Na tu temu govorio je Aleksandar Grigorijevič Zvjagincev, istoričar Nirnberškog procesa, Zaslužni pravnik Ruske Federacije, pisac i scenarista, dobitnik ordena Zlatnog Orla 1018., sekretar Saveza pisaca Rusije, kao i član starateljskog saveta Rusko-francuske alijanse.
Proučavanju materijala Nirnberškog procesa Aleksandar Grigorjevič je posvetio nekoliko desetina godina. Tokom dugih godina istraživačkog rada sretao se sa mnogim neposrednim učesnicima Nirnberškog procesa, sve do glavnog tužioca koji je zastupao SSSR Romana Andrejeviča Rudenka, njegovim pomoćnicima i drugim učesnicima tih događaja, kao i s njihovim potomcima, kako u Rusiji, tako i u inostranstvu. NJegovo zanimanje za ovaj slučaj je bilo profesionalno. Aleksandar Grigorjevič je služio kao zamenik državnog tužioca Rusije, što je u mnogome određivalo njegov odnos prema Nirnberškom procesu, kao prema važnoj etapi u istoriji čovečanstva.
Rekli ste da se ta tema „kao geler sećanja nalazi u grudima, uvek spremna da prodre u aortu“. Šta Vas je pokretalo, osim profesionalnog interesovanja?
Odrastao sam u Kijevu. I čim sam pošao u školu mama me je povela na Staro Lukjanovsko groblje da posetimo grob moje prababe Fjokle Dmitrijevne. Prolazeći pored Babjeg jara ona je rekla: „Eto, tu sam mogla da ležim i ja…“ Tog septembarskog jutra 1941. godine ona je pratila svoje školske drugarice Jevrejke koje su s roditeljima u koloni išle prema Babjem jaru. Negde na Lavovskom trgu vojnik sprovodnik Nemac je pitao moju majku: „Jevrejka?“ Ona je rekla: „Ne, Ruskinja“. Nemac ju je izvukao iz kolone i gurnuo u leđa: „Weg! Odlazi!“ Tako moja mama čudom nije podelila strašnu sudbinu svojih školskih drugarica. Za nju i moju baku čas je kucnuo kasnije kada su njih – Ruse, Ukrajince i ljude drugih nacionalnosti – saterali u stočne vagone i poslali u fašističko ropstvo u Nemačku, a dedu ilegalca su streljali.
Svi su moji rođaci bez izuzetka prošli rat, neki se nisu vratili s fronta. U leto 1943. godine za vreme Kurske bitke otac je, komandujući odredom minske čete, dospeo u obruč. Na nemački ultimatum da se predaju, preživeli borci su nastavili da pružaju ogorčeni otpor. Na nagradnom spisku predloga da mom ocu bude dodeljena visoka državna nagrada u odeljku „Konkretno izlaganje ličnog podviga“ između ostalog se isticalo da je od 5. do 10. jula 1943. godine pod njegovom komandom bilo uništeno „do jednog pešadijskog bataljona… a nakon što su im ponestale mine borci su počeli da pucaju po Nemcima iz automata“. Povevši preostale žive vojnike u napad otac je ne samo „izašao iz obruča, nego je i izneo ceo materijalni deo minobacača“.
Kasnije sam imao sreće i da čujem priče o Nirnberškom procesu od mnogih njegovih učesnika i da dugo razgovaram s njima. Zato ja odavno intenzivno proživljavam Nirnberški proces. Rano sam počeo i da pišem, i svoje prve političke stihove sam posvetio upravo Nirnberškom procesu. Tada sam napunio tek trinaest godina. Počinjali su ovako: „Neće se sakriti po zbornicima zakona koji su nastali pre jednog veka oni ober-dželati iz Bona…“ i td. Kroz godinu dana sam saznao ko su Temida i Nemesida i sledeće stihove sam pak počeo ovako: „Neće izbeći Nemesidinu kaznu, fašističke sluge đavolskih planova…“
Aleksandre Grigorjeviču, o Nirnberškom procesu ste objavili dosta knjiga, dokumentarnih i umetničkih filmova. Uspeo sam da pročitam „Nirnberg. Ništa nije zaboravljeno“ i vaš rad je na mene ostavio veliki utisak. Tom istraživanju ste posvetili znatan deo života, potrošili ste desetine godina na izučavanje arhiva. Kako se odvijao taj rad? Od čega je sve počelo?
