Crvena zona poznatija kao „Aleja MiG-ova“

SAD su u Koreji ratovale na strani Južne Koreje, pod zastavom UN, sa svim rodovima svoje vojske. Sa druge strane SSSR je tajno podržavao Severnu Koreju. Na poluostrvo je upućeno oko 200 vojnih savetnika, nekoliko diviziona sa PVO oruđima, sastavi opremljeni reflektorima i radiotehničkim sredstvima, a takođe i jedan vazduhoplovni korpus koji je po svom letačkom sastavu bio elitni. U njegovom sastavu se se nalazili novi lovački mlazni avioni MiG-15. Radi prikrivanja učešća SSSR-a u ovom ratu, na avione su nalepljene oznake Severne Koreje, a piloti su tokom izvođenja borbenih dejstava međusobno komunicirali na veoma komplikovanom korejskom jeziku.

Do pojave sovjetske avijacije, Amerikanci su imali apsolutnu vazdušnu premoć na nebu iznad Korejskog poluostrva. NJihovi lovački avioni F-80 Shooting Star i F-84 Thunderjet, su lako izlazili na kraj sa nedovoljno razvijenom vazduhoplovnom komponentom vojski Severne Koreje i Kine. Međutim sa pojavom sovjetskih lovaca MiG-15 stvari su se iz korena promenile. Ovaj avion je u odnosu na američke suparnike imao znatno bolje letno-tehničke karakteristike, kao što su maksimalna brzina leta, ubrzanje, pokretljivost, sposobnost penjanja itd. Suočeni sa pojačanim gubicima, američki piloti u sve više izbegavali direktnu konfrontaciju u vazduhu, gde su se i pri samoj pojavi aviona MiG-15 davali u bekstvo.

RV SAD je moralo nešto da učini, jer su stvari postajale sve gore. Pod hitno je u Koreju poslan veliki broj novih lovaca F-86 Sabre. Ovaj avion je svojevremeno smatran revolucionarnim rešenjem jer posedovao tzv. strelasto krilo i snažan mlazni motor koji su mu omogućavali relativno visoku brzinu leta (verzija aviona F-86F je mogla da dostigne brzinu od 1.110 km/čas). NJegova osnovna namena je bila borba sa sovjetskim lovcima MiG-15 u cilju ponovne uspostave vazdušne prevlasti iznad Korejskog poluostrva. Lovačkim avionima F-80 Shooting Star i F-84 Thunderjet je naređeno da izbegavaju vazdušnu bitku, i da se pre svega fokusiraju za podršku trupama na zemlji.

Upoređujući letno-tehničke karakteristike aviona MiG-15 i F-86 Sabre vojni stručnjaci su došli do zaključka da oba aviona pripadaju sličnoj kategoriji, ali sa različitim naoružanjem i opremom.  Sovjetski MiG-15 je imao izvesnu prednosti pri maksimalnoj brzini leta (a posebno u brzini prilikom penjanja). Za F-86 Sabre se moglo reći da je bio nešto bolji prilikom izvođenja menavara u horizontalnoj ravni, na manjim visinama. Osetna prednost sovjetskog lovca se ogledala u jačem naoružanju, koje se sastojalo od tri topa (1h37+2h23mm) dok je F-86 Sabre bio naoružan sa šest mitraljeza u kal. 12,7mm.

U borbi protiv lovaca MiG-15, Amerikanci su maksimalno pokušali da iskoriste najbolje prednosti svojih aviona. Oni su često praktikovali napade sa velikih visina, gde su se obrušavali na protivnika koji je još bio u fazi uzletanja sa aerodroma. U ovakvim uslovima, veliki broj mitraljeza sa kojim su bili naoružani „sejbrovi“ je znao da bude koban po sovjetske avione.

Međutim, i u ovako teškim taktičkim situacijama, sovjetskim pilotima je često uspevalo da izađu kao pobednici. Na taj način je oboren poznati američki pilot i vazdušni as major DŽordž Endrju. NJega je oborio stariji poručnik Mihail Averin, koji je uspeo da izbegne napad „Sejbra“, koji se u velikoj brzini obrušio na njegov avion, dejstvujući iz svih mitraljeza. Iako pogođen u krilo, Averin je nekako uspeo da propne svoj MiG-15 i u klasičnoj vazdušnoj borbi jedan na jedan, obori „Sejbra“, koji mu je umalo došao glave.

Vodotok reke Japuzcjan su nazvali „alejom MiG-ova“ jer su upravo tu desio najveći broj vazdušnih okršaja između sovjetskih i američkih lovaca.

„Crni četvrtak“

12.aprila 1951.godine planiran je jedan od najvećih vazduhoplovnih napada američke avijacije, za sve vreme rata u Koreji. U njemu je uzelo učešća 48 teških bombardera B-29 Superfortress, koji su inače poznati po tome što su na Hirošimu i Nagasaki bacili atomske bombe. NJih je štitila grupa od oko 150 lovačkih aviona različitog tipa.

Osnovni cilj ove grupe bombarderske grupe je bio da se „tepih bombardovanjem“ uništi strategijski važan železnički most koji je premošćavao reku Japuzcjan. Ovoj grupaciji aviona se suprotstavilo ukupno 36 lovaca MiG-15 koji su poleteli sa kristalno jasnim naređenjem „osnovni fokus vašeg dejstva treba da budu bombarderi B-29 Superfortress. Oni ne smeju da unište most. Ne obraćati pažnju na njihovu lovačku zaštitu“.

