je odredio Karakas izgleda kao pokušaj kontraofanzive i da se države strukture očiste od pristalica neuspelog državnog udara. Uz pokušaje podmićivanja vojske, sabotaže na elektroenergetskoj infrastrukturi, krađu novca i prebacivanje sredstava na računa opozicije na kraju se na “velikim marševima” koje je organizovao Gvaido dva oputa okupilo 20 do 30 hiljada ljudi u bogatim četvrtima Karakasa. U tom kontekstu, vlada u Karakasu i Maduro zaista nemaju nikakve potrebe da koriste metode Erdogana, koji je u čistkama, koje još traju, zatvorio na desetine hiljada ljudi za koje smatra da su na ovaj ili onaj način učestvovali ili podržavali propali vojni udar u julu 2016. Veza između ova dva slučaja je što su i Erdogan i maduro imali neposrednu i direktnu podršku Rusije, Kine i Irana. Ne zaboravimo da se turski predsednik u kritičnim satima vojnog udara navodno nakratko sakrio u iranskom vazdušnom prostoru, a bilo je naslova i da je sleteo u Teheran.

Rusija i Kina su postavili “crvene linije”: “Monroova doktrina 2.0” je mrtva

Rusija i Kina su ove nedelje pojasnile da se one moraju uzeti u obzir i da su te dve zemlje ključne za rešavanje krize u Venecueli. Crvena linija Rusije, koja se sada nalazi u “američkom dvorištu”, kao  duh raketne krize iz oktobra 1962., plaši svet. Analitičari i diplomati su i dalje oprezni. Sjedinjene Države su izgubile Venecuelu, dok je Rusija postavila “crvenu liniju” u Južnoj Americi i na Karibima i tamo brani saveznike Vašingtona, baš kao što je uništila američke planove u Siriji.

Uz fokusiranje na Venecuelu, Sjedinjene Države su prekinule decenije globalnog konsenzusa i postale prva zemlja koja je priznala suverenitet Izraela nad sirijskim Golanom okupiranim još od 1967. godine. Predsednik Donald Tramp potpisao je uredbu kojom se zvanično priznaje izraelski suverenitet nad Golanskom visoravni, a tu meru je pravdao nečim što je nazvao “iranskim agresivnim akcijama i aktivnostima terorističkih grupa protiv Izraela”.

“To je nešto što se moralo učiniti pre nekoliko decenija”, rekao je Tramp kada je potpisao predsedničku deklaraciju, zajedno s izraelskim premijerom Bendžaminom Netanjahuom u Beloj kući. Međutim, UN je upozorio da američka odluka nikako ne menja međunarodni status ovog područja koje je od Sirije oteto 1967.

Vraćajući se na latinoameričku i karipsku krizu, podsetimo šta je kineska vlada odgovorila Trampovom savetniku za nacionalnu bezbednost DŽonu Boltonu.

“Latinska Amerika nije u vlasništvu nijedne zemlje niti je dvorište bilo koje države”, rekao je glasnogovornik kineskog ministra spoljnih poslova Geng Šuang.

Bolton je izjavio da “Sjedinjene Države neće tolerisati mešanje neprijateljskih stranih sila u zajedničke ciljeve Zapadne hemisfere”, što je izjavio kada su dva ruska vojna aviona sletela u Venecuelu. Vašington insistira na tome da su Latinska Amerika i Karibi američko dvorište i regija je Americi potrebna jer gubi korak u trci protiv Kine i Rusije.

SAD potpuno zanemaruje činjenicu da su neke zemlje suverene i nezavisne i da mogu i žele samostalno da odlučuju s kojim će zemljama sarađivati.

Vlada Sjedinjenih Država održava finansijsku blokadu Venecuele još od 2017. godine i zabranjuje transakcije s vladom u Karakasu i državnom naftnom kompanijom PDVSA kojoj je zamrznuto sedam milijardi dolara i blokirana su sva plaćanja američkih kompanija za venecuelansku naftu.

U novembru 2018. je Bela kuća zabranila svojim kompanijama obavljanje transakcija s venecuelanskim zlatom. Nesumnjivo je da kriza u Venecueli odgovara ekonomskim i geopolitičkim interesima Sjedinjenih Država, koje koriste pajaca od “predsednika” Huana Gvaida za sprovođenje svojih želja i pribegavaju sekundarnim sankcijama protiv zemalja koje nisu u sukobu s ustavnom vladom Karakasa.

Sjedinjene Države su pokušale da podele svet na sastanku u Rimu gde su se susreli američki izaslanik Eliot Abrams i zamenik ruskog ministra spoljnih poslova Sergej Rjabkov. Abrams je tražio “rešenje za Venecuelu” i hteo je da postanu protagonisti u borbi za svetsku hegemoniju.