Radu na knjizi su prethodili mnogobrojni susreti i intervjui koje sam radio, posebno tokom rada na dokumentarnim filmovima o Nirnberškom procesu. Ti su se filmovi već davali na Ruskoj televiziji i prikazani su na filmskim festivalima. Moj zadatak je bio da se sretnem s poslednjim živim učesnicima i svedocima tih događaja i njihovim rođacima, kao i sa stranim istraživačima ove teme, piscima i stručnjacima. Paralelno sam obišao mnoga mesta na kojima su se odigravali događaji, susretao se liderima mnogih zemalja, rukovodiocima OUN-a, Saveta Evrope, UNESKO-a.
Tokom rada je bilo mnogo otkrića. Na primer, američki pisac i istraživač DŽek El-Haj utrošio je mnogo vremena na proučavanje odnosa psihijatara i nacista i 2016. godine nam je do detalja pričao o svojim istraživanjima. Na primer, o tome kako su pronađeni vrlo retki dokumenti čije postojanje mnogi istraživači nisu ni naslućivali. Tako su kod starijeg sina doktora koji je radio sa optuženima – Daglasa Kelija Mlađeg, našli 12 kutija – dnevnika, medicinskih zapisa i fotografija. U jednoj kutiji se na vrhu nalazila baršunasta kutijica za nakit. Tamo se nalazila bočica s natpisom „Parakodein Hermana Geringa“ – u njoj su bile kapsule narkotika starog 65 godina.
Među papirima doktora Kelija pronađen je veliki koverat na kojem je pisalo „Rentgenski snimci lobanje A. Hitlera“. Tu je bilo 8 različitih snimaka iz 8 različitih rakursa – napravljeni su za Hitlerovog života, pred sam kraj rata, kada je Hitler oboleo od zapaljenja sinusa, te su lekari odlučili da naprave rentgenski snimak kako bi videli stepen raširenosti infekcije. Ne zna se kako je baš Keliju uspelo da ih dobije ali mu je najverovatnije pomogao lični firerov lekar Karl Brant koji je takođe ležao u Nirnberškom zatvoru. NJemu je suđeno kasnije, na jednom od kasnijih procesa lekarskom osoblju.
Za vreme razgovora s Brantom Keli je, kako smatra El-Haj, stvorio hipotezu koja objašnjava Hitlerovo ponašanje i neke njegove postupke. On je posebno smatrao da ovaj nije imao psihičkih poremećaja, ali da je bio hipohondar i da je usled hipohondrije delovao iracionalno. Na primer, Keli je tvrdio da je Hitler potpuno neosnovano smatrao da ima rak želuca. I da će ga rak brzo ubiti, te je zato i doneo tu brzopletu odluku da napadne Rusiju – zato što je mislio da umire, mada se to nije dogodilo.
Ovaj proces koji nazivaju „Sudom naroda“ izvršio je veliki uticaj na posleratno uređenje sveta. Verovatno ste Vi prvi u Rusiji ko je tako detaljno uradio toliki posao na istraživanju i stvaralačkom odražavanju Nirnberškog procesa. Čudnovato je što tu temu ranije nisu toliko sveobuhvatno razmatrale ni široke mase, ni vlasti.
Uloga Sovjetskog Saveza u Nirnberškom procesu se često u inostranstvu umanjuje ili se potpuno prećutkuje, što ne odgovara istorijskoj istini. Hteo bih da podsetim da naši saveznici u početku nisu želeli nikakav sudski proces. I Ruzvelt i Čerčil su smatrali da bi bilo najbolje da se glavni zločinci streljaju čim budu uhvaćeni. Ali rukovodstvo SSSR je insistiralo na tome da se održi sudski proces, štaviše, dok se Ruzvelt držao mišljenja da procedura mora biti zatvorena za novinare i ne suviše pravnička, mi smo mislili dijametralno suprotno i naš stav je preovladao.
