- Istog dana kada je doneo diplomu o završenoj srednjoj školi doneo je i poziv za vojsku. Radovao se odlasku, kao da ga je neka sila vukla. U septembru 1998. je obukao uniformu pešadinca u Valjevu, gde je završio i obuku, a potom je prekomandovan u Novi Sad. Jedino odsustvo je imao za novogodišnje praznike, kada smo zajedno proveli nekoliko dana. To je bilo i poslednje naše viđanje - tužnim glasom započinje priču o sinu jedincu Bogomirka Mijatović.
Sve žešći napadi na granični pojas između tadašnje SRJ i Albanije zahtevali su dodatno angažovanje vojnika, pa je na Kosovo i Metohiju, početkom marta 1999., sa svojim drugarima, iz Novog Sada krenuo i Zoran. Prolazeći kroz svoje Jarinje mahao je poznanicima, ali svoje najbliže nije video. Tih dana Bogomirkino srce bilo je podeljeno na dva dela - jedna polovina je strahovala za sina Zorana, a druga za supruga Milutina, koji je bio u rezervnom sastavu vojske u selu Vuča kod Leposavića.
- Bila sam sama kod kuće kada je zazvonio telefon. NJegov glas me je obradovao, a njegove reči ohrabrile. Rekao mi je: "Mama, nemoj da brineš, ja sam na sigurnom, a i njih više nema ovde, svi su pobegli za Albaniju" - seća se Bogomirka poslednjih reči svog Zokija.
Majčina briga, ipak, nije prestajala, a strah da ga više neće videti sve ju je više obuzimao. Pismo, koje je sredinom maja stiglo iz Prištinskog korpusa, bilo je i početak agonije ove porodice koja je trajala u naredne tri i po godine.
- Pozvali su Milutina i rekli mu da je stiglo pismo u kojem se navodi da Zoran nije sa svojom jedinicom na položaju, da ne znaju gde je i pitaju da možda nije došao kući. Moj suprug je odmah krenuo u potragu i uputio se ka Košarama, gde je Zoran i bio raspoređen. Stigao je do Junika, ali mu dalje nisu dali. Rekli su da je tog dana kada je nestao bila velika magla i da je možda zarobljen - drhtavim glasom govori Bogomirka.
Skrhan od bola i pomisli kroz kakav pakao prolazi njegov sin, Milutin se vratio kući, ali nije želeo da veruje da ga više nema. Nadao se da će se odnekud pojaviti, da je možda ranjen i prebačen u neku od bolnica, ali da je živ.
- Svi su nas uveravali da je živ, da nije ubijen, a nadu u to nam je davalo i to što ga nismo pronašli ni kada smo odlazili u Merdare i Niš na prepoznavanje tela poginulih na ratištu. Milutin je pomoć tražio i od "vidovitih" ljudi koji su mu uzimali novac i govorili da vide Zorana, da se nalazi u blizini, i da će mu uskoro stići kući - kaže Bogomirka.
Ipak, nakon tri i po godine traganja, poziv sa Vojnomedicinske akademije iz Beograda ugasio je i poslednju nadu Mijatovića da će ponovo ugledati svog jedinca.
- Zazvonio je telefon, a sa druge strane čula sam glas doktora koji je rekao da je Zoran pronađen. Viknula sam "Je l' živ"?, ali mi je on odgovorio: "Primite moje saučešće" - sa suzom u oku govori Bogomirka.
Zoran je najpre sahranjen na Lešću, a njegove zemne ostatke porodica je kasnije prebacila na seosko groblje u Jarinje. Nestanak i gubitak jedinca bila je neprebolna rana na srcu Milutina, koji je 2010. preminuo od tuge.
Voziti tenk pod usponom je veoma teško, a podići ga na vrh planine je gotovo nemoguća misija. Ipak, baš to je pošlo za rukom pripadnicima Vojske Jugoslavije tokom bitke za Košare. Više o tome čitajte OVDE.
Izvor: Večernje novosti