Ali dogovora nije bilo.  Nakon što je naglasio “nedopustivost” vojne intervencije u Venecueli, Rjabkov je izjavio kako je “razgovor bio težak, ali jednostavan” i dodao da “Rusija sada bolje razume američke stavove o toj temi”.

Rusija je već izjavila da neće prihvatiti vojnu intervenciju u Venecueli i iste nedelje su u Venecuelu stigla dva ruska aviona s vojnim osobljem i tehničkom opremom. Sjedinjene Države su shvatile da će morati da sednu s Putinom i da pregovaraju, a dijalog o Venecueli biće središte tih pregovora. Pitanje je želi  li ruski vođa razgovarati na način kako pregovaraju Amerikanci?

Analitičari ukazuju na nedavna globalna zbivanja u vezi s Venecuelom koja jasno pokazuju da je zemlja danas protagonist povratka Hladnog rata, samo ovaj put ne postoje dva bloka, već tri – Sjedinjene Države, Rusija i Kina, uz rastuće napetosti zbog agresivne politike vlade Donalda Trampa.

Na sastanku Organizacije zemalja proizvođača nafte u Bakuu u Azerbejdžanu, ministar nafte je izjavio kako je Venecuela prestala da prodaje naftu Indiji i fokusirala se isključivo na prodaju nafte Kini i Rusiji. Istina je da je Indija pretrpela napad iz Pakistana, kog je gotovo sigurno orkestrirala CIA, kako bi Indiju “uverila” da ne trguje s Venecuelom.

Međutim, kineska vlada je odbila da izda ulaznu vizu Rikardu Hausmanu, zastupniku Venecuele, kog je Gvaido imenovao u Interameričku razvojnu banku i trebalo je da prisustvuje konferenciji u Kini. Zbog Gvaidovog neznanja, sastanak je otkazan.

Treba imati na umu da su glavni partneri Interameričke razvojne banke, koju predvodi kolumbijski neoliberal Moreno Okampo, Sjedinjene Države s 30%, Argentina i Brazil s po 11%, Evropska unija s 10%, sve izrazile bezuslovnu podršku Gvaidu i Hausmanu.

U ovom svetu geopolitičkog šaha ne može se zaboraviti da u Sjedinjenim Državama postoji velika unutrašnja kontroverza oko navodne ruske intervencije na izborima 2016. godine, jer tužilac Miler nije pronašao nikakve dokaze o navodnoj zaveri.

Venecuela je u međuvremenu potpisala ugovor s Rusijom za gotovo 300 milijardi dolara za isporuke nafte koja se plaća unapred, a drugi ugovor od 40 milijardi dolara s Kinom. Očito je da Vašington nije zainteresovan za venecuelanski narod. Pokušali su da otmu više od 300 milijardi barela najvećeg prirodnog naftnog “rezervoara” na svetu.

Međutim, nedavna istorija pokazuje da Sjedinjene Države ne mogu pobediti same. Tačno je da su to uspele da učine sa saveznicima i kad se plen delio. Ali je krajnji rezultat bio katastrofalan, na primer u Iraku i Libiji.

Sjedinjene Države su izgubile diplomatski put, kog su u ovom slučaju od početka odbile, a nakon svega u geopolitičkoj logici ostaje samo rat. Međutim, više nemaju prostora za manevrisanje u Ujedinjenim nacijama, gde Rusija i Kina imaju pravo veta. Ali čak i zemlje koje podržavaju SAD, poput Kolumbije, koja je pokušala da učestvuje u invaziji Venecuele, danas pokazuju najveću zabrinutost.

Venecuelanska vojna sila je superiorna kolumbijskoj, a sada je ojačana ruskom podrškom. Bogota se boji da sukob pređe sa severne granice na kolumbijski štit i da konačno eksplodira u nekoj od njenih baza ili samim Sjedinjenim Državama.

Vašington je svestan da Venecuela, uz rusku i kinesku potporu, nije Panama ili Grenada, Irak ili Libija. Stoga će sledeći dani biti presudni, ne toliko u smislu direktne američke intervencije, koliko zbog načina kojim vlada u Karakasu pravno misli da očisti ovaj haos koji uzrokuju sada doslovno uličarska prevratnička opozicija na čelu sa samoproglašenim “predsednikom” Gvaidom.

Hilari zbog svog pornića sa Bilom poslala bombe na RTS! Šešelj otkriva šta je najviše naljutilo agresorku! Više o tome čitajte OVDE.

Izvor: logicno.com/ N. Babić