„Aleja MiG-ova“ nije samo znamenita kao mesto gde su Amerikanci uglavnom izvlačili „deblji kraj“. Upravo ovde se odigrala najmasovnija vazdušna bitka u istoriji mlazne lovačke avijacije. U prvim bitkama na okolozvučnim brzinama, upotrebljavale su se nove taktike. Sovjetski piloti su napadali Amerikance na različite načine: obrušavanje sa velikih visina, napadima sa različitih strana, u vatrenom sajdestvu između podgrupa (napadi u parovima ili četvorkama). Pored taktičkih manevara kao što su „karusel“, „klješta i okruženje“, „propinjanje ka suncu“, sovjetski piloti su najviše koristili tzv. „kosu petlju“, pri čemu su često pokušavali da neprijatelja oteraju što više u visinu.

„Ja sam bio u udarnoj grupi aviona, koja se direktno ustremila na „leteće tvrđave“. Sa nekih 800 metara sam otvorio vatru iz svojih topova po prvom neprijateljskom bombarderu, prošao kroz njegovu „zaprečnu“ vatru i krenuo u naglo propinjanje, dok su na sve strane prštali otkinuti fragmenti sa aviona. Ubrzo sam video desetak padobrana kako lelujaju na nebu. To su bili članovi posade pogođenog bombardera, kome više nije bilo spasa. U tom momentu su na nas krenuli avioni iz njihove lovačke pratnje, koje smo uspešno izbegli“- napisao je kapetan Lev Ivanov koji je upravljao lovcem MiG-15.

Američki bombarder B-29 Superfortress je sa svih strana bio zaštićen mitraljezima velikog kalibra. Koristeći veliki efektivni domet svojih topova koji je premašivao ove mitraljeze, sovjetski piloti su mogli da dejstvuju sa bezbedne distance. Pokazalo se da su ovi topovi bili fatalni po američke bombardere.

„U jednom trenutku sam svoj pogled usmerio na dole. Nalazili smo se neposredno iznad neprijateljskih bombardera. Naši MiG-ovi su otvorili topovsku vatru po „letećim supertvrđavama“. Sa jednog od napadnutih bombardera je odletelo krilo, dok je njegov trup počeo da se raspada u vazduhu. Pored njega su se videla još tri ili četiri pogođena bombardera kako gore. Iz zapaljenih aviona su se jasno mogle videti njihove posade, kako napuštaju letelice. Na desetine padobrana se uskoro pojavilo u vazduhu. U jednom momentu su padobranske kupole preplavile celo nebo, kao da je u pitanju vazdušni desant“- priseća se sovjetski pilotski as iz Korejskog rata, general-major Sergej Kramarenko.

Usled teških gubitaka američka vazduhoplovna grupacija je obrnula svoj kurs i krenula u povlačenje. U poteri za njima MiG-ovi su oborili još četiri bombardera. Praktično svaki bombarder, koji je nekako uspeo da se domogne američkih i južno-korejskih aerodroma, pretrpeo je osetne gubitke kada je u pitanju letačka posada. Avioni su bili puni mrtvih i ranjenih pilota. Oko stotinu američkih pilota je zarobljeno. Sa druge strane, svi avioni MiG-15 koji su učestvovali u ovoj operaciji, vratili su se u svoje matične baze. Nekoliko njih je uspelo da sa ozbiljnim oštećenjima sleti na aerodrom, nakon čega su upućeni na remont.

U američkim vazduhoplovnim snagama proglašena je sedmodnevna žalost za mrtvim pilotima, a tri dana nakon ove bitke se nijedan američki avion nije pojavio u zoni patroliranja sovjetskih pilota. Ovako težak poraz u „aleji MiG-ova“ u potpunosti je osvestio i najzadrtije američke generale, koji su bili uvereni, da bi u slučaju globalne konfrontacije sa SSSR, odlučujuću ulogu imali teški bombarderi naoružani atomskim bombama. Oni su u svojim projekcijama smatrali, da bi bombarderska vazduhoplovna grupa sastavljena od aviona B-29 Superfortress, sa manje od 10% ukupnih gubitaka bacila na kolena jedan SSSR, i na taj način rešila ishod rata. Međutim, bitka koja se odigrala 12.aprila, je pokazala, da sovjetski lovci i pri veoma nepovoljnim taktičkim uslovima, bez podrške PVO oruđa i sistema za obaveštavanje, mogu da nanesu gotovo 25% nepovratnih gubitaka ovakvoj jednog grupi. Štaviše, više od polovine ovih aviona je morala da odustane od svog zadataka da ne bi bila oborena. Gotovo svi bombarderi koji su učestvovali u ovoj operaciji su pretpreli izvesna oštećenja, kao i gubitke među svojom posadom. Celokupna grupa je daleko od svog cilja morala da vodi intenzivna odbrambena borbena dejstva, ne da bi nekog bombardovala, nego da bi se spasla. Strategija nuklearnog bombardovanja SSSR-a je ovim činom bila nokautirana.

Podsetnik

U Korejskom ratu je 46 sovjetskih pilota dobilo titulu majstora vazdušne bitke, tačnije vazduhoplovnog asa. Oni su uspeli da unište 416 neprijateljskih aviona. Najbolji rezultat je ostvario Nikolaj Sutjagin koji je u vazdušnoj borbi uspeo da obori 21 avion. Glavni američki vazduhoplovni as DŽozef Kristofer Mekanel je ostvario 16 pobeda.

Izgorela pariska svetinja! Pre samo šest meseci na nju su okačili ovaj simbol i pljunuli na srpske žrtve! Više o tome čitajte OVDE.

Izvor: bog-rata.com