Nedavno ste rekli da će „povlačenje Rusije iz evropskih konvencija biti šok za EU“. Da li je ovaj proces reverzibilan?
- Verujem da je povratak ovog procesa neophodan, ali će Evropa nastaviti sa trenutnom politikom. EU se pretvara da ne veruje da će Rusija prekinuti saradnju sa Zapadom u brojnim oblastima. Međutim, ako pogledate retrospektivu ovog procesa, ko će na kraju biti kriv?
Poslednjih godina Evropa nije učinila ništa, samo je napala Rusiju u oblastima koje se odnose na unutrašnju politiku, upravljanje nacionalnom bezbednošću i definisanje strateških ciljeva.
Na kraju, evropske vojske unutar NATO-a su u procesu stalne mobilizacije blizu ruskih granica, dok EU suviše govori o mogućem velikom sukobu sa Rusijom.
Sve ovo se dešava u pozadini toga kako Rusija, počevši od trenutka raspada Sovjetskog Saveza i do današnjeg dana, pokušava da uspostavi dijalog ne samo sa Evropom, već sa čitavim zapadnim svetom.
Da, Rusija ponekad pokušava da sprovede politiku sa pozicije sile, ali to je samo zato što je projekcija svetske dominacije lažna ideja.
Glavni problem je što za aktere Zapada jedina opcija za postojanje Rusije u globalnom svetu nije bilateralno odbacivanje politike moći, već potpuna predaja, jednostrano odbacivanje dominantnog položaja.
Zapad primenjuje sledeći osnovni princip: "Ako želite da živite sa nama, morate prestati da budete ono što jeste." Veoma je jasno - ako Evropa ne želi da veze s Rusijom, ona će jednostavno otići sama na put po moru međunarodne politike.
U proteklih 20 godina, i Rusija i SAD gledale su na Evropu kao nadu. Porodica Buš je tradicionalno bila povezana sa Evropom, Klinton ju je proučavao. Za Obamu je Evropa bila samo tačka na mapi, dok Tramp vidi element konkurencije u odnosima sa Evropom. Približno ista evolucija američkih pogleda dogodila se u odnosu na Putina. Očekivanja da ove dve sile žele da oslabe Evropu su dovoljno jaka. Šta mislite o ovom scenariju?
- Osnovna činjenica je da se Hladni rat nastavlja. Evropa je bojno polje za sudbinu sveta. Ponovno promišljanje odnosa između dve strane (Istok i Zapad) nakon pada Gvozdene zavese pokazalo je centralnu ulogu našeg kontinenta.
Hajdeger je već rekao da će rođenje treće evropske snage dovesti do podrivanja bipolarnog sukoba između SAD i SSSR-a. Isto će se desiti i u slučaju uspona kineske političke moći.
Problem se javlja kada dva modela svetske organizacije, unipolarne od strane Sjedinjenih Država i multipolarni na delu Rusije i Kine, postaju dva suprotstavljena trenda u Evropi.
Evropa je rođena pod okriljem SAD i NATO kišobrana. Iz tog razloga, partija političkog jedinstva se nije pojavila na kontinentu, što je veoma korisno za takozvane funkcionaliste, Evropa kao jedinstveno tržište, ali ne i za politiku nacionalnih valuta.
Politička multipolarnost, koja je trend rasta, naprotiv, Evropi treba suvereni i nezavisni politički prostor. Ako su Klintonova i Bušova administracija smatrali transatlantski savez svojim primarnim ciljem na političkom nivou, Obama i Tramp su koristili koncepte geopolitičkih linija: ujedinjena Evropa bi postala praktično prirodni partner Rusije, uprkos svim razlikama.
Kao rezultat toga, njihov cilj je bio da ometaju mogućnosti okupljanja uz nastavak upravljanja profitabilnim ekonomskim odnosima i vojnim prisustvom na kontinentu. Danas, izgleda da se uspon Kine suprotstavlja ovom projektu. Činjenica je da će Evropa, sve dok bude geopolitička crna rupa, nespojiva sa konceptima političke volje i strateške vizije, uvijek će se smatrati uplašenim kontemplatorom istorijskih procesa.
Kakva je situacija u Tripoliju, sanajte OVDE.
Izvor: Smartweek/Ridus/Pravda