Hteo sam da podsetim da je vreme strogi sudija. Ono ne prašta omalovažavajući odnos prema presudama koje je jednom donelo. Ja sam prvo napisao roman „Zauvek“ koji je preveden na mnoge svetske jezike. Po njemu sam napisao scenario za igrani film o Nirnberškom procesu, u kojem se s dokumentarnom tačnošću odražava ceo tok događaja i koji se sada već ekranizuje, kao i pozorišni komad.
U knjizi pišete da su kao prevodioci u procesu učestvovali predstavnici ruske emigracije.
Da, i to je jedna od sižejnih linija filma. Uzajamna saradnja u Nirnbergu belogardejske i crvene Rusije. Za vreme procesa Nirnberg je postao arena surove borbe, tajnih i otvorenih sukoba. Tu su vršljali nacisti skriveni u podzemlju, plele su intrige specijalne službe, cenjkali se političari, blistale filmske zvezde. Na teritoriji koju su okupirale američke trupe naši kontraobaveštajci su obavljali zadatak od državnog značaja. U istom tom starinskom carskom gradu, iz kojeg se pred čovečanstvo istresa istina o nezamislivim zločinima, jedan od njih je sreo ženu svog života.
Biće to tematski napet i duboko psihološki film. Još su tokom Drugog svetskog rata ljudi morali da se zamisle: ko je za sve to kriv? Možda s Nemcima nešto nije u redu? Pa ne mogu normalni ljudi da čine tako nešto.
U Vašem filmu „Sećanje na jesen“ koji je u decembru predstavljen u Savetu Federacije, glavnu ulogu igra Ina Čurikova, a veliku glumicu okarakterisao je predsednik Rusije – neprevaziđena. Šta se zna o glumačkom sastavu „Nirnberga“?
Proizvodnjom filma se bavi producentska kompanija „Sinema prodakšn“ s kojom već odavno uspešno sarađujem. Nedavno je napravila film „Sobibor“ koji je Rusija kandidovala za Oskara. Bio sam kreativni producent tog filma i predstavio sam ga u mnogim zemljama sveta i pred raznim međunarodnim organizacijama. To je film o čoveku koji je ostao čovek i u paklu. Glavne uloge su tumačili Konstantin Habenski, Kristofer Lambert i Felise Jankelj. Sada će tvorci „Sobibora“ snimiti film o Nirnberškom procesu. Biće to projekat velikih razmera. Već sada je jasno da ćemo angažovati ne samo ruske nego i strane zvezde.
Može li se film nazvati krunom celog tog ogromnog rada koji ste obavili na istraživanju događaja iz posleratnih godina?
Za mene je takođe važno da je osim filma u toku priprema pozorišne predstave. Mi smo jedina zemlja pobednica koja sve do danas nije postavila na scenu predstavu o tim događajima. Nije li to nonsens? U Francuskoj se daju dve. Jedna od njih su „Geringovi poslednji dani“. Ponudio sam Malom teatru komad „Zauvek“. Generalni direktor pozorišta, kao i umetnički rukovodilac pokazali su veliko interesovanje. Najverovatnije će ga režirati Vladimir Dragunov. Upravo je on bio reditelj mog drugog komada „Poslednji idol“ koji su nazvali savremenim „Višnjikom“.
Radovi Aleksandra Grigorjeviča su objavljeni na francuskom, nemačkom, srpskom španskom, grčkom, bugarskom, letonskom, albanskom i drugim jezicima sveta. U 2019. godini roman „Zauvek“ biće predstavljen na sajmu knjiga u Londonu na engleskom jeziku, a samo je na francuskom jeziku u Francuskoj i Švajcarskoj prevedeno i objavljeno pet njegovih knjiga.
Šta je Momir Bulatović izjavio o daljoj sudbini Kosova pročitajte OVDE.
Izvor: vestisrbija.rs/Prevod Zoran Buljugić
